Po dužini trajanja mandat Tereze Mej je 33. među 54 britanske premijerske karijere. Završio se melodramski.
Uz reči zahvalnosti za to što je imala priliku da kao druga, ali sigurno ne i poslednja britanska premijerka služi zemlji koju voli, Tereza Mej je podnela ostavku s odloženim dejstvom, briznula u plač, okrenula se i ušla na vrata na broju 10 londonskog Dauning strita za koja se tako grčevito držala dok je zbog gubitka podrške u Donjem domu slabio njen autoritet u Evropi i njena sigurnost na vlasti. Magazin „Politiko“ postavlja pitanje kako neko može toliko da voli posao koji uključuje nož u leđa i ruganje u javnosti. Iza nje ostaje malo toga osim „masterklasa“ o tome kako ostati na položaju kada vas niko stvarno ne želi na tom mestu.
BEZNADEŽNA PODELA
Mej je zbog Bregzita došla na vlast i zbog Bregzita je zbačena s vlasti. Njen prethodnik Dejvid Kameron, koji je mislio da je napuštanje EU loša ideja, ipak je doneo varljivu odluku da raspiše referendum verujući da će njegovi argumenti prevagnuti u odnosu na argumente evroskeptičnog krila torijevaca. Posle referenduma Kameron je podneo ostavku, što je moglo da izgleda kao častan gest, ali je izgledalo kao „pranje ruku“ od čitave katastrofe koja je pretila raspadom zemlje. (Oko 62 odsto škotskih glasača protivilo se napuštanju EU, a Bregzit je pojačao slučaj škotske nezavisnosti.)
Kada je Mej bez otpora postala premijerka 2016. to je bila prijatna afirmacija za nju, ćerku anglikanskog sveštenika, koja je u mladosti bila savetnik u bankarskom sektoru, a u torijevskom establišmenutu omalovažavana i isključena iz najužeg kruga „kameronista“. Ali, gajila je svoje samopouzdanje. Neprijatno je bilo to što je kao premijerka malo toga postigla.
Mej je napustila kormilo, a zemlja je ostala podeljenija nego što je bila u trenutku kada je 2016. preuzela kormilo od Dejvida Kamerona. „Njujorker“ konstatuje da su na rastanku neki priznavali da je ona kao premijerka imala nemoguć zadatak zbog Bregzita u beznadežno podeljenoj zemlji. Drugi su konstatovali da je to moralo biti poznato još u trenutku kada je prihvatila da sprovede rezultate referenduma o Bregzitu – kome se pre održavanja referenduma protivila jer je smatrala da je budućnost Velike Britanije osigurana ostankom u Evropskoj uniji. Prema oceni Roze Prins, autorke knjige Tereza Mej, enigmatska premijerka, pre dolaska na vlast ona je pokazivala malo interesovanja za EU. Ne čudi što nije uspela da ubedi poslanike u nešto u šta ni sama nije bila uverena, konstatuje „Njujorker“.
Kao ministarka za unutrašnje poslove, Mej je vodila tvrdu, rigidnu antiimigrantsku politiku koja je svoj grublji izraz dobila prilikom glasanja o Bregzitu. U njenom kabinetu ostavku su podnela 34 funkcionera, najčešće zbog pitanja vezanih za Bregzit. Pokušaj Mejove da u Donjem domu progura kompromisni sporazum o izlasku Britanije iz EU poražen je s razlikom od 203 glasa, što je najveći parlamentarni poraz vladajuće partije u britanskoj istoriji.
U proleće 2017. Tereza Mej je raspisala vanredne izbore uz očekivanje da će obezbediti sigurniju većinu za sprovođenje Bregzita. Ispostavilo se da je njena kontrola nad većinom u Donjem domu kompromitovana, a da je na tim izborima ojačala Laburistička partija. Nije se oporavila od poniženja zbog gubitka većine u junu 2017. Dugo i uzaludno je iznova i iznova tražila podršku među desnim članovima svoje partije koji su njen plan tri puta odbili i bezbrojnim indikativnim glasanjima ograničavali njen manevarski prostor, nanoseći joj poniženje i pokazujući nelojalnost. Na kraju je počela pregovore s vođstvom opozicionih laburista koji nisu vodili nikud.
KRAH DVOPARTIJSKOG SISTEMA
Ostavka Tereze Mej je usledila pre njenog četvrtog pokušaju da u Donjem domu isposluje podršku kompromisnom sporazumu s briselskim pregovaračem Mišelom Barnijeom, ali ni bregzitovci ni evrofili nisu bili spremni na kompromis. Uzalud je u Briselu molila za produžetke „poslednjih rokova“. Svojevremeno je obećala da će podneti ostavku čim njen kompromisni dil o izlasku iz EU bude usvojen. Ni to nije pomoglo.
Na izborima za Evropski parlament obezglavljeni torijevci su doživeli, kako konstatuje politički urednik BBC-ja Lora Kensberg, najveći poraz od 1832. godine: osvojili su samo 9,1 odsto glasova i samo tri mandata. Da su održani izbori po većinskom sistemu, torijevci ne bi imali nijedan mandat.
Potres je toliki da neki čak govore o početku kraja britanskog dvopartijskog sistema.
Formirana samo šest nedelja pre izbora, Bregzit partija Najdžela Faraža osvojila je 28 mandata i bila prva u svim delovima Engleske, sem u Londonu. Izborni uspeh Najdžela Faraža verovatno će ka politici tvrdog izlaska iz EU gurnuti porazom ponižene torijevce. Oni nizom eliminacionih glasanja narednih nedelja treba prvo da odluče ko će doći na čelo njihove partije. Od tog izbora će verovatno zavisiti konačna „brakorazvodna“ odluka za koju je najnoviji rok 31. oktobar. Pominje se tuce pretendenata, među kojima ankete „YouGov“ prednost daju Borisu Džonsonu, nekadašnjem gradonačelniku Londona, ministru spoljnih poslova koji je podneo ostavku i izrazitom bregzitovcu, koloritnoj ličnosti čupave kose i neobuzdanog jezika.
Ako se ostvare prognoze o njegovoj pobedi, britanska evropska saga će imati medijski zanimljiv nastavak. Ričard Vitman, profesor politikologije na Univerzitetu Kent, kaže kako je postojala čudna hemija između Tereze Mej i američkog predsednika Donalda Trampa, koga će ugostiti neposredno pre nego što njena ostavka 7. juna stupi na snagu. Odnos Džonsona s Donaldom Trampom je drugačiji – biće to bitka oko toga ko je veći šoumen.
Nakon noći trijumfa bregzitovaca, počela su, prema pisanju „Gardijana“, preračunavanja u kojima su obe strane „proglašavale pobedu“ pošto se počelo dokazivati da je podrška onima koji su za ostanak u EU razbacana na više manjih partija veća od podrške Bregzit partiji Najdžela Faraža, koja je proglasila pobedu. U jednom od takvih preračunavanju sabiraju se glasovi Faraževe Bregzit partije, Ukipa i severnoirske Demokratske unionističke partije (5,9 miliona), i porede se sa 6,8 miliona proevropskih glasova (liberala, proevropskih Zelenih, Škotske narodne partije, velške indipendističke socijaldemokratske partije Plaid Kamri i severnoirskih partija Šin Fein i Alijansa, pa se dobija razlika od 884.000 glasova u korist evrofila. Glasalo je ukupno 17,2 miliona ljudi, a 17,4 miliona glasali su za odlazak na referendum 2016. godine, kada je odziv bio 72,2 odsto.
Džeremi Korbin se posle izbora zalagao za novi referendum, verovatno podstaknut procenom da je znatan deo laburističkih birača glasao za liberalne demokrate koje su na nacionalnom nivou izbile na drugo mesto sa 20 odsto glasova i 15 mandata. Među laburistima koji su glasali za liberale je i Alister Kempbel, spin doktor Tonija Blera iz doba Iračkog rata…
Laburisti su sa oko 15 odsto glasova i 10 mandata pali na treće mesto. Laburistička partija je inače bila rascepljena na one koji su za izlazak i na one koji su za ostanak i za drugi referendum. Jedna agencija iznosi teško proverivu procenu da je 60 odsto laburista (938.000) za ostanak. Ista procena kaže da je 80 odsto torijevaca (1,2 milion) za izlazak iz EU. To bi moglo značiti da je 8,1 milion glasača za izlazak, a 8,7 miliona za ostanak. Ta računica je varljiva jer je samo nešto više od trećine Britanaca (36,9 odsto) glasalo na tim izborima za Evropski parlament u koji nije bilo izvesno da će britanski poslanici uopšte ući, a i ako uđu, šta će tamo u prelaznom periodu raditi.
SPASONOSNI STRAH ZA SUDBINU EU
Očito je da ti evropski izbori na Ostrvu nisu imali onaj dramaturški naboj kao na Kontinentu, gde je, na primer, proevropska think tank organizacija Evropski savet za spoljne odnose (European Council on Foreign Relations, ECFR) pod naslovom „Sedam dana za spas Evropske unije“ objavila rezultate istraživanja iz marta 2019. sprovedenog u 14 evropskih zemalja, koje su dramatično predstavljali „Gardijan“, „Mond“, „Gazeta viborča“, „Stampa“…
U toj anketi 58 odsto Francuza, 57 odsto Italijana i Poljaka, 50 odsto Nemaca i 40 odsto Španaca na pitanje „Da li mislite da se EU za 10 do 20 godina može raspasti?“, bira odgovor „realistično“. Troje od deset anketiranih Evropljana kaže čak da veruje da je i rat među evropskim državama moguć… Jedan od komentara ECFR je glasio: „Strah će spasiti EU.“
Britancima je to očito bilo samo još jedno „indikativno glasanje“, još jedan nastavak Bregzit sage – u kome nije razrešen britanski evropski Gordijev čvor.