Kvizovi su, kako istraživanja gledanosti govore, među najpopularnijim tv emisijama u Srbiji. Javni medijski servis RTS tako u svom programu ima dva veoma vredna kviza. Prvi je „Slagalica“, koji se emituje svakoga dana i po pravilu se nalazi među deset najgledanijih emisija, dok je drugi „Potera“ i emituje se jednom nedeljno u udarnom, večernjem terminu od 21 sat.
Ako redovno gledate kvizove, ili još bolje, takmičite se od kuće, primetićete da postoji i povelika grupa kvizomana, ljudi koji vole da se igraju i nadmeću, poput šahista ili enigmata. Među njima se uvek pojave i nova lica, ljudi koje delegiraju porodica ili prijatelji, ljudi koji „sve znaju“. Pravi kvizomani se ipak pripremaju, tu se čita literatura, ali se uče i strategije za uspeh u određenim igrama znanja, bilo da se radi o računanju, sklapanju reči, asocijacijama ili opštem znanju. Na našu sramotu, sve manje znamo o učesnicima kvizova, jer je svojevremeno bezazleno pitanje takmičarima „čime se bavite“ otkrilo tužnu činjenicu – da najveći broj tih nesporno pametnih ljudi nema posao. Zato se ta laka konverzacija danas vodi u pravcu porodice, prijatelja, treme ili protivnika.
Nagrade u „Slagalici“ su simbolične. Uglavnom su to knjige, deblje enciklopedije i istorijska literatura. Tek u finalu ciklusa možete osvojiti sedmodnevno putovanje ili 100.000 do 200.000 dinara. Napominjem da se to dešava samo na kraju ciklusa, nakon ozbiljnih kvalifikacija dostojnih Lige šampiona znanja.
U kvizu „Potera“ je nagrada još neizvesnija. Takmičenje je timsko, eventualni dobitak se deli, a takmičari nakon golgote i borbe sa „tragačem“ najčešće kući odlaze bez cvonjka. Učestvujete u kvizu, postajete deo veoma popularnog šou programa, svi vas tapšu po ramenu, a para nema. Nema ni utešne nagrade.
Posebno je zanimljivo kada takmičari sa „tragačem“ licitiraju svoju potencijalnu nagradu. Tu je i 10.000 ili 20.000 dinara prihvatljiva suma, najčešće se osvaja od 50.000 do 70.000. O velikoj sumi od par stotina hiljada uglavnom se ni ne razmišlja.
Tih 500 evra, ta srednja osvojena vrednost, negde je u visini poželjne prosečene srpske zarade. Reći će neko – za sat vremena osvoji nečiju platu, mada zaposleni u privatnom ili, kako se surovije kaže, „realnom“ sektoru tu platu uglavnom samo mogu da sanjaju. Nažalost, ta prosečna plata ili prosečna nagrada u kvizu znanja za takmičare je uglavnom nedostižna. Par težih pitanja i cvrc! Više sreće sledeći put, kao igrali smo se, zabavili, šta ćeš više…
Paradoksalno, baš ponedeljkom noću na Televiziji Happy, u rijaliti programu „Parovi“ odigrava se kviz znanja. Povremeno se to dešava i u „Zadruzi“, pa u oba slučaja gledaoci mogu do mile volje da se cepaju od smeha provalama i glupostima takmičara. Kao, starlete su glupe, baš kao i „starletani“, nemaju pojma o životu, il’ se jebu il’ se tuku, kako li su samo osnovnu školu završili…
Kvizovi znanja u Srbiji ipak nam pokazuju nekoliko činjenica o našoj javnosti i vrednosnom sistemu. Političari se trude da zvuče baš kao enciklopedisti iz kvizova. Verovatno za prost narod mnogo znači ako se predsednik razume i u broj sajli na gondoli, pa u naoružanje i remont aviona, u građevinu do svakog asfalta, brzinu vozova na prugama, do delova za fijat ili „folciku“. Sve mora da izgleda kao spontano, na keca i iz glave. Dodaje se i fraza „ako se ne varam“, čisto da se ne provale puškice. U tom smislu, čak mi je i blizak naivni pristup gradonačelnika Beograda kad se neko od novinara zezne pa pita njega, a ne Vesića, šta se dešava u Beogradu. Čovek iskreno kaže da ne zna, ali – proveriće. Da se ne lažemo: sva novinarska pitanja ionako se odavno najčešće dostavljaju unapred. Sve ostalo je lepota izražavanja, ajde ono što smo vežbali al’ svojim rečima.
Drugi, mnogo tužniji aspekt kvizova znanja jeste pitanje kinte. Možete biti genijalac u familiji i komšiluku, ali od tog vašeg znanja nema para na televiziji. Oni kobajagi glupavi učesnici rijalitija na nedeljnom nivou zarađuju nekoliko stotina do nekoliko hiljada evra. Kad za stolom opsujete mater ili pravite neku drugu vrstu sranja u „borbi za kadar“, voditeljka će vas u ime produkcije automatski poslati „u izolaciju“ i kazniti sa sto ili više evra. Nisam primetio da je neko od tog polusveta oplakao sto evrića zbog sitne čarke „u lajvu“. Znači, ima se dovoljno, ove packe mu dođu kao bildovanje imidža. Skinete bubice i kresnete se u kupatilu, nek idu pare, merak kao i rejting nemaju cenu.
Dakle, starlete i „starletani“ uopšte nisu glupi, naprotiv, oni profitiraju na činjenici da se u Srbiji pamet ne plaća, a što da se praviš pametan kad je to rezervisano za vlast i političare na vrhu. Ima ko će da misli i ko sve zna.
Nama ostaje da im verujemo i da se pred malim ekranima „opušteno zezamo“.
Fasciniran sam još jednim detaljem u „Zadruzi“, koja ima paralelan finansijski sistem zasnovan na „budžetima“. Naime, iako je Pink komercijalna televizija, Željko Mitrović, koji poznaje dušu svoje publike, svakom takmičaru u „Zadruzi“ novac deli preko „Gazde“, i to u minimalnom, srednjem ili maksimalnom iznosu. „Gazda“ u ime „Velikog šefa“ iz kutije vadi svežnjeve dinara i po sopstvenom nahođenju i simpatijama i antipatijama svakom dodeli manji, srednji ili bogatiji nedeljni budžet. Zvuči poznato jer jeste. San o jaslama još uvek živi.
