Ništa novo pod neonom

U svojoj čuvenoj pesmi „Pametni i knjiški ljudi“ iz 1981. godine, nekadašnji frontmen Azre Džoni Štulić napisao je stihove: A vani kiša i dalje sipi / Ništa novo pod neonom – koji možda i najpreciznije opisuju aktuelno stanje u Evropi nakon nedavnog izbora najznačajnih funkcionera u institucijama EU. Ova gorka pesnička slika depresivne stvarnosti u potpunosti korespondira sa događajima i atmosferom na Starom kontinentu nakon „trulih“ kompromisa i zakulisnih igara evropskih lidera i birokrata o tome ko će voditi Evropu u narednom periodu. Deluje takođe i da se baš ništa neće promeniti u odnosima „stare“ i „nove“ Evrope, osim da su istočnoevropske države – a posebno se to odnosi na one iz Višegradske grupe – još više skrajnute u stranu, jer su formalno ostale bez ijednog ključnog funkcionera u Uniji.

KO JE PODOBAN KANDIDAT

Iako su lideri centralnoevropskih zemalja slavodobitno izjavili kako je region Višegradske četvorke (V4) odigrao veoma važnu ulogu u izboru nemačke demohrišćanske političarke Ursule fon der Lajen na mesto predsednice Evropske komisije, činjenica je da će se unutar novoizabranih struktura EU defakto nastaviti politika tihog ignorisanja interesa zemalja koje po značaju i uticaju ne spadaju u prvi ešalon država Unije. Na neki način to je i cena koju su članice V4 – Češka, Poljska, Mađarska i Slovačka – platile zbog svog oštrog suprotstavljanja da Holanđanin Frans Timermans, potpredsednik EK i vodeći kandidat evropskih socijalista, bude novi šef Evropske komisije. Za njega je češki premijer Andrej Babiš rekao da „ne razume ovaj region“ i da je bio pristrasan prema centralnoj Evropi. Liderima V4 posebno je išlo na živce Timermansovo zalaganje za dosledno sprovođenje izbegličkih kvota, a nisu im se dopale ni česte kritike koje je ovaj holandski političar upućivao Poljskoj i Mađarskoj zbog ugroženosti demokratije i vladavine prava u tim zemljama. Upućeni u evropska zbivanja smatraju i da je odbacivanjem Timermansa Višegradska grupa izvojevala Pirovu pobedu jer je to bio isuviše mali kompromis koji ništa neće promeniti u odnosima „stare“ i „nove“ Evrope.

Sa jedne strane, u zapadnim zemljama EU ionako preovladava mišljenje da države iz V4 radije pribegavaju politici blokiranja različitih inicijativa nego što same izlaze sa konstruktivnim idejama i predlozima. A sa druge strane, izlazeći u susret svojim istočnim partnerima po personalnom pitanju budućeg šefa EK, lideri zapadne Evrope mogli su komotno da izbegnu da na važna mesta u administraciji EU budu postavljeni pojedinci iz srednjoevropskog regiona. Time se jasno stavilo do znanja i da je suštinsko odlučivanje u Briselu i dalje potpuno zavisno od volje francusko-nemačke osovine. Zbog toga državama nekadašnjeg socijalističkog lagera neće preostati ništa drugo do da nastave sa kritikama kako ih zvanični Brisel i vodeće evropske zemlje ostavljaju na margini političkih zbivanja.

IMA LI MESTA ZA ZAPADNI BALKAN

Iako je Ursula fon der Lajen samouvereno izjavila da je „poverenje u mene poverenje u Evropu“, njen izbor za predsednicu Evropske komisije bio je sve samo ne stvar „poverenja“. Ona je osoba za koju niko nije glasao od građana EU na izborima za Evropski parlament i to što se našla na jednoj od najznačajnijih dužnosti u Briselu, plod je najobičnijih zakulisnih igara evropskih lidera i birokrata. Tokom debate povodom njene kandidature za mesto predsednice EK u Evropskom parlamentu Fon der Lajenova ništa konkretno nije rekla o brojnim stvarima koje itekako zanimaju zemlje članice sa istoka Starog kontinenta: i dalje se, recimo, ne zna kakva će biti sudbina izbegličkih kvota, a nova šefica EK uopšte nije spomenula proširenje Evropske unije niti odnose sa njenim susedima, što su, inače, važne stavke u prioritetima Višegradske grupe. Ali ne samo njih. I za region zapadnog Balkana, kao i za Srbiju uostalom, od suštinske je važnosti da se konačno sazna šta je sa perspektivama učlanjenja ovog regiona u EU i da li će nova Evropska komisija prolongirati onaj ciljani datum i famoznu 2025. godinu kada bi naša zemlja, navodno, trebalo da postane članica EU.

Osim izanđalih fraza o tome kako je „zapadni Balkan vrlo važan za EU“ i kako će „podupirati snažne odnose“ ovog regiona sa Unijom, Ursula fon der Lajen nije rekla ništa novo o evropskim perspektivama balkanskih država. Nakon decenije pristupnih pregovora, Srbiji je ostalo da otvori još 18 od ukupno 35 poglavlja, ali sva ona u konačnici moraju i da se zatvore, kako bi naše zakonodavstvo u potpunosti bilo usklađeno sa evropskim. Nedavno je i francuski predsednik Emanuel Makron u sred Beograda izjavio da neće biti proširenja dok se ne okonča proces unutrašnje reforme EU, a imajući u vidu brzinu kojom se donose strateške odluke u Briselu, to će potrajati. Uostalom, u predlogu dugoročnog budžeta Unije koji se usvaja za period od 7 godina (2020–2027) nisu predviđena sredstva za bilo kakvo proširenje, zbog čega se 2028. godina javlja kao realnija za članstvo Srbije u EU.

Bez obzira što je nova predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen izjavila da se protivi ideji o Evropskoj uniji „u više brzina“ jer bi takav pristup samo zaoštrio podele. Sa tom pričom teško da će ubediti ogromnu većinu građana širom EU da ne postoji ono što već vide svojim očima – a to je da, bez obzira na „brzine“, u praksi imamo Evropu prvog, drugog, pa i trećeg reda. Lideri Višegradske grupe, ali i drugih država članica EU iz centralne i istočne Evrope, mogu samo da se nadaju da će, imajući u vidu način na koji je izabrana na čelnu funkciju u Uniji, Fon der Lajenova biti „slaba“ liderka bez značajnog političkog autoriteta na koju će moći više da se utiče „sa strane“.

Posebno zanimljivo je i imenovanje Španca Đuzepa Borelja na mesto „šefa diplomatije“ EU, koji će na toj osetljivoj poziciji zameniti Federiku Mogerini. On je aktuelni ministar spoljnih poslova Španije i iskusan je političar koji dobro poznaje i evropsku političku arenu, budući da je već bio predsednik Evropskog parlamenta. Socijalista Borelj, osim funkcije Visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost, biće i potpredsednik Evropske komisije, a po službenoj dužnosti naći će se na poziciji glavnog posrednika u dijalogu Beograda i privremenih institucija u Prištini. Diplomata koji će se baviti moderiranjem već mesecima zakočenog dijaloga dveju strana, prvi put dolazi iz zemlje koja ne priznaje nezavisnost Kosova. Ipak, ne treba očekivati da će se Đuzep Borelj ponašati suprotno spoljnopolitičkim ciljevima EU, niti da će se po pitanju budućeg statusa južne srpske pokrajine direktno usprotiviti interesima najmoćnijih evropskih zemalja. Međutim, imaće zadatak da relaksira tenzije u dijalogu Beograda i Prištine i da u narednom periodu odredi neku vrstu okvira budućeg sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma, zasnovanog na kakvom-takvom kompromisnom rešenju.

KONTINUITET PRE SVEGA

Bez obzira na personalna rešenja, jasno je da će nova evropska vlada biti vlada kontinuiteta sa ekipom koja je do sada upravljala evropskom administracijom u Briselu. Ne dovodi se u pitanje ni nastavak neliberalnog i korporativnog diskursa evropske politike. To će, očekivano, samo povećati bes i ogorčenje građana širom EU na postojeću političku i ekonomsku elitu, smatrajući je nameštenicima institucionalne i finansijske oligarhije koja već decenijama upravlja procesima na „starom kontinentu“ i koja ima sve manje dodirnih tačaka sa običnim svetom. Evroskeptične snage dobiće i dodatnu municiju za svoje ideje i političko delovanje upereno protiv zvaničnog Brisela.

Imajući u vidu bekgraund novih evropskih lidera, teško da bi neko mogao da pomisli kako je Ursula fon der Lajen prototipni „kandidat iz naroda“; ili da bi nova šefica ECB i koliko do juče direktorka MMF-a Kristin Lagard, jedna od najistaknutijih eksponenata krupnog kapitala, mogla biti prvi izbor građana i seljaka Francuske. Uostalom, tipičan pripadnik političke elite je i novi predsednik Evropskog saveta, mladi premijer Belgije Šarl Mišel (44), koji je u politici čitavog života, još od kada je 1994. bio biran za odbornika. Osim što je bio i poslanik u parlamentu i ministar u vladi, Šarl Mišel je i sin bivšeg ministra spoljnih poslova te zemlje i nekadašnjeg evropskog komesara Luja Mišela, koji je nakon mandata u EK, čitave protekle decenije (2009–2019) bio poslanik Evropskog parlamenta. Šarl Mišel, inače, još od decembra prošle godine predsedava vladi u tehničkom mandatu, što je već postala uobičajena stvar za Belgiju.

Zanimljivo je da porodična biografija Ursule fon der Lajen neobično liči na životni CV novog predsednika Evropskog saveta, jer je i ona dete političara, bivšeg premijera savezne pokrajine Donja Saksonija Ernsta Albrehta, koji je obavljao visoke funkcije u Evropskoj ekonomskoj zajednici, kako se ranije „zvala“ EU. Ursula fon der Lajen čak je i rođena u Briselu gde je provela prvih trinaest godina života. Udata je za kolegu lekara Heika fon der Lajena, inače potomka poznate porodice tekstilnih industrijalaca, sa kojim ima sedmoro dece.

Obraćajući se evropskim poslanicima, nova šefica EK obećala je, između ostalog, da će predložiti garantovanu minimalnu zaradu za sve radnike u EU. Iako ova ideja možda godi uhu prosečnog evropskog birača, ona je pre svega imala taktičku svrhu da „pridobije“ socijalističke i „zelene“ poslanike u Evropskom parlamentu. Međutim, treba imati u vidu da nije u nadležnosti Evropske komisije da propisuje minimalnu platu zaposlenih, već je to ingerencija država članica. Uostalom, prilikom određivanja visine zarada uvek se uzimaju u obzir objektivni ekonomski pokazatelji i privredne performanse pojedinih zemalja. U Luksemburgu je, na primer, minimalna mesečna zarada 2000 evra, dok je u Bugarskoj osam puta niža i iznosi tek negde oko 260 evra. Ono što Unija jedino može da uradi jeste da nastavi sa dugoročnom politikom izjednačavanja regionalnih razlika, kako bi najmanje razvijene zemlje članice EU postepeno sustizale one najbogatije, a za to su potrebne čitave decenije.

Izuzimajući zakulisne radnje i navrat-nanos postignute kompromise oko izbora čelnih ljudi EU, opravdano se postavlja pitanje koji su to još kriterijumi bili neophodni prilikom odabira kandidata koji će voditi evropske poslove u narednom periodu. Posebno ako se zna da su, recimo, i nove predsednice EK i Centralne banke imale sumnjive profesionalne „repove“ koji objektivno stavljaju znak pitanja na moralno, etičko, pa čak i pravno čistunstvo novih „prvih dama Evrope“ – Ursulu povezuju sa nepotizmom, Lagardovu sa osnovanom sumnjom na korupciju. Nemačka demohrišćanska političarka je kao ministarka odbrane nezakonito dodeljivala ugovore u vrednosti od više desetina miliona evra spoljnim firmama i „eksternim konsultantima“ koji su bili zaduženi za modernizaciju IT sistema njenog ministarstva. U toj „konsalting-aferi“ otkriveno je da je ministarka posebno bila izdašna prema konsultantskoj firmi „Mekinzi“ u kojoj radi njen sin David fon der Lajen.

SUMNJIVI POSLOVI

Što se Lagardove tiče, ona je pre dve godine čak bila proglašena krivom pred Sudom pravde Republike Francuske zbog uloge koju je kao nekadašnja ministarka finansija imala u isplati više od 400 miliona evra državnog novca kontroverznom biznismenu i osuđenom špekulantu Bernaru Tapiju. Uostalom, ni bivši predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker nije bio ništa bolji. Britanski list „Gardijan“ svojevremeno je objavio izvode iz „procurele“ diplomatske dokumentacije, koja je pokazala da je Junker godinama sabotirao sprovođenje mera Evropske unije za suzbijanje utaje poreza i to dok se nalazio na mestu premijera Luksemburga. U poverljivim nemačkim depešama tvrdilo se da je u vreme dok je bio na čelu vlade, Junker blokirao napore EU da spreči masovno izbegavanje poreza multinacionalnih korporacija na Starom kontinentu. A poznato je da je Luksemburg godinama važio za jednu od omiljenih poreskih oaza na Starom kontinentu.

A što se odlazeće Evropske komisije tiče, moglo bi komotno da se kaže i da se za barem polovinu komesara ne zna zapravo kakve su to konkretne rezultate postigli tokom pet godina provedenih u Komisiji. Isto važi i za parlament i druge brojne birokratske institucije u Uniji. Sva je prilika da će se slična priča ponoviti i kada novim dužnosnicima Unije istekne mandat. A nakon što je Ursula fon der Lajen preuzela dužnost, u narednim nedeljama sledi izbor i novih komesara. Nakon letnje pauze, u septembru i oktobru svi kandidati biće predstavljeni pred Evropskim parlamentom, koji treba da pojedinačno odobri njihova postavljenja. Nova Evropska komisija zvanično će početi sa radom 1. novembra.

»Mehanizam solidarnosti« za migrante

U još jednom u nizu pokušaja da se postigne dogovor o načinu raspoređivanja migranata spasenih na Mediteranu, četrnaest zemalja Evropske unije „načelno je prihvatilo“ francusko-nemački dokument o novom „mehanizmu solidarnosti“, na osnovu kog bi trebalo da budu raspoređeni migranti u članicama Unije. Ovaj načelni dogovor postignut je u ponedeljak u Parizu na radnom sastanku ministara spoljnih i unutrašnjih poslova zemalja EU, na temu „Migracija na Mediteranu“. Imajući u vidu da je svega polovina zemalja EU podržala ovaj predlog, postavlja se pitanje na koji način će se on sprovesti u zemljama koje rezolutno odbijaju raspodelu izbeglica na svojim teritorijama.

Italijanski ministar unutrašnjih poslova Mateo Salvini, iz čije zemlje migranti u velikoj meri pristižu u Evropu, nije prihvatio učešće na sastanku. U pismu svom francuskom kolegi Kristoferu Kastaneu, Salvini je upozorio na efekat odluka „donetih samo u Parizu i Berlinu“. Prema podacima Visokog komesarijata UN za izbeglice, od početka godine poginulo je najmanje 426 ljudi u pokušaju da se domognu obala Evrope u Sredozemnom moru.