Ambasadorska vremena

Možemo da zamislimo Aleksandra Čepurina, Kajla Skota i Denisa Kifa kako sede na nekoj zajedničkoj večeri u centru Beograda i razgovaraju na ruskom jeziku.

Ova trojica istaknutih diplomata završavaju ovoga leta svoju misiju u Beogradu gde su neki, kao Čepurin i Kif, ostali i duže nego što bi moglo da se pretpostavi, dok je Skot bio u mandatu koji je očekivan.

O čemu i na koji način pričaju ova trojica koji su poslednjih godina veći deo vremena proveli u Beogradu, malo obilazeći vladu i predsedništvo, malo se družeći sa predstavnicima ostalih društvenih grupa u Srbiji, to ne bismo mogli da znamo jer, zaboga, to su diplomate i njihov govor nikada nije direktan.

Možda pričaju o klimatskim promenama, možda o tome da li je više ljudi bilo na prijemu kod ovog ili onog i šta to znači… Uglavnom, trojica ljudi koji jesu obeležili jedan deo srpske stvarnosti poslednjih godina polako pakuju kofere, a javnosti ostaje da proceni šta je njihovo službovanje u Beogradu značilo za Srbiju a šta za njihove matične države.

Za običan svet u Srbiji, onaj koji gleda televiziju i ponekad čita novine, Čepurin je zasigurno, kao i sve što dolazi iz Rusije, dragi prijatelj koji odlazi verovatno u penziju posle Beograda, dok su ambasadori Sjedinjenih Država i Ujedinjenog Kraljevstva šefovi špijuna, kolonizatori, sa čijim odlaskom se ništa posebno neće promeniti.

Za razliku od Rusa, službenici Ambasade SAD i Ambasade Ujedinjenog Kraljevstva našli su se na udaru srpskih tabloidnih medija, što dosta govori i o tome koliko su zaista uticajni ambasadori tih zemalja. Sa druge strane, predsednica Vlade Srbije svojevremeno je išla na poseban sastanak sa Čepurinom da bi mu podrobno objašnjavala šta je rekla u intervjuu za jedan „zapadni“ medij.

Iako se mogao steći privid kroz delovanje ambasada da Rusija uvek i svuda podržava Srbiju, a da UK i SAD rade za neprijatelje Srbije, u praksi su i Kif i Skot radili snažno da podrže režim Aleksandra Vučića, a njihove reakcije na tabloidna opanjkavanja bile su blage i više su pokazivale prezir nego što su izazivale neku aktivnost.

Na kraju, ovu trojicu povezuje i to što će verovatno sva trojica u zasluženu „diplomatsku penziju“ posle ovog mandata i moguće je da ih nekada u budućnosti vidimo u Srbiji u nekoj opuštenijoj „varijanti“.

ČEPURINOVA PRIČA
HVALA ZA PRIJATELJSTVO

Beograd nije baš dobro upoznao ruskog ambasadora koji ovih dana ide nazad u Moskvu, a na njegovo mesto dolazi diplomata koji i te kako poznaje lokalni ambijent i kontekst. Kada kažemo da nisu upoznali to znači da on nije bio aktivan u društvenom životu onako kako su to bili Kif ili Kajl Skot, koji je za nekoliko godina u Beogradu verovatno upoznao više ljudi nego mnogi koji su ceo život proveli u prestonici Srbije. Čepurin se nije mnogo slikao, nije pravio ekscese kao njegov prethodnik Konuzin, ali je čvrsto i papagajski zastupao ruske interese i ponavljao jednolične poruke napisane u Kremlju.

Ako se Čepurinov učinak posmatra iz ugla onoga što su bili interesi ruske spoljne politike i ruskog biznisa, onda je on radio sjajno: rusko-srpski odnosi u doba srpskog pomeranja ka EU nisu se promenili ni za jotu, Srbija je ostala verna politici „idemo u EU, ali Rusija je naša majka“, oni koji su u Srbiji prepoznati kao zaštitnici ruskog uticaja u svim sferama javnog i privrednog života i dalje su na tim pozicijama, ruski privredni interes je privilegovan…

Čepurin je, kao izaslanik čuvene ruske diplomatske škole, prepoznao ono što je važno režimu u Srbiji: intenzivnija komunikacija sa Vladimirom Putinom i to je uspeo da obezbedi. Sa druge strane, Srbija je ostala u „zapadnim očima“ prepoznata kao „mala Rusija“ jer su i Tomislav Nikolić ranije, a posebno Aleksandar Vučić, uživali u ulozi čestog gosta Kremlja, što je uvek trebalo da posluži za „unutrašnje potrebe“.

Za svog mandata Čepurin je obezbedio konstantan prolaz ka Putinu, a Srbija se odužila veličanstvenim paradama i „dočecima“ Putina od kojih je posebno značajan onaj proteklog januara kada je Vučić angažovao sav državni i partijski aparat da bi „za Putina“ obezbedio doček od preko 100 hiljada ljudi. Možda ih toliko nije bilo, ali se državni aparat na sve načine trudio da Putina čak malo izglavi iz protokola i da ga „natera“ da govori pred masom okupljenom ispred Hrama Svetog Save u Beogradu, kada je Putin rekao: „Spasiba za družbu“ (Hvala na prijateljstvu), što je verovatno najkraći govor još od Cezarovog na Rubikonu kada je rekao: „Kocka je bačena.“

Cezarov prelaz Rubikona označio je promene u civilizaciji, Putinov govor u Beogradu pomogao je Vučiću da stabilizuje rejting ugrožen građanskim protestima širom Srbije.

S druge strane, i to je sigurno Čepurin znao da prenese, na Zapadu „ozloglašeni autokrata“ Putin dočekan je u jednoj evropskoj državi kao car, maltene kao svojevremeno Obama u Berlinu. Putin, zbog politike Beograda i snažnog uticaja crkve i obrazovnog sistema, ima u Srbiji status polubožanstva, tako da je, u zbiru, Čepurinu bilo lako da ambasaduje, ide u Guču na festival trube i otvara spomenik ruskom caru Nikolaju II u Beogradu, što je ostalo kao jedina zaostavština predsednikovanja Tomislava Nikolića. Iako su mu usta bila puna priče o srpsko-ruskom prijateljstvu i narodima koji se razumeju, to se nije videlo u bilo kakvoj specifičnoj pomoći: sve što je Srbiji stiglo iz Rusije moralo je da bude plaćeno, pa čak nije bilo ni „Južnog toka“ koji je bio gromoglasno najavljivan kao mogućnost dugoročnog stabilnog snabdevanja gasom.

Čepurin i njegova ambasada su održavali odnose na različite načine sa različitim grupama, od kojih su neke radikalno desne, neke biznis grupe, neke medijske grupacije: za njegovog mandata Srbiju je pokorio ruski propagandni projekat Sputnjik, koji je u doba postistine izjednačen za BBC servisom na srpskom ili Radiom Slobodna Evropa koji se finansira iz Vašingtona.

Ako je Rusija, kroz Čepurina, želela da zadrži „nogu u vratima Evrope“, držeći Srbiju čvrsto (nagrađujući likove poput Dušana Bajatovića, Aleksandra Vulina i slične koji su postali intimusi večitog ruskog ministra Sergeja Šojgua), ako su namigivali ka Dverima, ka Vuku Jeremiću ili Nenadu Popoviću, ostalo je iza scene mnogo više uticaja kroz delovanje tajnih službi i organizacija i pojedinaca koji u javnoj sferi Srbije zagovaraju ne toliko „ujedinjenje sa Rusijom“ jer to ne postoji, koliko negaciju EU integracija i približavanja NATO.

Rusija je odabrala, i to je Čepurin stalno ponavljao, da zastupa interese Srbije u Savetu bezbednosti i na drugim forumima, čime se srpska strana ponosila istovremeno ismevajući priznanje Ramuša Haradinaja da je spoljna politika Kosova identična onoj koju imaju SAD.

Za razliku od Nikolića, koji se bacao na kolena na pomen Rusije i gosta iz Rusije, Vučić je zadržao neku dozu dostojanstva, osim u slučajevima kada je hteo da pokaže svoje znanje ruskog jezika i u situacijama u kojima, po protokolu, nije trebalo da govori na ruskom. Takvi događaji čudili su i same Ruse, pa i Čepurina, koji nije mogao da se u takvim situacijama ne oseti nelagodno ili kada Tomislav Nikolić nasrće na Putina i ljubi ga celi dan.

S druge strane, van političkog i simboličkog plana, Srbija za mandata Čepurina nije videla neku veliku vajdu na polju privrede: niti je Rusija, pošto je preuzela čitav srpski energetski sektor, imala šta da ponudi, niti je htela, a dugo je obećavala da će omogućiti prodaju Fijatovih automobila na svom tržištu. Štaviše, u vreme sankcija prema Rusiji, kojima je Srbija odolevala, srpski se proizvodi nisu u boljoj meri pozicionirali na ruskom tržištu, niti se ambasador nešto lomio oko toga. Bilo je mnogo priče, ali nikakvog efekta: štaviše, danas izgleda kako su srpska preduzeća u devedesetim, pod ozloglašenim Jeljcinom, mnogo više radila i zarađivala u Rusiji. Neki od tih privrednika danas u Srbiji izigravaju tajkune i ponekad zapravo izgleda da su samo reprezenti ruskog oligarhijskog kapitala, koji zapravo mnogo više utiče na srpsko društvo nego što se to u javnosti čini.

KAJLOVA PRIČA
LJUDI KAO VI

Ambasador Sjedinjenih Država se nekako od početka lako uklopio u srpsko društvo. Da li zato što mu je supruga „iz regije“, da li zato što je odlično govorio jezik ili zato što je jednostavno dobar diplomata, tek Skot je brzo zauzeo svoje mesto u srpskom društvu i na srpskoj javnoj sceni, ostavljajući utisak otvorenog ali nepokolebljivog diplomate.

Za svog mandata u Srbiji prolazio je kroz različita iskušenja mada je imao sreće da mu desničari ne zapale ambasadu kao što se dogodilo njegovom kolegi Kameronu Manteru u zimu 2008. godine.

Ostaće upamćen kao čovek koji se sa svojom suprugom dosta „kretao“ po Srbiji, putovao i obilazio; nije propustio niti jedan važan događaj u kulturnom i društvenom životu Beograda. On je administrirao dvojicu predsednika i prošao je kroz turbulentni period dolaska na vlast Donalda Trampa u Vašingtonu i njegovog teškog rada na uspostavljanju funkcionalne administracije.

Skotove poruke uvek su bile jasne i nedvosmislene i često je razgovarao sa srpskim novinarima. Na kraju, njegova ambasada je pokrovitelj prestižne nagrade za istraživačko novinarstvo koju dodeljuje NUNS. Ipak, Skot je branio interes SAD na najbolji mogući način i zarad regionalne stabilnosti progutao mnogo onoga što je režim Vučića uradio i radi u Srbiji na suzbijanju demokratskih vrednosti.

foto: dimitrije goll / tanjug

Kao i ambasadori Čepurin i Kif, često je boravio u Predsedništvu Srbije i u Nemanjinoj ulici (zgradi Vlade Srbije) gde se in vivo informisao o svemu što ga je zanimalo a ticalo se srpske politike. Zbog činjenice da je išao na slavu kod ministarke Zorane Mihailović predstavljen je kao njen pokrovitelj, ali i pokrovitelj svih onih koji su se u javnosti zalagali za principe slobodnog i demokratskog društva, što mu ide u prilog.

Nije se libio da otvoreno govori o svemu, što je išlo dotle da ocenjuje rad tabloida i da lično reaguje na napise o sebi ili ljudima iz ambasade.

Ipak, u nekim situacijama, kada su ljudi zaposleni u ambasadi bili viđeni i uslikani „na protestima“, sastancima sa ljudima iz civilnog sektora ili nekih političkih partija – što je očevidno radila domaća služba – reakcije ambasade bile su neuobičajno mlake. To je tumačeno kao neka vrsta posredne podrške režimu Vučića: neka slikaju, neka objavljuju, samo da on uradi ono što treba da uradi.

A šta je to što treba da uradi nikada nismo od ambasadora čuli, ali jesmo od izaslanika iz Vašingtona kao što je Metju Palmer, koji je više puta ponovio da je konačni ishod priznanje nezavisnosti Kosova.

I režim i opozicija veruju kako američka administracija u tome podržava Vučića, s tim što ljudi iz režima kao da veruju da je Vučić toliko mudar da će nadmudriti i američku diplomatiju. Kajl Skot nije bio ambasador koga je moglo mnogo stvari da uzbudi, pa ni takve ocene. Izgledao je, prema onome što je govorio i kako se ponašao, kao da će, na kraju, biti urađeno ono za šta se njegova vlada zalaže i da on tu nema nikakvu dilemu.

Osim protokolarne podrške Srbiji na putu ka EU, Skot se bavio i privlačenjem američkih kompanija u Srbiju, koje su jedan od najvećih investitora od promena 2000. godine, za razliku od ruskih ili engleskih kompanija. U to ime, jedna od poslednjih inicijativa bilo je dovođenje američkih kompanija koje bi trebalo da zidaju „Moravski koridor“ – bajpas auto-put između Pojata i Preljine.

Pored toga, bilo je mnogo nagoveštaja da će veliki američki investicioni fond Riplvud biti kupac Komercijalne banke i Telekoma Srbija čime bi se zaustavio rusko–kineski uticaj u ovim oblastima, ali sem načelnih dogovora od toga nije bilo ništa. Za vreme Kajla Skota u Srbiju se „vratio“ i USAID, agencija koja donira različite projekte podrške razvoju institucija i medija što je posledica ocene da u oblasti demokratije i slobode izražavanja Srbija ide dramatično nizbrdo.

Mandat Kajla Skota biće zapamćen i po tome što je ambasada proizvela i emitovala više televizijskh spotova u kojima je pokazala veze između Srbije i SAD odnosno sveta, spotove u kojima su pokazane najznačajnije osobe iz istorije Srbije koje su ostavile ili ostavljaju trag bilo u Americi bilo u svetu. Skot nije hteo, kao neki njegovi prethodnici, da kroz određene tabloide šalje poruke „širokim narodnim masama“, sa „Informerom“ je bio u otvorenom ratu, ali se nije ni „polomio“ da na neki način javno zaštiti TV N1 koja ima veze i sa CNN-om, kao američkim TV brendom i sa američkim investitorima.

SRPSKA HRONIKA

Uz ambasadore Nemačke, Francuske i EU, pomenuta trojka izgleda kao neka vrsta nadzornog odbora Republike Srbije i sam taj utisak dovoljno govori o tome u kakvoj je formi srpska demokratija.

Iako režim neprestano govori kako samostalno odlučuje, da ne sluša nikoga i da, za razliku od svih drugih, ne ide u ambasade po savete, stvarnost je drugačija: ništa se ne odlučuje bez savetovanja sa ambasadama velikih sila.

Srbija je država ograničenog suvereniteta koja je za proteklih sedam godina dodatno derogirala u oblasti razvoja institucija koje bi trebalo da budu sposobne da upravljaju svim oblastima društva. Otud potreba ambasada da se više upliću, da budu prisutnije i da više stvari kontrolišu.

Umesto da otvaraju izložbe u Parobrodu ili Ruskom domu, idu na Bitef ili u operu, ambasadori rade intenzivno da bi uopšte razumeli šta se sve dešava i u srpskoj čaršiji i u srpskoj politici.

Prisustvo ambasadora na nekoj političkoj konvenciji znak je posebne časti i milosti, i to znamo još od osnivanja Srpske napredne stranke u jesen 2008. godine. Posle nezavisnog Kosova, čini se da su se ambasadori samo u tom slučaju toliko zainteresovali za jedan politički događaj u regionu. Možda to jedno sa drugim ima neke veze. Možda o tim veza saznamo još više kada na jesen stignu nove diplomate iz Londona, Vašingtona i Moskve.