Prokletstvo zatvorenih izbornih lista

Izborni sistem po kome se u Srbiji skoro 20 godina biraju političari i partije u parlamentu, vlade koje od njih nastaju i javne politike koje one usvajaju, čak i istraživanja potvrđuju, građani ne poznaju dovoljno. Pa tako ni činjenicu, bezmalo kuriozitet, da je ovakav naš izborni sistem – proporcionalan, sa jednom izbornom jedinicom, cenzusom od pet odsto, D’Ontovom formulom za raspodelu mandata i za birače zatvorenim izbornim listama – usvojen svega četiri dana posle 5. oktobra 2000, pred sâmo raspuštanje tadašnjeg krnjeg saziva skupštine, bez rasprave i na predlog Srpske radikalne stranke. Tako nastao, taj naš „osnovni element predstavničke demokratije“, ali i „najmanipulativniji politički instrument koji oblikuje partijski sistem i utiče na spektar političkog predstavljanja“, uz kasnije manje reforme, do danas je ostao na snazi.

Doktor Dušan Vučićević, docent na Fakultetu političkih nauka i predavač na predmetima Izbori i izborni sistemi i Politički sistem Srbije, nedavno je prihvatio poziv da učestvuje u radu stručnog tima koji, kako kaže, zastupa interese protesta „1 od 5 miliona“ i koji će dati pre svega kratkoročne preporuke za slobodnije i poštenije izbore, a nakon toga nastaviti sa radom i rešavanjem problema koji se ne mogu otkloniti za dva, tri ili četiri meseca već nakon tih izbora koji bi usledili.

„VREME„: Na šta se tačno odnose preporuke na kojima vi radite?

DUŠAN VUČIĆEVIĆ: Na izborna pravila, birački spisak, pritisak na birače, funkcionersku kampanju, a pre svega na poverenje građana u izborni proces koje je na dosta nižem nivou nego što je bilo ranije, što pokazuju sva relevantna istraživanja.

Kako nameravate da otklonite to nepoverenje građana?

Jedna od stvari je provera biračkog spiska. Jedan sam od onih koji tvrde da u biračkom spisku ima problema, ali da oni ne utiču na izborni rezultat i da su tvrdnje koje dolaze od pojedinaca iz opozicije kako masovno glasaju mrtvi ljudi praktično nemoguće. Mi imamo problem u biračkom spisku, ali zbog toga što godinama, pa i decenijama ljudi odlaze iz Srbije a ostaju u biračkom spisku, popis ih ne obuhvata jer nisu prisutni kada se on radi, a u biračkom spisku moraju da ostanu jer su i dalje državljani ove zemlje. Smatram da u birački spisak treba da bude uneto da je nekoliko stotina hiljada ljudi promenilo mesto boravka i da žive u inostranstvu. Takođe, oko par stotina hiljada ljudi iz Republike Srpske i Crne Gore u nekom periodu su dobili državljanstvo pa ih birački spisak „hvata“, ali ne i popis.

Predlagali smo da se uradi terenska provera biračkog spiska. Naravno, uz saradnju Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave koje na uzorku treba da nam dâ anonimizovane podatke o ljudima iz biračkog spiska, pa da se vidi koliko na uzorku zaista ima mrtvih na biračkom spisku, koliko onih u inostranstvu i tako dalje. Provera spiskova je rađena u državama u kojima je takođe postojalo nepoverenje, na primer u Makedoniji to su uradili pre nekoliko godina.

Da li je Ministarstvo to prihvatilo?

Pokušavali smo izokola da stupimo u kontakt, ali nismo za sada naišli na pozitivan odgovor.

Povremeno se čuju glasovi da će nekakvog dijaloga vlasti sa drugom stranom na kraju ipak morati da bude?

Bilo bi dobro da sednu za sto, razgovaraju i vrate situaciju u normalu. Ali kad vidite kakve poruke šalju, onda shvatite da teško da do ikakvog dijaloga može da dođe. Jer ako direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić izjavi da smo eksperti za dnevnice, putne troškove i motorne testere, onda ne znam kako se može o bilo čemu razgovarati.

Pre ovog razgovora poslali ste mi vašu radnu verziju dokumenta o reformi izbornog sistema. U preporukama neće biti mesta i za to pitanje?

U ovom trenutku priča o izbornim uslovima je važnija od priče o izbornom sistemu. Zato što su izborna pravila kada je reč o izbornim sistemima prilično lepljiva, teško se menjaju. Ima nekoliko razloga zašto je tako, ali najvažniji je to što o njima odlučuju političari a oni su izabrani po tom postojećem modelu i ne odgovara im da se on menja. Krupne promene i velike reforme dešavaju se obično samo u vremenima krize i, u poslednjih dvadesetak godina, u demokratskim državama kada postoji pritisak građana. I zato mislim da bi bilo loše da se ne iskoristi prilika, ako se slučajno otvori dijalog, da se u taj dijalog ne uključi i razgovor o promeni izbornog sistema. S tim što i ako se otvori razgovor o tome, onda to definitivno ne bi trebalo da bude za prve naredne izbore. Dobra demokratska praksa kaže da se izborni sistem ne menja u godini pre izbora. I ako bi se menjao, mada ne mislim da to može da se promeni tako brzo jer treba da postoji ozbiljna javna rasprava i sve ostalo, onda ne bi moglo da se računa na prve sledeće izbore, nego tek na one tamo.

Šta je to što je najvidljivije i na osnovu čega kažete da je reforma našeg izbornog sistema i te kako potrebna?

Imamo situaciju da su građani Srbije nezadovoljni i partijama na vlasti i partijama u opoziciji, da bi hteli da vide neka nova lica, neke nove ideje, a to je po ovakvom izbornom modelu prilično nemoguće. Sve je manje novih ljudi u politici, zato što ljudi od integriteta neće da ulaze u partije u kojima opet sve zavisi od volje stranačkog šefa, neće da budu samo klimoglavci, vodonoše i neko ko povremeno treba da kaže nešto u odbranu stranačkog lidera.

I kako novi izborni sistem to može da popravi?

Povećanje broja izbornih jedinica treba da prati neka vrsta otvaranja lista za birače. Odnosno mogućnosti da građani direktno kažu koga bi želeli da vide u parlamentu. Izborni sistem nije čarobni štapić, promenom izbornog sistema nećemo promeniti sve, ali bismo poslali drugačiji institucionalni podsticaj ljudima koji se bave politikom. Trenutno, podsticaj bavljenja politikom glasi: slušajte lidera, radite kako on kaže, ne talasajte, ne iznosite drugačije mišljenje u parlamentu, jer to da li ćete vi lično ući u parlament ne zavisi od vaših birača, nego zavisi od toga šta će reći stranački lider kad bude formirao listu i da li ćete se vi na njoj naći.

Obično na umu imamo dihotomnu podelu izbornih sistema, na većinski i proporcionalni. U vašoj studiji nije sve tako crno–belo, predstavljene su varijante mešovitih, zatim proporcionalnih sistema, pa u poređenju sa svima njima ovaj naš sistem zaista izgleda kao najzastareliji.

Ljudi u Srbiji stvarno misle da postoje dva izborna sistema i tu se priča završava. Pa tako, kad kažemo da naš proporcionalni izborni sistem nije dobar, čak i neke naše starije kolege kažu, dobro, onda nam ostaje samo većinski. A niko od nas mlađih ne kaže da treba da se vratimo na većinski izborni sistem, nego da treba da se igramo sa određenim izbornim institutima i da probamo da objedinimo neke prednosti koje imaju i jedan i drugi sistem.

Pa koji ima više prednosti?

Kada bih pravio listu prednosti, ona kod većinskog bila bi iscrpnija. Ali, ključni nedostatak većinskog sistema je ono što, po meni, pravi problem, tako da ovo insistiranje da sa proporcionalnog pređemo na većinski spada u nešto što se zove reaktivni odabir izbornog sistema. Svesni ste da postojeći model ima mnogo nedostataka i ne funkcioniše kako valja, a pošto niste upoznati s tim šta sve postoji od opcija, reagujete reaktivno i birate potpuno kontramodel kojim verujete da ćete otkloniti te nedostatke. I zaista hoćete, ali uopšte ne analizirate koji bi bili potencijalni nedostaci tog većinskog modela na kojem insistirate. Druga stvar je što je on gotovo sigurno nesprovodiv. Ta reforma bi propala u startu. Kada u jednom društvu postoji veliki broj malih partija, onda je promena ka većinskom sistemu praktično nemoguća.

Zato što previše forsira velike pobedničke partije?

Problem je u disproporcionalnosti, pogotovo u Srbiji kao izrazito podeljenom društvu. U većinskom sistemu može da se desi da partija čiji kandidati osvoje ukupno manje glasova formira vladu, a partija koja osvoji više glasova ostane u opoziciji, pa bi u našem slučaju pitanje legitimiteta bilo još drastičnije izraženo. Postoje situacije kada partije osvoje jako mnogo glasova a dobiju jako malo mandata, i obrnuto. Postoji takav drastičan primer u Velikoj Britaniji na izborima 2015, gde je jedna partija osvojila 3.800.000 glasova i osvojila jedan mandat, a druga dobila 1.450.000 glasova i osvojila 56 mandata. I ono što je najvažnije, a ovde bi se to gotovo sigurno dešavalo, da bude izrazita natpredstavljenost stranke koja je osvojila veliki broj glasova. Kod nas se često koristi primer Srbije 90-ih i SPS-a, gde ta stranka osvaja 46 odsto glasova i skoro četiri petine mandata. A imamo i još ekstremniji primer kada smo 2012. u Vojvodini imali mešovit izborni sistem, gde se polovina poslanika birala po većinskom modelu, i kada je koalicija oko DS-a osvojila malo više od 20 odsto glasova a 70 odsto većinskih mandata. Uz sve prednosti većinskog sistema danas bismo došli u situaciju da naprednjaci, jer je sada ta partija dominantna, osvoji ogroman broj mandata.

Koje bi bile tri najveće prednosti većinskog sistema, a koje biste preuzeli?

Direktna komunikacija poslanika sa biračima, jer taj neko dolazi iz jednomandatne izborne jedinice, direktno su ga izabrali građani, njima je odgovoran a ne partijskim elitama. U praksi to baš i ne funkcioniše tako, sve više ima pritisaka partije, ali ipak više vode računa o tome šta rade u parlamentu, koliko štite interese građana, da li se javljaju za reč ili ne, kako debatuju, razvijenije su odgovornost i personalizovanost. Zatim, dolazi do otklanjanja deformacija teritorijalnog predstavljanja, manje-više ravnomerno bi bili predstavljeni svi regioni i većina opština bi imala svog predstavnika u parlamentu. Te prednosti možemo da postignemo i u kombinaciji sa proporcionalnim sistemom a da ne dođemo u situaciju da imamo partije koje imaju 15 odsto glasova a samo nekoliko ili nijednog poslanika u parlamentu.

Ako se nakratko vratimo u prošlost, prvi višestranački izbori 1990. bili su većinski. Milošević je ipak pristao na uvođenje proporcionalnog sistema već na izborima 1992, što je pak odgovaralo opoziciji.

Postojao je pritisak opozicije i organizovan je okrugli sto na kome se razgovaralo o izbornom modelu. Dakle, i Milošević je pristao da razgovara sa opozicijom, doduše u drugačijim okolnostima, u ratnom okruženju, ali ipak bio je spreman da razgovara. Sada imamo situaciju gde trenutna vladajuća koalicija kaže: nema nikakvih razgovora, možete samo da se vratite parlamentu.

Aktuelni izborni sistem, proporcionalni, ali po kome je Srbija jedna izborna jedinica, sa cenzusom od pet odsto, usvojen je po predlogu radikala i to četiri dana posle 5. oktobra 2000. Kao prvo, zašto je Srbija pretvorena u jednu izbornu jedinicu?

Naši političari se nikad nisu mnogo bavili suštinom izbornih sistema i time šta su njihove posledice. Opozicija je uvek tražila jednu izbornu jedinicu zato što se veruje, i to je tačno kada ne postoji izborni cenzus, da to odgovara malim strankama. I to je decenijska težnja opozicije. Tri dana pre raspisivanja izbora 1997, SPS uvodi 29 izbornih jedinica umesto dotadašnjih devet, zbog čega opozicija bojkotuje te izbore. To što se desilo 9. oktobra 2000. na neki način jeste formalni predlog SRS-a, ali to je u osnovi bila ideja DOS-a koju su radikali u toj situaciji predložili, a svi drugi iz krnjeg parlamenta, u kome gotovo da nije bilo predstavnika dotadašnje opozicije, prihvatili. Dakle, četiri dana posle 5. oktobra, na poslednjoj sednici pre raspuštanja parlamenta, mi menjamo izborni model i od tada on važi i danas. Za raspravu se niko nije javio osim poslanika SDA koji je rekao da sistem nije dobar jer će kombinacija jedne izborne jedinice i petoprocentnog praga dovesti do toga da manjine uopšte nemaju poslanike u parlamentu. I niko nije reagovao, svi su digli ruku i jednoglasno glasali za novi izborni sistem. Kasnije je on doterivan, u pogledu manjina i zastupljenosti žena, ali ključni izborni instituti usvojeni su 9. oktobra. I to govori o ozbiljnosti s kojom smo razgovarali i raspravljali o tom modelu.

U studiji navodite da samo četiri ili pet zemalja na svetu ima naš izborni model?

U Evropi samo Slovačka i Crna Gora, u Aziji Izrael, i možda još dve države u Južnoj Americi i Africi.

Navodite i primere nakaradnih posledica njegovih zatvorenih lista zbog čega poslanici glasaju čak protiv interesa svoje lokalne sredine zarad partijskog glasanja.

U toj studiji namerno sam koristio primere koje je činila prethodna vlast, jer jedno je priča o izbornim uslovima koji su danas mnogo gori nego ranije, a drugo je priča o izbornom sistemu koji je isti. Zanemarivanje lokalnog interesa se dešava u kontinuitetu a ti birači ionako ne mogu da kazne poslanike na narednim izborima. Jer ako vas neko postavi u vrh liste, a to nisu birači, vi svakako ulazite u parlament. Mi imamo zatvorenu blokiranu listu, i tu nema nikakve promene redosleda.

Šta znači kad kažete da je naš izborni sistem hiperreprezentativan i hipercentralizovan?

Postoje dve dimenzije na osnovu kojih može da se oceni efikasnost jednog izbornog sistema. To su unutarpartijska i međupartijska dimenzija. Autori koji se time bave izračunali su da u koordinatnom sistemu efikasni sistemi stoje u sredini, a da postoje četiri ekstrema. Po tome, srpski izborni sistem je ekstreman na obe dimenzije, on je istovremeno hiperreprezentativan, što znači da ima mnogo partija u parlamentu bez obzira na visok cenzus, a hipercentralizovan znači da imamo poslanike koji ulaze u parlament isključivo voljom partijske elite. Oni ne održavaju apsolutno nikakvu komunikaciju sa biračima ili malo komuniciraju, jer nisu izabrani u nekoj manjoj izbornoj jedinici pa da imaju svoju užu izbornu bazu, nego smo svih 250 izabrali svi mi. Zato imamo situaciju nepostojanja odgovornosti, depersonalizovanosti tih poslanika, i to je verovatno veći problem od hiperreprezentativnosti. Sve odluke donosi nekoliko ljudi ili u našem slučaju jedan čovek, pa se parlament pretvara ne u ono što je Vladimir Pavićević govorio „svetilište političkog života“, jer meni više liči na „čistilište političkog života“. U njemu se poslanici svađaju, podnose besmislene amandmane, donose zakone po hitnom postupku, tu nema ni rasprave ni kontrolne funkcije vlade. I to što se dešava u parlamentu, gde nema ni debate ni argumenata i gde ima samo napada, pljuvanja i besmislenih rasprava, prenosi se na biračko telo koje prati matricu usvojenu u najvišem predstavničkom telu. Zaista nema mnogo država u kojima rasprave u parlamentu izgledaju kao kod nas. Izborni sistem, ponavljam, nije čarobni štapić pa da se njegovom promenom odjednom sve promeni, ali sa ovakvim izbornim modelom teško možemo da očekujemo promenu. Zaista ne vidim šta može da se promeni u funkcionisanju šireg političkog sistema ako zadržimo model sa zatvorenom blokiranom listom i jednom izbornom jedinicom gde odgovornost tih ljudi ne postoji ni prema kome od birača.

Analizom ste došli do poželjnog izbornog modela za nas, a to je proporcionalni izborni sistem sa neposrednim izborom kandidata unutar jednomandatnih jedinica.

To je model koji se primenjuje u Sloveniji i iako ima tri nivoa, birački, međupartijski i unutarpartijski, on za birače uopšte nije komplikovan. U svakoj od 250 izbornih jedinica na prvom nivou u Srbiji glasač bi dobio personalizovani glasački listić sa imenima i prezimenima kandidata uz koje ide i naziv političke partije ili grupe građana kojoj pripadaju, pri čemu glasač zaokruži jednu osobu. Glasovi se sabiraju, akumuliraju na osnovu čega se na drugom, međupartijskom nivou raspodeljuju mandati. Sistem je na tom nivou potpuno proporcionalan kao do sada i ne postoji razlog da se manje partije bune kako je promena usmerena protiv njihovih interesa, jer će dobiti onoliko mandata koliko su njihovi kandidati ukupno u zbiru osvojili glasova. Jedina promena koja može da se očekuje jeste da ona partija koja istakne bolje kandidate, u koje građani imaju više poverenja, dobije nešto više glasova. I zato u trećoj unutarpartijskoj fazi, partije ne mogu da dodeljuju mandate kome god hoće nego moraju da prave postizbornu listu uspešnosti gde rangiraju svoje kandidate po procentu glasova koje su osvojili u jednomandatnim jedinicama.

Kao jedna od mana neposrednog biranja kandidata, navodi se narušavanje principa kvota prilikom zastupljenosti žena u parlamentu?

Za manjine bismo i dalje zadržali prirodni prag, a problem može biti zastupljenost žena, ali nije nerešiv. Iz razgovora sa pojedinim poslanicama Narodne skupštine znam da one izražavaju sumnju u predloženi izborni sistem. Jedan sam od onih koji bi se veoma zalagali za postojanje kvota za manje zastupljeni pol, ali ipak ne na uštrb svega što bi moglo da se popravi u izbornom sistemu. Mogli bismo, na primer, da kažemo da partije moraju da kandiduju 50 odsto žena u jednomandatnim jedinicama, što i dalje ne garantuje da će birači izglasati onoliko žena koliko bi ih činilo 34 odsto zastupljenosti u parlamentu. Primer iz Slovenije kaže da partije moraju imati žene kandidate u 35 odsto izbornih jedinica, ali u slovenačkom parlamentu nema 35 odsto žena, ima ih oko 25 odsto. S druge strane, aktuelnim modelom mi postižemo više deskriptivnu zastupljenost žena, ali ne i suštinsku. Tako, ako bih morao da biram između 34 odsto više deskriptivne zastupljenosti žena i 20 odsto žena koje su zaista osnažene podrškom birača i mogu da se u parlamentu bore za politike koje otklanjaju neravnopravnosti između polova koje postoje u srpskom društvu, ja bih pre izabrao ovu drugu varijantu.

Verujete li u naše političke elite i njihovu volju da u Srbiju uvedu novi izborni sistem i time praktično odseku granu na kojoj sede?

Problem s tim modelom je uvek politička elita jer on direktno dovodi u pitanje poziciju koju ona trenutno ima u društvu. Veliki je broj političara koji ne uživa podršku u narodu, a ako hoćete da menjate model na ovaj način ipak treba da imate neku vrstu podrške unutar stranaka. Kada bi došlo do toga da stranke razgovaraju o tom modelu, onda bi se verovatno javio veliki broj onih koji će reći da je model bezveze. A zašto misle da je model bezveze? Pa zato što njih po tom modelu neće izabrati i oni mu se protive.

Suštinski, ja bih voleo da se razgovara o tome, da se otvori diskusija, a mi to i radimo unutar Crte, zajedno sa kolegama iz Nacionalne koalicije za decentralizaciju, ili na fakultetu. Kolege iz Cesida su takođe za taj model i ističu njegove prednosti. Pošto mislim da je dobar deo građanskih protesta iznikao iz nezadovoljstva ne samo vladajućom elitom nego uopšte političkom elitom, bez ozbiljnog građanskog pritiska teško da se može postići to da stranke ovakav model prihvate. Zato možda nije loše, ako se vratimo na početak, da se sada otvori prilika za razgovor i da se dugoročno razgovara o tome šta je najbolji izborni model za Srbiju. I da li samo hoćemo da se vratimo u dvehiljadite i da imamo koliko-toliko slobodne izbore, ali da imamo parlament i institucije kojima nismo zadovoljni, ili da izmestimo paradigmu iz cele ove priče, ako još uvek nije kasno.