Najavljena smrt bez epiloga

Približavanje godišnjice ubistva Olivera Ivanovića, opozicionog političara sa severa Kosova, dugogodišnjeg lidera kosovskih Srba i ranije ministra u Vladi Srbije, podiže političku temperaturu u Srbiji toliko da neki počinju da buncaju. Samo u 2019. godini imali smo dva nova „momenta“ koja bi trebalo da nam kažu nešto više o tome šta se dogodilo u rano jutro 16. januara 2018. godine kada su, zasad, nepoznati počinioci ubili Ivanovića ispred sedišta njegove partije Sloboda, demokratija, pravda.

Najpre je prostrujala „vest“ preneta sa nekog portala na albanskom jeziku sa Kosova da tužilaštvo u Prištini, koje zvanično vodi istragu, ima poseban izveštaj sa imenima izvesnih ljudi osumnjičenih da su izvršili zločin. Pored toga, opisano je i kako su se i gde krili, ko ih je na severu Kosova obezbeđivao i namirivao, te kako su posle izvršenja ubistva pobegli na razne strane. Kao i u slučaju nedavnog hapšenja onih za koje se tvrdi da su zapalili kuću novinara Milana Jovanovića iz Vrčina, i ovde su pomenute osobe nepoznate „široj javnosti“; svakako, to ne znači da zaista nisu mogle biti umešane u najteži politički zločin u Srbiji od ubistva Zorana Đinđića u martu 2003. Međutim, iz Prištine je brzo stigao demanti. Rečeno je da nema nikakvog posebnog izveštaja, da ono što je navedeno kao rezultat istrage „ne stoji“ i da nema istine u tome što se tvrdilo.

Na „vesti sa Kosova“, razume se, reagovao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji od januara 2018. igra ulogu delioca istine kada je reč o ovom slučaju. On je u još jednom „obraćanju medijima“ rekao da je ono što se tvrdi sa Kosova pokazatelj velike nervoze Prištine zbog ranijih Vučićevih najava da je Srbija „na korak ili dva“ od otkrivanja imena Ivanovićevih ubica. Izložen poslednjih nedelja pritisku sa ulica Beograda – jedan od zahteva građana na subotnjim protestima je otkrivanje ubice i nalogodavaca ubistva Olivera Ivanovića – Vučić tako pokušava da čitav slučaj drži pod kontrolom i da koliko god je to moguće minimizira posledice tog čina po njegov rejting.

Nedelje i meseci pred nama teško da će dovesti do toga da se ovo ubistvo razreši. Ima više razloga: neka ubistva koja su prethodila ovom a dogodila su se u Kosovskoj Mitrovici nikada nisu razrešena i davno su pala u zaborav; Priština i Beograd vrlo dobro sarađuju na svim poljima da bi se na ovoj temi neko priklonio istini, a ne interesima onih koji vladaju; i konačno – ako neko i bude uhapšen, reč će verovatno biti o nepoznatoj i nebitnoj osobi koja će se teško moći dovesti u vezu sa naručiocima ovog svirepog ubistva.

ZNAMO KO NIJE: Dok čekamo da Vučić u svojoj igri bez kraja obelodani navodno otkriće srpske policije i raznih udbi (u izjavi od 5. januara 2019. kaže da „oni znaju da se ja ne igram ni sa medijima izmišljanjem praznih priča, već i stvarnim podacima i činjenicama“), saznali smo ko sigurno nije umešan u ubistvu Olivera Ivanovića. To je Milan Radoičić, čovek za koga se u Srbiji saznalo tek pošto se ubistvo dogodilo, a pre toga je čak i retko koji novinar znao za njega. On se godinama pojavljivao kao „desna ruka“ svoga kuma Zvonka Veselinovića u mutnim poslovima srpskih kompanija sa sedištem na severu Kosova. Naime, za njega je Vučić lično garantovao da nije umešan u zločin i javno je osudio sve one koji su mogli tako nešto i da pomisle. S druge strane, Radoičića navodno juri kosovska policija upravo zbog osnovane sumnje da bi mogao da bude umešan u ubistvo Ivanovića, ali on ostaje van njenog domašaja iako je zvanično potpredsednik Srpske liste – ispostave SNS-a na Kosovu. Inače, za Božić 2019. pojavio se i kao pokrovitelj (ktitor) koncerta u selu Gornje Kusce kraj Gnjilana.

Radoičića je posle brojnih napisa – pre svega na društvenim mrežama – ali i naknadnog objavljivanja svedočenja pokojnog Ivanovića u kome je za BIRN rekao da je upravo on osoba od koje se i on i Srbi na Kosovu najviše plaše, upravo Vučić u Beogradu poligrafski pregledao i utvrdio da je nevin. Predsednik Srbije ionako je o tom slučaju poslednjih godinu dana svašta govorio: da se kriju snimci sa sigurnosnih kamera, da ne veruje da se iz satelita ništa nije videlo jer je bilo oblačno, da Srbija nije dobila čaure i da onda ne može da sprovede istragu kako treba… Ali, sa sigurnošću zna da nije Radoičić umešan i ko jeste – samo čeka pravi trenutak da to obelodani javnosti.

Vučić je u prvim danima nakon ubistva Ivanovića tvrdio da ne poznaje Milana Radoičića i da ne zna ko je on, zaboravivši da ga je sam pominjao mesecima ranije kao jednog od ljudi koji brane srpsku decu na Kosovu. Međutim, kada su se popalila sva svetla i naprasno bila uperena u severni deo Kosova, odmah se videlo da tamo vodi glavnu reč. Radoičićevoj prepoznatiljivosti doprinela je izjava Ramuša Haradinaja, predsednika Vlade Kosova, u kojoj ga je označio kao čoveka sa kojim se oko svega dogovara kada su srpsko-albanski odnosi u pitanju.

MOGAO BI DA ZNA: Milan Radoičić bi, prema svemu što se o njemu govori i prema činjenici da je bolji poznavalac kosovskih prilika i od Milovana Drecuna, poslanika SNS-a i „stručnjaka za pitanja bezbednosti i Kosova“, da zna neke pojedinosti o ubistvu Ivanovića mogao da ih ispriča tužilaštvu u Prištini ili Beogradu koje navodno vode paralelne istrage. Naime, u intervjuima koje je dao medijima u vreme održavanja lokalnih izbora na severu Kosova u ranu jesen 2017, Ivanović je govorio o strahu među Srbima, o tome da se lokalno stanovništvo više plaši „svojih“ nego Albanaca, a u pomenutom intervjuu za BIRN rekao je novinaru Milanu Radonjiću da upamti ime Milana Radoičića jer je neka vrsta „novog lidera“ i čovek od koga se plaše ljudi. To može da posvedoči i ovaj novinar „Vremena“; u razgovorima iz decembra 2017. sa nekim stanovnicima Kosovske Mitrovice em je čuo za Milana Radoičića, em shvatio da se to ime izgovara sa strahom i uz izbegavanje glasnog pominjanja u društvu.

Od čoveka koji je otvarao šampanjac i izgledao kao kelner Marka Đurića u večeri kada je Srpska lista slavila apsolutnu pobedu na lokalnim izborima na Kosovu uz uključivanje „preko mobilnog“ (kao kada je Vojislav Šešelj zvao Vučića i Nikolića iz Haga i držao sednice u SRS-u preko telefona) Aleksandra Vučića uz klicanje „Aco Srbine, Aco Srbine“, Radoičić je postao čovek koji „upravlja Srbima na Kosovu“ i, uz svog kuma Veselinovića, posebna vrsta novog srpskog tajkuna s obzirom na količinu poslova koje su obavljale njihove građevinske firme. A da je deo srpskog establišmenta, videlo se i sa zajedničkih slika sa Nikolom Petrovićem, kumom Aleksandra Vučića i ranije direktorom javnog preduzeća Elektromreže Srbije. Inače, pregledajući njegov krivični dosije, neko bi mogao da pomisli da je on uvek bio u svetu kriminala…

ŠTA RADI PRIŠTINA, GDE JE ZAPAD: Za sve to vreme vlasti u Prištini nisu uradile ništa ili minimalno da se rasvetli ubistvo Ivanovića. Tek po propasti pokušaja da uđu u Interpol u novembru 2018. godine, napravili su demonstraciju sile na severu Kosova, navodno u pokušaju da uhapse Milana Radoičića sa velikom grupom specijalaca; docnije su objavili da ga traže zbog umešanosti u ubistvo Olivera Ivanovića.

„Pokušaj privođenja“ Radoičića – predstavljen odmah Beogradu kao obrazac po kome će se Priština obračunavati sa svim Srbima pojedinačno i čiji je snimak sa sigurnosnih kamera koje su postavljene oko i u zgradi u kojoj stanuju Radoičići u Mitrovici bio odmah u Beogradu dostupan medijima – pokazuje da je to bila sinhronizovana akcija koja je odgovarala i Tačiju u Prištini i Vučiću u Beogradu.

Priština je pokazala da može kad god želi da na sever pošalje specijalce, tzv. jedinicu ROSU, a Beograd je mogao da zapomaže kako su Srbi zato ugroženi i da je cilj da se vođe Srba smaknu, jer kada „glavu odrubiš tijelu, u mučenju umiru členovi“, kako se kaže u Gorskom vijencu.

Na drugoj strani, Vučić je potrošio celu godinu ne da pronađe ubice – osim ako ne čeka baš 16. januar 2019, za kada je zakazan poseban građanski protest, pa da „obelodani istinu“ – nego da od osobe koja je najsumnjivija i koja nema nikakav politički pedigre napravi lidera Srba na Kosovu. U tome mu je Priština svesrdno pomagala uz terciranje „međunarodne zajednice“. Ona, očevidno, nije bila u stanju da izvrši nikakav pritisak da se ubice pronađu i, još gore, niko taj događaj nije jasno postavio u kontekst političkih dešavanja i u Srbiji i na Kosovu. Čak je bilo indicija da se to ubistvo stavi u koš sa nekim drugim nerazjašnjenim ubistvima u Kosovskoj Mitrovici za koja bi moglo da se kaže da imaju za motiv činjenicu da je neko nekom uzeo posao ili da je neko nekom hteo da preuzme posao.

Priština je svojim nedelovanjem pokazala na neki način da priznaje srpsku upravu na severu Kosova, a nije bilo ni drugih glasova kosovskih Albanaca koji bi snažnije zahtevali da Priština sprovodi zakon na „celoj teritoriji“ i da pohvata ubice i nalogodavce. S druge strane, Vučićeva je vlast od Olivera Ivanovića, koji je bio njen politički protivnik s kojim je bilo dozvoljeno obračunavati se na najstandardnije radikalske načine, napravila „zaslužnog građanina“ sahranivši ga u Aleji na Novom groblju u Beogradu. Odnos prema njegovoj drugoj supruzi Mileni posebna je priča i pokazuje lice ove vlasti na najsuroviji mogući način.

SUZE RASIMA LJAJIĆA I NAKNADNA PAMET BEOGRADA: Jutro kada je javljeno da je Oliver Ivanović ubijen u Mitrovici postalo je na neki način mitsko, kao onda kada je javljeno da je ubijen Zoran Đinđić ili da je umro maršal Tito. Ljudi mogu da se sete gde su bili i šta su radili kada su za to čuli.

U javnosti je ostala slika ministra trgovine i telekomunikacija u Vladi Srbije Rasima Ljajića koji je saznao za zločin u trenucima kada je gostovao u jutarnjem dnevniku na RTS-u. Njegova ljudska, iskrena reakcija, kada je zaplakao u programu uživo, ostaće jedan od najupečatljivijih televizijskih događaja godinama unazad.

Međutim, mašinerija vlasti koja se trudi da informacije servira tako da se ne naruši rejting Aleksandra Vučića, minimizirala je taj događaj. Takođe, nije poznato da je ministar Ljalić na bilo koje okolnosti dao izjavu tužilaštvu jer je njegova prva reakcija posle suza mogla da nagovesti da je on Ivanovića „upozoravao“ na nešto. Kako Beograd suzama ne veruje tako se i tada preko tog strašnog ubistva prešlo olako, a opozicija nije umela da reaguje na ono što je došlo sa severa Kosova: da li iz čiste pristojnosti, da li zato što nisu umeli da iskoriste taj događaj, tek, niti se ko snažnije pobunio, niti se o tome mnogo govorilo. Beograd se spremao za izbore, na kojima će Vučić još jednom potući razjedinjenu i slabo organizovanu opoziciju, i više se pričalo o precima i pravom imenu Aje Jung nego o političkim posledicama zločina iz Kosovske Mitrovice.

Godinu dana kasnije, nešto se promenilo. Strah Srba sa Kosova osetio se i u drugim delovima Srbije i postaje iz dana u dan nepodnošljiv. Na građanskim protestima u Beogradu, a koji kreću stidljivo po drugim gradovima u Srbiji, građani traže odgovor na pitanje ko je ubio Olivera. Možda njegova smrt i nije bila uzaludna i možda izazove otpor prema nasilju nad neistomišljenicima.