Različitim običajima u različito vreme narodi i religije slave ili obeležavaju Novu godinu. U Beogradu se 1890. godine u kafani "Kod pozorišta" za doček plaćalo "50 para od osobe". Vlasnik restorana "Manjež" daje oglas: "Prase i ćurka na lutriji. Krofne sa napoleonom. U gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka. Muzika i pesma bez kritike. Za posetu moli Milan Bidža restorater". U Kini je to malo drugačije
Pred proslavu Nove godine stavljamo šampanjac u frižider. Sa finim pićem koje simboliše provod i bogat život želimo da veselo prvih minuta prvog januara nazdravimo jedni drugima. Moje mlađe unuke se raduju ludoj noći. Ja i moji ispisnici se pitamo šta će, kad se bude završio naš put, stajati u čituljama – „1929-20XX“. Koja će brojka zameniti ta dva „X“? Devetnaestica? Pfuj, taman posla! Pruski kralj Fridrih Veliki pitao je svoje gardiste pred juriš na neprijatelja: „Šta je, momci, zar hoćete večno da živite?“
Verovatno najuniverzalniji momak ikada, slikar, vajar, arhitekta, izumitelj, astronom, anatom i još svašta drugo Leonardo iz sela Vinči pitao se zašto mi uopšte išta iščekujemo. Celog života vodio je dnevnik, nakupilo se oko 6.000 stranica. Na jednom mestu piše: „Svečano čekajući novo proleće, pa novo leto, čovek se neprekidno žali što se to što priželjkuje koleba da najzad stigne, a ne zapaža da zapravo pritom priželjkuje svoje sopstveno rastakanje. Međutim, baš ta želja je kvintesencija svih elemenata koji se osećaju zatvorenim u duši i telu i uvek se nadaju da će se vratiti onom ko ih je poslao. Ali ja želim da znaš, baš ta je želja pravi duh prirode, a čovek model kosmosa.“
Mudrac nam poručuje da svako živ stalno čeka nešto što će ga obradovati, ali vreme prolazi i iščekujući, zapravo, priželjkuje svoju smrt. Ako je tako, čekajući otkucavanje u ponoć 31. decembra nesvesno slavimo ne samo novi početak, nego i kraj, jer će sada za jedan kalendarski broj bliža biti godina kada će nam se neumitno zadesiti… Šta, moliću fino?
PRVI JANUAR: Tek trećina današnjeg čovečanstva prvi trenutak 1. januara smatra početkom nove godine. Ali, nešto novo očekuje svako živ. Trenutak početka jedne nove godine vezan je i za religiju kojoj ta osoba pripada. Zbog toga prebrojavam vernike: prvog januara 2018. godine na Zemlji je živelo 7.591.541.000 stanovnika. Procenjuje se da će prvog januara 2019. biti osamdesetak miliona više. Hrišćana ima 2,3 milijarde, muslimana 1,6 milijarda, pripadnika hindu vere 460 miliona, budista 360 miliona, to zajedno 4,720 milijardi ljudi, znači tom računicom nije obuhvaćeno više od 2,871 milijardi. Među njima se posebno pominje i relativno majušni judaizam, jer na njegovim osnovama počivaju i hrišćanstvo i islam, ali Jevreja ima samo 15 miliona, to kao da je zanemarljiva statistička greška. Navodim te brojke da bismo skromniji bili mi koji ćemo kroz nekoliko dana izvaditi iz frižidera pomenuto penušavo vino, što znači da imamo frižider, da smo imali volje i novaca da kupimo relativno skupi alkohol i da boce nameravamo da otvorimo u ponoć 31. decembra. A ostali?
STARI OBIČAJI: Svečana proslava Nove godine za hrišćane je relativno nova moda, Božić je pravi veliki zimski praznik blizak kratkodnevnici, on se slavi u čast Hristovog rođenja. Zanimljivo je da je u regionu naših klimatskih prilika, bez obzira na religiju, oduvek neki praznik vezivan za blizinu tog najkraćeg dana, najduže noći.
Kod starih Slovena, sinovi boga Dažboga bili su blizanci Ovsenj i Koledo. Najkraću noć ispraća Ovsenj, Koledo dočekuje novu. Sećanje na pagansku veru počelo je da se meša sa novim, hrišćanskim shvatanjima, ali koledari se u nekim krajevima naše zemlje, posebno u istočnoj Srbiji i među Vlasima, javljaju i danas kao grupe što strašnije maskiranih momaka koji „upadaju“ u kuće, pevaju i traže darove.
Stari Germani su različito nazivali i dočekivali novu godinu u Islandu, na britanskom ostrvu, u skandinavskim zemljama i evropskoj Germaniji, ali pošto su se držali luna-solarnog kalendara sa povremeno umetnutim prestupnim mesecom, najčešće je to bilo u noći prvog punog meseca posle najkraće obdanice.
Običaji su drugačiji na južnijem delu našeg kontinenta, jer su klimatske prilike drugačije: nema oštre zime, najkraći dan u godini nije zanimljiv, kao početak nove godine slavi se početak proleća. Naišao sam na jezivu legendu iz stare Grčke: da bi se blagoslovila prva brazda povučena u godini, kraljica bi legla u nju i spavala sa jednim mladićem. Njegovo seme bi se položilo pored semena žita, a njega bi pogubili posle te jedinstvene noći.
Stari Rim bi novu administrativnu godinu započeo 15. marta, ali to je 153. godine pre nove ere premešteno na 1. januar, kada bi novi konzuli preuzimali dužnost. Tom prilikom zaboravili su da promene imena meseca, september je tako ostao nazvan kao sedmi, oktobar kao osmi, novembar kao deveti, decembar kao deseti mesec (septem, okto, novem, decem) iako su sad postali deveti, deseti, jedanaesti i dvanaesti.
Hrišćanstvo računa novu godinu od zamišljenog rođenja Isusa Hrista, zbog toga govorimo da sad dočekujemo 2019. godinu posle Hrista ili 2019. godinu nove ere.
LUMPERAJ U BEOGRADU: Prve podatke o proslavi Nove godine u Beogradu našao sam u časopisu „Videlo“ iz 1850. godine: „Deset članova gradske bande uvijena u gunjeve cupkala je i svirala gde god je bio razgrnut sneg, a to je bilo tamo gde su se nalazile radnje bogatijih gazda“. Za doček nove 1890. godine prvi put u Beogradu čitamo o proslavama u kafanama uz muziku i pevačice, a po kućama su slavile pre svega porodice koje su došle „iz preka“ donevši mađarske i austrijske običaje. Ulazak u kafanu „Kod pozorišta“ plaćao se „50 para od osobe“. Vlasnik restorana „Manjež“ daje oglas: „Prase i ćurka na lutriji. Krofne sa napoleonom. U gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka. Muzika i pesma bez kritike. Za posetu moli Milan Bidža restorater.“ Beograd je postepeno počeo da bude prava evropska metropola.
Sećam se poslednjih nekoliko dočeka Nove godine pred početak Drugog svetskog rata. Mama je oblačila dugačku večernju haljinu, ja sam se čudio izrezu na leđima, kao desetogodišnjak smatrao sam da pokazuje isuviše gole kože. Otac bi oblačio smoking. Pošli bi na novogodišnji bal.
Ukrašavanje jelki unetih u stanove počelo je u XVI veku kao protestantski običaj, koji su katolici u početku odbacivali. Drveće je kod mnogih naroda od pamtiveka vezivano za narodne običaje, u pagansko vreme njegovo paljenje bio je način da se dozovu bogovi. Pravoslavno hrišćanstvo je korišćenje mladog stabla, badnjaka, koji će svečano sagoreti, preuzelo iz drevnih vremena. Jelke su se umesto hrastova u rajnskoj oblasti Nemačke počele ukrašavati zbog toga što ni u toplim sobama ne gube mnogo iglica i tako lepo mirišu.
PRORICANJE OLOVOM: Novogodišnji običaj zabeležen još u vreme starog Rima je molibdomantija, proricanje sudbine na osnovu istopljenog olova. Parčići olova se nad svećom u kašici zagreju dok se ne istope, pa naglo prospu u pripremljenu zdelu sa hladnom vodom, gde poprimaju razne oblike na osnovu kojih se proriče, kao kad se čita iz kafe ili pasulja. Meni je smešno što je Evropska unija pored svih ostalih svojih poslova ove godine stigla da zabrani proricanje pomoću topljenja olova, jer je olovo otrovno.
Moj otac nije bio mišljenja da tako male količine mogu biti opasne, novu 1941. godinu uveče proveli smo sestra i ja s njim, pokušavali i da proričemo olovom, ali ništa pametno nije uspelo. O tome sam već često pisao, jer je ostavilo tako dubok utisak na mene. Parčići tog olova su mene, rekoh tada, podsećali na metke. Te godine koja će nastupiti moj otac je ubijen nemačkim mecima. Izvinjavam se, ne treba biti praznoveran, moj otac je verovatno hteo da uspostavi neku tradiciju, svake večeri pred Novu godinu da izlijemo olovo.
Nisam uspeo da ustanovim kada je taj način gatanja započeo pred proslavu Nove godine u Evropi. Postoji podatak da je zabeležen u Nemačkoj sredinom XVI veka kada je olovo sve više ulazilo u upotrebu zahvaljujući pronalasku štamparstva.
KALENDARI: Početak Nove godine obavezno je vezan za upotrebu kalendara. Dobar deo čovečanstva se već odavno oslanja na gregorijanski kalendar koji je na osnovu tada najnovijih astronomskih proračuna svojom bulom 1582. proglasio papa Gregor XIII ispravivši netačnosti starijeg, julijanskog kalendara, na koji se još i danas oslanja Srpska pravoslavna, gruzijska i neke druge crkve. Taj stari kalendar proglasio je još Julije Cezar, u poslovnim odnosima ga danas koriste i u predelima i među narodima koji drugačije računaju prolazak vremena, na osnovu sunca ili meseca ili kombinovano.
Astronomija je veoma stari zanat, bez tih majstora nemoguće je bilo predvideti godišnja doba, ona su obeležavala nadolazak i povlačenja voda Nila, a time i kada će biti žita, hrane, života. Bez opšteprihvaćenih datuma teško je zamisliti život.
DEDA MRAZ: Sovjetski Savez, potiskujući sve što ima veze sa religijom, ali svestan da neki dan radosti mora da pruži svojim građanima, slavlje je preneo na gregorijansku Novu godinu, smetnuvši s uma da se na taj način godine broje po hrišćanskoj meri, navodno od Hristovog rođenja. Zasijale su svetlucave jelke, Deda Mraz koji je deci donosio poklone nije bio komunistički izum, njega u ruskim bajkama kao otelovljenje zime ima vekovima. Po ugledu na „prvu zemlju socijalizma“, isti način proslave Nove godine zavele su i sve zemlje „realnog socijalizma“, pa i Jugoslavija posle pobede u Drugom svetskom ratu.
Pošto je kompanija Koka-Kola već 1931. godine za svoju zimsku reklamnu figuru kreirala Božić Batu kao prijaznog debeljka sa velikom belom bradom u crvenoj odeći, što poklone donosi u sankama u koje su upregnuti irvasi, ta je figura osvojila dobar deo sveta, javlja se čak i u Japanu ili Kini, a da ogromna većina stanovništva nema pojma da su on i osvetljene jelke nemački protestantski izum.
Moja generacija se seća da je novogodišnje veče započinjalo Titovim govorom na radiju, kasnije na televiziji, jelke su sve češće postavljane javno, u preduzećima, kućama, s vremenom su postale sve veće i lepše ukrašene. Slavilo se i u školama – ja sam doček 1948. godine sa svojim razredom organizovao, napisao tekst i režirao za celu Građevinsku srednju tehničku školu u Novom Sadu – slavilo se u preduzećima, a sve češće u kafanama i restoranima kao stotinu i više godina ranije, one 1890. u beogradskom „Manježu“.
NOVA 1441. GODINA: Muslimani će 2019. dočekati 1. septembra ne u ponoć, nego sa zalaskom sunca, biće to za njih 1441. godina. Radi se o veoma važnom prazniku, jer se njime proslavlja hidžra, dan kad je izaslanik božji Muhamed sa svojom porodicom prešao iz Meke u Medinu. Koliko se zna, to je bilo 16. jula 622. godine po gregorijanskom kalendaru. Otada za Muslimane važi i takozvani hidžretski kalendar, koji se ne oslanja na sunce, nego na mesec, pa je za 11 dana kraći od gregorijanskog računanja vremena. Zbog toga veliki praznici islama padaju svake godine na druge dane prema svetski uobičajenom računanju vremena. Dobri muslimani na dan hidžre treba da razmisle da li su u toku prošle godine učinili više dobra nego loša dela i da se pokaju za sve što su ružno načinili drugom ljudskom stvoru. Naglašava se da to nije dan slavlja, nego sećanja.
NOVA 2561. GODINA: Budisti slave 2561. godinu posle smrti princa Sidharte Gautame, koji je ostavio raskošni život i počeo da podučava narod kao Buda, što na sanskritu znači Probuđeni. Dan početka Nove godine nije jedinstven za sve budiste, može da bude i 1. januar, a može i dan prvog prolećnjeg punog meseca – što je i kineska nova godina – ili četvrti puni mesec mesečeve godine. Slavi se na različite načine, video sam film kako vernici ili oni koji se samo drže tradicije dolaze u manastire. Monasi sede na lepim tepisima, prinosi im se bogata hrana, ali je strogo vegetarijanska, danas bismo rekli veganska. Vernici su se smestili na skromnijim tepisima. Centralno mesto toga dana u hramu zauzima brdo peska, jer pojedinačno smo mi ljudi beznačajni kao zrno peska, ali zajednički smo snažni, možemo biti veliki. Monasi počinju da jedu, za njima i svi ostali. Kad se nahrane, monasi recituju Budine reči, zatim počinje muzika, igra se i pronosi jedno drvce na koje se vešaju novčanice kao dar manastiru. Na kraju monasi čistom vodom poškrope prisutne i male kipove Bude koje će vernici poneti kući.
KINESKA NOVA GODINA: Kineska Nova godina, praznik proleća, slaviće se 5. februara 2019. Završava se godina zemaljskog psa, a počinje godina zemaljske svinje. Kineski kalendar je veoma teško razumljiv, nisam uspeo sve da dokučim, računa se u vremenskim periodima od po 60 mesečevih godina i 10 nebeskih grana na osnovu starog luni-solarnog kalendara koji se u današnje vreme koristi samo za izračunavanje praznika. Da bi se razumelo kinesko računanje vremena, donekle i ostale „tuđe“ kalendare, valja imati završenu matematičku gimnaziju, pa to neću ni da pokušavam. Lakše je prepričati običaje.
Pripreme proslave počinju dve nedelje ranije, čisti se kuća granama bambusa, vešaju crveni lampioni, na ulaznim vratima se zlatnim slovima ispisuju dobre želje. U predvečerje porodica večerava ribu i piletinu, dele se novčani pokloni u crvenim kovertama već prema finansijskim mogućnostima, žrtvuje (pali) zaslađeni pirinač Bogu kuvanja, da bi cele sledeće godine bio naklonjen toj kući.
Novu godinu obavezno treba dočekati u krugu porodice, zbog toga Kinezi teže da otputuju kući gde god da su se zatekli. Godine 2017. zabeleženo je više od milijardu putovanja avionima, vozovima i brodovima. Trebalo bi slaviti osam dana, ali Narodna Republika Kina službeno potvrđuje samo tri neradna dana. Zapravo se obeležava prestanak mukotrpnog rada cele prošle godine, nema drugog povoda. Večera je, naravno, bogata.
Neposredno pred ponoć svi izlaze iz kuće, ali se odmah posle ponoći vraćaju i otvaraju sve prozore da bi sreća nove godine ušla u dom. Drugog dana se igra lavlja igra, uz zvukove brojnih, različito naštimovanih bubnjeva i gongova kreću ljudi maskirani kao lavovi. To je prizor koji poznajemo iz nekih američkih filmova, jer se taj običaj preneo i u kineske četvrti američkih gradova. Zatim se pali vatromet. Kinezi su izumitelji vatrometa. Oko 90 odsto svih tela za vatromet na svetu proizvodi se u Kini. Nebo blešti, ljudi se raduju, ali kad prođu praznici, krenuće opet da rade i proizvode, uče i istražuju valjda više od svih ostalih nacija na svetu.
ROŠ HAŠANA: Jevrejska nova godina se zove Roš Hašana, što znači „glava godine“. Poslednji put se 10. septembra 2018. slavila 5779. godina od stvaranja sveta, sledeća će doći na red 30. septembra 2019. godine. Kao što sam već obećao, u izračunavanje jevrejskog kalendara neću ni pokušati da se upustim, pa ni u to da li je „svet“ ipak nešto stariji od tih pet hiljada i ohoho godina. Ko u to veruje neće želeti da čuje bilo kakve argumente protiv svog uverenja. Čak i razne struje jevrejstva i taj praznik slave različito, jedan ili dva dana, ali uvek se najavljuje duvanjem u šofar, to je duvački instrument najčešće napravljen od rogova ovna, ali može i od antilope, ne sme od goveda, jer bi to isuviše podsećalo na jeres kad su obožavali zlatno tele. Taj zvuk treba da podseti na jedinstvo „odabranog naroda“ sa Gospodom, čije je ime tabu. Kada ga je, po bibliji, Mojsije upitao za ime, rekao je: „Ja sam onaj koji jesam“, hebrejskim slovima skraćeno JHVH, što mi, koji se ne plašimo propisa da se to nikad ne izgovori, čitamo Jahve ili Jehova.
Kao i povodom svih drugih proslava početka nove godine, čak i kod inače tako skromnih i diskretnih budista, i kod Jevreja se dobro jede i pije, a svakako po predanju jabuka i med.
VUDU NOVA GODINA: Još samo jedan podatak. Takođe i Vudu slavi Novu godinu i to obično početkom septembra. Vudu nije samo praznoverje kao što je zabadanje iglica u lutku koja predstavlja neprijateljsku ličnost, nego je sinkretička religija sa 60 miliona pristalica, četiri puta više nego što ima Jevreja. Nastala je u zapadnoj Africi nekih 500 godina pre nove ere, a robovi su je preneli preko Atlantika, najviše na Karibe. Veruju u jednog boga, ali on je tako moćan da je nemoguće neposredno mu se obratiti, pa posreduju razni polubogovi – demoni. Centar proslave je kamen čija boja predskazuje kakva će biti nova godina.
Hteo sam samo da kažem da mi, koji ćemo kroz koji dan izvaditi šampanjac iz frižidera, predstavljamo jedva trećinu čovečanstva. Poželimo našim bližnjima srećnu Novu godinu, posvetimo u mislima koji trenutak onima koji drugačije slave svoje praznike ili nemaju snage ni razloga da išta slave.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
