Bez karte za utakmicu i titule

Pokušaj da budemo na poslednjoj utakmici koju FK Liverpul igra ove sezone u Premijer ligi Engleske ispostavio se jednako uspešan kao i pokušaj tog kluba da posle skoro tri decenije dođe do pobede u najvažnijem takmičenju za sve klubove u Engleskoj. Niti smo mi iz Beograda ušli na stadion Enfild u nedelju 13. maja 2019. godine da gledamo meč protiv Vulverhemptona, niti su igrači Liverpula imali tu privilegiju da podignu trofej koji je otišao u ruke fudbalera iz susednog Mančestera – ekipa Sitija bila je bolja za ceo jedan bod. Iako je Liverpul ove sezone bio neverovatan i osvojio fantastičnih 97 bodova u prvenstvu, Siti je bio za nijansu bolji i uspeo je da odbrani titulu osvojenu prošle sezone.

Reporteru „Vremena“ ostalo je zato da samo obilazi oko stadiona i pabova u neposrednoj blizini i bar malo oseti atmosferu u tom „hramu fudbala“. Baš kao što je i ova generacija fudbalera Liverpula na trenutak mogla da kaže da im je trofej koji čekaju generacije načas bio u rukama.

Igrao se 20 i neki minut na utakmici u Brajtonu kada je domaćin poveo protiv Sitija: pab Park koji se nalazi preko puta Kopa, najčuvenije tribine na Enfild stadionu, umalo se nije srušio od buke i radosti! Izgledalo je da je buka stotinjak navijača u toj kafani veća od one na stadionu; izgledalo je kao da će i sami zidovi objekata popadati kada su videli da je Brajton poveo protiv Sitija! U tom času delovalo je da je čudo moguće i da je titula „vraćena“ tamo gde je ubedljivo najviše boravila do 1990. godine.

Tako je i ovom reporteru izgledalo: naći vreme, naći novac, obezbediti vizu, doputovati preko Londona, smestiti se u grad, autobusom broj 17 doći do stadiona o kome se slušalo ceo život – još iz vremena kada su za Liverpul igrali Kevin Kigen, Keni Dagliš, Jan Raš i Brus Grobelar – uraditi sve to što je izgledalo nedostižno i baš tu na stadionu shvatiti da nema baš nikakve šanse da se uđe: nema šanse da se nađe karta, nema mogućnosti da se dobije akreditacija. Liverpul je ostao na drugom mestu, reporter je ostao da sedi van stadiona.

Međutim, sve to ne može da poremeti sjajan utisak koji donosi kratkotrajni „ali sadržajni“ boravak u gradu na koji su njegovi stanovnici toliko ponosni, kao što ni gubitak titule u jednoj od najboljih sezona u istoriji kluba ne može da umanji pozitivno osećanje koje nosi klub posle spektakularnog plasmana u finale Lige šampiona nekoliko dana ranije.

LIVER PTICA I PABOVI

Za nekoga ko dolazi iz Srbije čekanje od skoro 30 godina na titulu izgleda kao nemoguća misija. Izgleda da bi navijači Zvezde ili Partizana sami zatvorili klub kada bi se našli u takvoj situaciji da decenijama ne uspevaju da osvoje najznačajniji trofej koji su pre toga puno puta donosili kući. Ljudi u Liverpulu gledaju na to drugačije. Oni kažu da su strpljivi, važno im je da igrači poštuju klub, bore se za njega i da uprava takođe razume šta je Liverpul pa će i trofeji doći. Teško je u tako nešto je poverovati, ali kada vidite da grad koji je nekada bio jedna od najvažnijih svetskih luka sada živi od „ponosa i istorije“ ne preostaje vam drugo nego da prihvatite to što vam kažu.

Ptica koja krasi grb FK Liverpul obeležje je grada i predstavalja neku vrstu

mitske ptice, mitskog kormorana. Ona stoji na kupolama ogromne poslovne zgrade (Royal Liver Building) podignute početkom 20. veka, u vreme kada je u Beogradu zidana zgrada Geozavoda, takođe do same reke. Obe zgrade su, na neki način, obeležje onoga što se zove Liverpool odnosno Belgrade Waterfront.

Za razliku od „beogradske lepotice“ orijentisane ka gradu, Rojal liver je okrenuta i ka reci i ka gradu, a na dve najviše kupole postavljene su dve skulpture Liver ptice: jedna gleda ka moru, a druga ka gradu: ova druga, vele lokalci, gleda da li su pabovi u gradu otvoreni. I zaista, Liverpul, kada u njemu provedete jedan „produženi vikend“ kao što je sada bio slučaj sa novinarom „Vremena“, izgleda kao mesto za provod. Dokaz za to bila je i „situacija“ iz voza kojim je putovao iz Londona krcatim „omladinom“ na putu da petak i subotu veče provede u pabovima i klubovima Liverpula.

Za neke iz Londona jeftinije je da iznajme sobu u Liverpulu, plate kartu za brzi voz i provode se dve večeri na severozapadu zemlje nego da ostanu kod kuće i tamo sebi organizuju provod. Ova tipična situacija poklopila se sa vikendom u kome se odlučivalo o tituli u gradu koji – čini se – živi od muzike i fudbala.

Ako je grad u prošlosti živeo od prekomorske trgovine i industrije, danas je izgleda u potpunosti oslonjen na turizam i trgovinu nostalgijom: milioni se svake godine sjate u „grad Bitlsa“ da vide „gde je sve počelo“ i da probaju da dotaknu i osete deo svetske kulturne tradicije.

U tom smislu čitav je centar grada zajedno sa priobaljem, Promenadom, posvećen upravo turistima koji bazaju na sve strane, slikajući se, ispijaju pivo ili džin-tonik. Izgleda kao da u tim nizovima ulica ne samo što više niko ne živi nego kao da niko i ne radi osim onih po pabovima, restoranima i klubovima. Zabava traje skoro do jutra i muzika svira iz svih mogućih delova centra grada: to ponekad liči na neprestani festival jer gomile idu ulicama, pijani ili polupijani, ali dobro raspoloženi, igraju, pevaju i traže mesto za još jednu turu.

Neki delovi u centru grada, posebno Ulica Metju, koja ima status Meke popularne kulture, mesto je postupne i neprestane zabave: tu se prepliće živa muzika iz pabova sa plesnom muzikom iz klubova. U njoj se nalazi i klub Kavern (The Cavern), mesto u kome su Bitlsi ranih šezdesetih nastupali skoro 300 puta u manje od tri godine i u kome se danas okuplja publika koja je tamo izlazila i u to vreme, plus turisti.

Taj klub, iako ima status muzeja, neguje nastupe lokalnih bendova koji sviraju obrade, ali čini se da je, za razliku od svih drugih mesta, jedinstven po tome što je svaka obrada nekog pop i rok hita koji ćete čuti tokom jedne večeri odsvirana i u originalu: deluje i da nema grupe ili izvođača koji na tom mestu nisu bili ili nisu tu nastupali.

Klub je smešten tri nivoa ispod ulice i najviše podseća na klub Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu; on je, takođe, dugo godina imao status legendarnog mesta, ali je poslednjih dvadesetak godina potpuno zaboravljen.

PROMENADA U LIVERPULU

Slično Beogradu, i Liverpul ima svoju promenadu na reci, baš „ispod“ centra grada. Tamo gde su nekada bili dokovi, sada su muzeji smešteni u autentični prostor brojnih skladišta na kanalima oko obale reke Mersi. Međutim, za razliku od beogradske, londonska promenada je mesto kulture i istorije grada jer su tu i Gradski muzej, i Tejt muzej, i Muzej ropstva i Muzej Bitlsa. Pored toga, tu su galerije, razne prodavnice i restorani, diskretno uklopljeni u ono što je tradicija toga grada.

Oni koji su projektovali Promenadu zadržali su sve što je moglo da se sačuva a pored su podigli moderne građevine koje ne narušavaju ono što se od grada vidi „iza“ njih. Gradom dominira katedrala, peta najveća crkva na svetu sa tornjem koji je visok preko sto metara. Ona, kao i javne građevine oko Parka Svetog Džona, zgrade Svetskog muzeja, biblioteke, Umetničke galerije i dvorane Svetog Džordža svedoče o bogatstvu i moći ovog grada, koji u poređenju sa Londonom jeste provincija, ali je neverovatno ponosan na svoju istoriju i na sve ono što postoji u gradu i njegovoj okolini.

Čitav centralni deo, pretvoren u jednom delu u gigantski tržni centar, mamutsko Čumićevo sokače iz njegovih „najsjajnijih dana“ ili nešto nalik na tržni centar u Rajićevoj danas u Beogradu, samo uvećan deset puta, kao i cela Promenada, pešačka su zona u kojoj kao da nema drugih ljudi osim turista. Vikend koji je proveo novinar „Vremena“ bio je poseban i izgledalo je da je tolika gužva zbog utakmice Liverpula, ali domaćini kažu da turista ima cele godine, kao i onih koji dolaze iz okoline da se dobro provedu.

Sve te ulice su u subotu i nedelju bile preplavljene navijačima Liverpula iz cele Evrope i sa drugih kontinenata (čini se da je najviše bilo Kineza) i koji su u najvećoj meri imali kao glavnu stvar posetu prodavnici FK Liverpul, ubedljivo najzagušenijem i najposećenijem mestu u tom gigantskom tržnom centru. Kada vidite koliko se tu kupuje, koliko ljudi potroši novaca na majice od plastike samo zato što su u bojama i sa grbom kluba koji obožavaju, jasno je koliko je taj klub veliki i bogat i u kojoj meri zavisi upravo od prodaje svog znaka, a ne od preprodaje igrača, što je karakteristika našeg „podneblja“.

PONOS GRADA

Iako engleski jezik svi znaju i govore, kada se nađete u Liverpulu to vam možda neće biti od pomoći jer lokalci govore posebnim narečjem i ponekad ih je skoro nemoguće razumeti. „Skouzeri“, kako sebe nazivaju, vole da kažu da je ponos ono što ih izdvaja od svih ostalih, kao i strast i potreba da se podrže ljudi oko sebe.

Kada te elemente uzmete u obzir, onda vam nekako logično izgleda priča o fudbalskom klubu Liverpul koji uprkos izostanku „prave“ titule sve vreme ima pun stadion i sve veću publiku, odanu i privrženu bez obzira na konačne rezultate. U klubu su najponosniji na svoje menadžere i čini se da je samo ser Keni Dagliš od igrača stekao tako privilegovan položaj rezervisan za Bila Šenklija, škotskog menadžera koji je od drugoligaša s kraja 50-ih doveo klub na krov Evrope u sedamdesetim, zajedno sa svojim pomoćnikom i naslednikom Bobom Pejslijem.

Šenkli kao da je u klub uneo deo ratničke i borbene tradicije grada, te energiju sa tribina preneo na upravu i igrače. To je od Liverpula napravilo u jednom trenutku najveći engleski klub i tim koji, kao i grad, nikada ne odustaje, niti se predaje – čak i kada je najteže i kada izgleda da je poraz izvestan. Ako bi se danas u Liverpulu držali one Šenklijeve maksime da je „prvi prvi a drugi je ništa“, onda bi ova sezona mogla da bude označena kao neuspešna. Ali se čini da je taj striktni i vojnički režim zamenjen nešto opuštenijom formom, pa je izgleda zato danas Jirgen Klop popularniji od svih igrača, iako titule još uvek nema.

Publika je oduševljena onim što je klub bio, činjenicom da je sada stabilan i kao da strpljivo čekaju da se vrate „na staze slave“; sada imaju bukvalno sve osim te titule u domaćem prvenstvu. Zato i atmosfera na stadionu, prema onome što je moglo da se čuje „spolja“, nije „spektakularna“. Činilo da su svi prisutni svesni da od njih ne zavisi i da je to bio dan u kome su se pozdravljali sa timom koji je ove sezone uradio sve što je moguće u fudbalu, ali da ni to nije dovoljno kada je sa druge strane tim koji vodi Pep Gvardiola i jednostavno pobeđuje na svim utakmicama redom.

Iako je titula izgubljena, navijači su se razišli u dobrom raspoloženju i većina njih je nastavila provod u gradu dokasno. Pre toga, još do poluvremena, gradske službe su počistile sve smeće oko stadiona i u ulicama kojima su navijači dolazili. Tišina se brzo vratila u monotone nizove kuća oko stadiona Liverpula. One ne odišu nekim velikim bogatstvom. Zauzvrat, preko puta stadiona pokrenut je projekat izgradnje Novog Enfilada, naselja u kome će valjda živeti srećni i uspešniji ljudi, sposobni da još više troše. A vlasnici kluba će ih uvažavati jer razumeju da bez njih ne mogu ništa.

Snaga i veličina kluba ogledaju se podjednako i na tribinama i na terenu. Toga su svi svesni i ponosni su zbog toga, kao i činjenice da je preokret uvek moguć ako zavisi od tebe.