»Ej, sudbino čovekova«…

Do Donjeg Taora, jednog od najudaljenijih sela valjevske opštine, stiže se preko Mravinjaca. U centru sela seoski dom, ispred okačene dve svečane zastave Srbije, plus jedna crkvena. U Dom upravo uneše pogaču, metar u prečniku, na kojoj je testo slovima pisalo „Sremušijada 2019“. Do Doma tabla na kojoj piše „Taorska vrela“, jedan pred tablom objašnjava da je Donji Taor najudaljenija mesna zajednica grada Valjeva, piše i na tabli, 40 km, piše i da je do Kosjerića 16 km. Onaj što objašnjava reče da im je pozivni broj 031, i da struju dobijaju iz Užica. Na tabli je još pisalo da su Taorska vrela, koja su bila dva kilometra niže, slapovi vode sa vodenicama, „autentičan primer harmoničnog života ljudi sa prirodom“.

USTADE ĐURA

Ispod Doma beše bela šatra, sa prozori, stolovi, klupe i stolice bez naslona, tu i takoreći bina, instrumenti, ispisan cenovnik, pošto pivo, pošto sokovi, praseće pečenje, jagnjeće pečenje, jareće pečenje… Samo što reporter ubeleži plakat na kome pisalo „Dani sremuša 2019“, u šatru sa prozori proviri tršavo žensko, tetovirato gde treba, sa laku tufnastu suknjicu, novinar memorisa scenu, da nije pevaljka, mora kasnije svratiti na tu umetnost.

Do bele šatre bila natkrivena tezga sa pantalone ponuda, sve boje, materijali i brojevi, poviše med i pčelinji proizvodi, uramljena diploma Sajma u Tuzli, tu i vezene čarape, vuneni prsluci…

Onda bi zidana trafo stanica, još naviše seoska škola. Pod školom razapet šator, tu u toku spremanje jela sa sremušem, kotlići i seckalice u pogonu, vele da ima osam ekipa. Sa gornje strane škole, gde ulaz, pristojna popatošena bina, na zidu vatromet mušema na kojoj je pisalo „Grad Valjevo“. Bini priđe uniformisana grupa pevača, zadovoljno konstatovaše, dobro je, ima mikrofona. Preko razglasa je išla numera „Šešir nosim, pušim, Ciganin sam ja“, vozač Hitne pomoći uze da se interesuje ko peva, rekoše mu „Apsolutno romantično“…

Glavni organizator uze objasni novinaru da manifestacija traje više dana, juče imali predavanje, izložbu dečijih radova na temu sremuša, danas imaju umetnički program, takmičenje u spremanju jela, imaju i žiri, predsednica Katarina Samardžić, poznatija kao Keti, sa televizije „Kitchen“, kako reporter ne konto, glavni organizator poče ponavlja na srpskom, Televizija „Kuhinja“.

Samo što glavni organizator reče da to je to, pred njih banu žensko sa tufnastu suknju i tršavu frizuru, za koju reporter dole u šatri sa prozore prognoziro da je pevaljka, i glavni organizator je predstavi: Predsednica žirija, Televizija „Kitchen“. Gospojica Kitchen je bila u pratnji gospodina sa slamnatim šeširom, koji reče da je producent, od stola, na kome bila „Đurina rakija“, ustade kafedžija Đura, žiri je bio kompletan, složno sedoše za sto za žiri. Reporter ubeleži stajling gospojice Kitchen, povezana i plava tršava kosa, bela majica, laka plava suknjica na bele tufne, dokolene čizme roze boje sa širok beli vez.

Na scenu stupi eks ministar policije Dušan Mihajlović, koji je bio svojevrsni guru manifestacije, reporter upade pod šatru gde su se spremala jela. Udari pravo na „Domaćice iz Kozličića“, tu tek rekoše da spremaju pohovanu piletinu sa prelivom od sremuša, i uputiše novinara tamo, kod one što zna da priča. Reporter ode tamo, na drugi kraj šatre, botaničar Nedeljković je okupljenima držao predavanje, da se zabeleži, „Treba biti obazriv, brati samo ono što je sigurno, brati samo listove“, pa otkri koji je pravi način da se odredi da li je sremuš u pitanju, sremuš jedini miriše na beli luk, koristi se u ishrani i kao lekovita biljka, bere se od marta do maja, listovi se koriste samo sveži…

VRTAVLJE

Reporter se vrati u prvi deo šatre, gde je ekipa „Ravno Godečevo“ bila u punom elementu, svi u zelene majice, svi sa šajkače, rekoše da su iz centra Zlatibora(!), tromeđa Valjeva, Bajine Bašte i Kosjerića. Jedan što secko slaninu i drugima točio rakiju objasni da spremaju mućkalicu, biće svega, i sremuša, znači mućkalica. Kod susedne kuvarske posade profesor Nedeljković je vršio ispitivanje kad se bere sremuš, koji su mu sastojci… „Ravno Godečevo“ viknu „Tri livade, tri livade, nigde lada nema“… tako da se profesor više nije razumeo.

Poviše, za sto sa žirijem izneše pribor za jelo u salveti i flašu sa vodom da piju vode. Gospojica Kitchen se obrati novinaru sa pitanjem da li je on dopisnik, novinar reče ime nedeljnika otkude, ona reče da zna za nedeljnik „Vreme“, radila kao PR kod gospodina Veselinovića, novinar upita, je l’ kod Janka, ona tršavo odmahnu, kod Gorana Veselinovića, novinar tu dodade, Je l’ kod Kuma, ona reče, Tako nešto, a novinar završi upoznavanje rekavši da je to baš lepo i baš kitchen.

Stadoše stižu dekorisani uzorci jela pred žiri, starija gospođa, koja se predstavi kao „Srpska tradicija“, metu pred žiri tepsiju i reče da ima mesa junećeg, ima sremuša, ima pavlake, sve zapečeno… Žiri proba i pohvali, uz reči da oni ocenjuju ukupan utisak. Stiže čorba sa povrćem, pilav, cicvara sa sremušem, stiže i pita za koju Kitchen predsednica reče da je to pita, desi se i salata od krastavaca, žiriju priđe Glavni organizator i reče da oni nastave sa radom iako će početi program…

Sa bine se javi voditeljka Rada, uze zbori, Sa povlena, sa visine, majka zove, dođi sine… sve pozdravi, reče da to bila pesma gospodina Vidoja, koji je deda, muž, otac i pisac… Nastupi pevačka grupa „Alke“, viknuše „Kom povlenske zore sviću, taj bolestan nikad nije“… Pred žiri ispade gospodin iz ekipe „Ravno Godečevo“, imaju svinjetinu, imaju salatu, šta je u jelu, ne zna, nije on pravio, njega poslali, rekli da je to mućkalica. Žiri pohvali odgovor, od bine je tuklo, „Za doktore posla nema, zdravlje leti sa Povlena“…

Nastupi ženska grupa iz Požege, nastupi i muška grupa iz Požege, „Mani mala maramom na mene, ja ću tebi iz gore zelene“, desiše se „Veselice“ iz Valjeva, „Zaspo Janko pod jablanom“, još jednom behu „Veselice“, žiri je za svojim stolom prešao na sabiranje, od bine se videlo da im sabiranje ide od ruke, na binu izađoše sve pevačke grupe, uz harmoniku viknuše, „Vidiš majko ono brdo gore, aj tavrlje vrtavlje, op vrlje vrtavlje“…

Posle završnog vrtavlje na binu izađe Kitchen predsednica žirija, reporter je uslika vertikalno i horizontalno, ona zahvali što su je pozvali i ukazali poverenje, a kao predsednica imade veli da svi sjajni, ali da neko morao biti pobednik. Reče ko treće mesto, drugo mesto ekipa iz Lelića, „neko iz Lelića“ primi čestitke, namesti se do Kitchen gospođice, osta uz nju držeći je za ruku, prvo mesto „Vredne učiteljice“, podeliše nagrade, „neko iz Lelića“ nije pušto gospojicu Kitchen, javi se harmonika, krenu pobedničko kolo…

Ispod škole, u šatoru, dominirala je ekipa „Ravno Godečevo“, tu se mezilo i naginjalo direktno iz flaše, svi su bili na numeri „Tri livade“, kad u šajkače upade i šubara, složno pređoše na pesmu „Vetar duvaaa“…

Dole, u Domu, bila završna zakuska za goste i učesnike, gulaš, pečenje i pesma. Pred metar pogaču, na ulazu u Dom, stiže i Kitchen predsednica, širokim potezom ruke, ko da se krsti, otera muve sa pogače i pričesti se. Ispod, iz bele šatre sa prozorima je tuklo „Ej mladosti, ej živote, ej sudbino čovekova“…

Kad upisa meštanina koji na tezgi imađaše kuvana jaja, sveža jaja, velika jaja od guske, pirgava jaja od ćurke, narcise u tegli, obešene štavljene jagnjeće kože, tvrdi sir, sremuš u crvenoj, ili beše plavoj plastičnoj vangli, reporteru se dogodi pesnik koji je na zastrtom panjiću imao svoju knjigu poezije, i dužni papir na kome je ispisao o čemu peva.

On je od Kosjerića, knjiga se zove „Šta to peva M. Marić“, ima recenziju od Milovana Vitezovića. Šta piše Milovan, uze pročita da Milovan recenziše da je on „veoma neposredan i razgovorljiv čovek“. Pa neposredno i razgovorljivo nastavi da ima pesme o vaskrsu, golgoti, malini, šljivi, dobrotvorima, o vepru, apotekaru, kako bilo u školi, šta je tužna krava, i još o koječemu. Ima o vepru, ta je mnogo dobra, strana 46, o lovcima, ta je još bolja, strana 73. Reporter se složi da čuje tu o lovcima, pesnik M. Marić krenu: „Jutro svanu, vidik puče/ okrete se njemu luče, Kaži dragi/ koji karabin danas pali…“