Mali priručnik otrcanih misli

Brevijarčić (a može i „cvetnik“) „mudrosti“ koji sledi nastao je iz „vedrog“ taloga iskustva. Za skoro četrdeset godina, koliko, nemajući pametnija posla, pišem književne kritike – što je, kako je govorio jedan ostrvski cinik, „posao koji se ne bira, nego se, kao i na čišćenje ulica, na njega spada“ – čuo sam bezbroj puta ovde popisane „misli“. Njihovo poreklo nije uvek lako razjasniti, nadam se da ne grešim u pretpostavci da se one često rađaju iz tako ljudske potrebe, danas posebno na ceni, da se o svemu, a naročito o onome o čemu ne znamo ništa, ili znamo malo, ima odrešit, bespogovoran stav, tzv. „mišljenje“. Jer, svaki razuman čovek lako će se saglasiti sa činjenicom da, naravno, uvek postoje dva mišljenja. Jedno je moje, a drugo – pogrešno.

No, kako god, iskustvo mi govori da se „mišljenje“ o kritici, ne samo ovde i ne samo sada (ali, ja sam „sada i ovde“), iz raznih razloga (tu bi bio potreban i psihoanalitičar) prečesto kristalizuje u predrasudu ili stereotip. A takav produkt kolektivnog uma, pravilo je, ne zahteva proveru, nego se predstavlja kao lažni aksiom. „To je naprosto tako, pa, zna se da je tako“. I „kad je tako jer je tako“, nikakvom objašnjenju nema mesta, suvišno je. Nek me đavo nosi, evo ipak malo te suvišnosti, podstaknute potrebom da odgovorim na sasvim originalna, nestereotipna pitanja „gde je danas kritika, zašto je nema, i zbog čega je u krizi“. (Tempi passati: jedan od prvih okruglih stolova na kom sam kao mladac pre trideset i milion godina učestvovao bila je rasprava o „krizi kritike“. Eto, u tako dugom „kriziranju“ proćerdao sam, gospo, i moj kritičarski vek.)

KRITIČARI SU PROPALI PISCI. Nije nego. Kada bi bilo moguće, valjalo bi o tome ponešto priupitati Rastka Petrovića. A tek Jovana Hristića, instituciju. Ili T. S. Eliota, Umberta Eka, M. Bredberija, Dejvida Lodža, pa Vinavera, Isidoru, Mihiza… I Čarls Simić mogao bi o tome reći neku umesnu reč (već jeste). Nije mi poznat nijedan ovdašnji relevantan kritičar koji piše rđave pesme. Naprotiv, pesnici su, vrlo često, obavezujući čitaoci poezije, prozni pisci razložno tumače prozu. I mada sama praksa ubedljivo pobija takav „biser pronicljivosti“, njega nije lako dilitovati, pa stoga ni dalje ne umem da odgovorim na pitanja, mada se trudim, „da li ste vi kritičar ili pisac?“ ili „kako vi kao kritičar vidite sebe kao pisca?“.

KRITIČARI SU KORUMPIRANI. Čime i kako? U novcu ili naturi? Volšebnim prebijanjem interesa, konverzijom uticaja, vraćanjem usluga… Što bi rekao jedan moj kolega: „Kad bih znao da se to negde zaista dobro plaća, prvi bih se prijavio.“ Dubokomisleći duh ovdašnjih Buvara i Pekišea ne pristaje na regularnost odnosa ni po koju cenu. Uvek postoji nešto „iza“, neki zaverenički plan kojim se objašnjava ono što se zbiva, uvek neko nevidljiv vuče konce, donosi odluke, odlučuje o sudbini… Pokvarenost i smutnja su prema „obaveštenosti“ tog duha unapred upisani u svaki pokušaj kritičkog prosuđivanja.

KRITIČARI SU DEO KLANA. PIŠU SAMO O „SVOJIMA„. Retko se kada govori o kom je klanu reč, možda i zbog uroka, ali najpre stoga što klana – nema. „Ali, pobogu, nemojte mi reći da se time bave iz ljubavi, ma hajte, molim vas, ne bi se oni tek tako zamajavali da nisu povezani nekom korišću. Žele da vladaju, da regulišu kretanje nebeskih tela, sve drugo im je malo.“ Za Gibeline ste Gvelf, za Gvelfove Gibelin. „Koterija je to bez stida i srama“, „ovaj je čovek onoga“, a onaj je „dužan tome i tome“, ovaj je sa „one adrese“, onaj je iz „onog“ tajnog društva. Pljuc!

KRITIČARI GOVORE NERAZUMLJIVIM JEZIKOM. Čak i da je tako, a nije, problem je lako rešiv, nužnom merom zainteresovanosti, potom i dobrim pojmovnikom ili rečnikom. I obrazovanjem, jasna stvar. „Da biste razumeli modernu poeziju, potrebna vam je najmanje srednja škola“, govorio je Voja Despotov.

KRITIČARI SU NEOBJEKTIVNI I PRISTRASNI. Naravno. Jer kritiku piše dubinska pristrasnost, oličena u činjenici da od svih knjiga ovoga sveta neko želi da piše baš o toj knjižici pesama, jednoj od milijarde.

ISTI KRITIČARI SU U SVIM ŽIRIJIMA – ZNA SE KAKO SE NAGRADE DODELJUJU. Član žirija se postaje po pozivu, a poziv se zaslužuje znanjem, radom, odgovornošću, stečenim ugledom, veštinom tumačenja… Nagrade se, doista, dodeljuju na različite načine, obično tako što se žiri posle analitičkih razgovora saglasi ili ne saglasi oko toga koje delo je najbolje, i tu svoju odluku obrazloži. Kritika i nije ništa drugo do obrazlaganje

odgovarajućeg saznanja ili utiska, bez nje je umetnost nema (videti pod: Nortrop Fraj).

KRITIČARI POSEDUJU MOĆ I NJOME MANIPULIŠU. Oko toga ne bi trebalo da bude spora, pod uslovom da se pod tim rečima podrazumeva „moć rasuđivanja“ i „moć zauzimanja stava“, što je jedina stvarna kritičarska moć, ona koja, za razliku od političke moći, ne ide ruku pod ruku sa manipulacijom. Opet, sećam se kako mi je davno, pre gotovo četrdeset godina, Petar Džadžić rekao da onaj koga se pisci „ne plaše“ ne može biti kritičar.

KRITIKA NE POSTOJI, MI NEMAMO KRITIKU. U Srbiji izlazi više dobrih književnih časopisa, obično u tiražu od nekoliko stotina primeraka. Retko ko ih, osim autora priloga, uzima u ruke, još manje čita. Svi ti časopisi objavljuju kritike, tačno onakve kakva je i sama književnost, jer je kritika uvek ekvivalenta književnosti. Jedan kritičar misli da je neka knjiga sjajna, drugi da je promašena. Kritika zato i postoji, da pozove čitaoca, da sistematizuje, protumači i oceni neko (i nekako) izabrano delo, da zapodene razgovor o njemu. Svake godine bude objavljeno i nekoliko desetina knjiga i zbornika iz raznih analitičkih disciplina. Sve je to kritika, manje ili više dobra, loša, aktuelna, promašena, (ne)zanimljiva… I dnevni listovi i nedeljnici objavljuju kritike. Tačno je da je dnevne kritike u štampi sve manje, da joj je prostor ograničen, da je neredovna, svedena na dvadeset-trideset redova, i tačno je, takođe, da tek poneka od tih publikacija ima stalne kritičare. Ali, to nije pitanje za one koji pišu kritike, nego za one koji ih objavljuju. Ima tome više razloga. Među prvima su oplićalost, sažetost i brzina komuniciranja, a što je posledica instantne informativnosti koja obeležava naše doba; malo ko ima vremena, prostora i koncentracije za ozbiljne analize. Prozivanje i kaštigovanje, e, to može, skandali privlače pažnju. Za valjan kritički tekst o nekoj zahtevnoj knjizi potrebna je cela radna nedelja. I, nikako ne na poslednjem mestu, dobra kritika zaslužuje pravičan honorar. Toga odavno nema.

KRITIČARI ZAVIDE PISCIMA. I PAZE DA SE NE ZAMERE. Na čemu zavide, kako, zašto? Na uspehu, društvenoj poziciji, nagradama, slavi, materijalnom blagostanju… Ovde? To nije ni za trećerazredni humor. A kad je o zameranju reč, o tome će takođe jedan moj kolega: „Ne znam da li me više vole oni o kojima sam pisao ili oni o kojima nisam pisao.“

KRITIKA NAMERNO PREĆUTKUJE. Za takvu tvrdnju ne postoji umesan komentar. Kritičar se budi jednog jutra i prvo što kaže je: „Danas ću da prećutim toga i toga, eto, i ćutanje je oblik govorenja.“ A šta bude kad neko nije prećutan? Recimo ovo. Ozbiljno sam se zapitao da li da nastavim da pišem kritiku poezije kada mi je treći neprećutani pesnik rekao: „Čujem da si pisao o meni.“ Ipak sam nastavio; piše se i zbog pesnika, ali se, bogo moj, ipak i pre svega piše zbog same poezije.

NEMAMO NEGATIVNU KRITIKU, ONU KOJA RAZDVAJA ŽITO OD KUKOLJA. Moguće da je tako. Individualna stvar. Neko, poput mene, misli da je smisao kritike afirmacija vrednosti, neko piše iz drugih pobuda. Ali, pre svega toga bilo bi dobro, makar presedana radi, upoznati čoveka koji voli da čita rđave knjige. I još – da piše o njima. Javite ako znate za takvog mazohistu.

KRITIČARI UVEK PIŠU ISTO, TREBA SAMO PROMENITI IME PISCA I NASLOV DELA. Dakle, obrazac. Nešto kao ŠV-20 prilikom upisa na fakultet. Rutina, zaista, vodi ponavljanju, ali, dobra kritika je nalik sonetu, govorio je jedan moj profesor. Stroga pravila, uvek neko novo rešenje.

NE ČITAM KRITIKE, JER TAMO NEMA ŠTA DA SE PROČITA! Ovu vrstu lucidnosti, umalo ne rekoh „prozorljivosti“, trebalo bi opisati u nekoj psiho-enciklopediji. Sposobnost da se pronikne u suštinu nekog sadržaja bez bilo kakvih prethodnih saznanja, intuitivno, proviđenjem, graniči se sa natprirodnim silama. Ne znati – a znati, dobar putokaz misticima.

ŠTA ĆE NAM KRITIKA, DOSADNA JE. VALJDA I SAM ZNAM ŠTA JE DOBRO, A ŠTA NE. Šta oblikuje takav pseudostav? Pasivna agresivnost (frustracija)? Može biti i neki vid (nikada priznate i nikad osvešćene) inferiornosti. Radikalnim poricanjem drugosti vlasnik takve predrasude gradi za sebe alibi osećaj posebnosti, lažne superiornosti… Kreativna subverzivnost se, ipak, ne postiže potpunom, apriornom negacijom zatečenih okolnosti, jer ukoliko pretpostavljeni „mislilac“ prezire sredinu u kojoj postoji, besmisleno je da od iste te sredine traži prihvatanje i odobravanje. Ne treba, ipak, preterivati sa psihoanalizom. Na kraju krajeva, svako ima pravo i na takvo smatranje, ali nema pravo na generalizaciju. I te kako se ima šta pročitati, potrebno je samo malo volje (ne nužno dobre) i spremnosti da se sopstveni uvidi i kriterijumi, ukus i vrednosni sudovi uporede sa drugima, posebno sa neistomišljenicima. Takav neće podleći isključivosti.

U suprotnom, praznina ište prazninu, „potvrđuje“ se u njoj.