Ko seje nepravdu – žanje bojkot

Izbori koji će biti održani u proleće iduće godine, odnosno njihov sve izvesniji opozicioni bojkot, ne prestaju da budu dominantna politička tema ovog leta. Ona je donekle podelila opozicionu, bolje rečeno nerežimsku scenu, iako se svi listom slažu da uslovi za regularne izbore ne postoje, odnosno da ima sijaset veoma ozbiljnih razloga za njihov bojkot. Dok jedni pozivaju da se ovom pitanju priđe „hladne glave“, da se uradi ozbiljna analiza šta bojkot donosi opoziciji, šta vlastima, a šta građanima, drugi opet tvrde da bojkot nema alternativu. Ponekad zbivanja na društvenim mrežama podsete na 2012. godinu i kampanju „belih listića“, koji su zagovarali aktivnu izbornu apstinenciju i svakoga ko je „glasao za manje zlo“ proglašavali za „kolaboranta“.

A upravo pojedini analitičari smatraju da je dilema za ili protiv bojkota zapravo biranje između dva zla. Oni podsećaju na to da jedini domaći primer bojkota (1997) nije bio uspešan, kao i na to da su izlasci opozicije na izbore uprkos katastrofalnim uslovima (1996. i 2000) imali izvrsne rezultate. Miloševićev režim je pao na izborima, uprkos tome što su i tada, kao i sada, mediji bili okupirani, birački spiskovi nesređeni, izborni sistem loš, a birači izloženi raznim pritiscima. Petog oktobra ne bi bilo da nije bilo 24. septembra, smatraju oni.

Čini se da niko ozbiljan ne očekuje da će vlast ispuniti uslove koje joj je opozicija okupljena oko Saveza za Srbiju ispostavila, ali se nezavisno od toga postavlja pitanje da li će opozicija bojkotom oslabiti ili ojačati svoju poziciju. Otvorena su pitanja kako će se opozicija, koja ionako kuburi sa novcem, finansirati posle bojkota, da li će bojkot doprineti osipanju članstva, pogotovo na lokalu, kakav će biti odnos prema gradovima kakav je Šabac, da li je opozicija spremna bez borbe da ga preda naprednjacima… Na kraju, ključno je pitanje da li postoji jasan plan, i da li on može okupiti oko sebe široku opozicionu i građansku scenu.

ZA SVAKI OD ZAHTEVA POSTOJI ZAKONSKA NORMA

Potpredsednica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić u razgovoru za „Vreme“ podseća da su neophodni izborni uslovi vrlo jasno definisani u zahtevima i aneksima koje je izradila Stručna radna grupa protesta „1 od 5 miliona“. Tepić kaže da nema delimičnog ispunjenja zahteva – „ili sve ili bojkot“.

Na pitanje koliko je realno da vlast ispuni uslove opozicije, ona kaže da za svaki od zahteva već postoji zakonska norma u važećim propisima. „Što znači da je realno, samo je pitanje da li je režim svestan koliko je sve nategao do nenormalnosti. Znate, to me uvek podseti na onu sliku Čaušeskuovih na balkonu pod kojim su stotine hiljada ljudi u pobuni protiv njih, ali oni čak i u tom trenutku to ne razumeju i izgovaraju potpuno neverovatne stvari, kako su neposlušni i da će ih oterati odatle“, kaže Tepić.

Potpredsednik Narodne stranke Miroslav Aleksić smatra da vlast, ukoliko postoji volja, može preporuke i zaključke stručnog tima protesta „1 od 5 miliona“ da sprovede u roku od dva meseca. „Međutim, smatram da vlast neće prihvatiti ove uslove, jer bi na taj način oslobodili građane i dali im mogućnost da biraju i budu birani u skladu s pravilima demokratije, a pod tim uslovima ova vlast bi izgubila izbore“, kaže Aleksić za „Vreme“.

On ističe da u Srbiji od 2012. godine nema uslova za sprovođenje fer i slobodnih izbora. „Vlast je u kampanji 365 dana u godini, tako što su zloupotrebama i nepoštovanjem Ustava i zakona stavili medije pod gotovo apsolutnu kontrolu, a sve institucije sistema u funkciju pobede vladajuće stranke na izborima“, smatra Aleksić.

Rade Veljanovski, potpredsednik Građanskog demokratskog foruma, stranke koju su oformili bivši pripadnici Pokreta slobodnih građana, takođe smatra da ne postoje uslovi za fer i poštene izbore. „Osnovni uslovi za izlazak na izbore su poznati: uređeni birački spiskovi bez mrtvih duša i dodavanja imena, korektan i profesionalan odnos medija prema svim učesnicima izbora, izostanak prekomerne promocije vladajuće partije i njenog lidera, stvarna kontrola izbora uz poželjan nadzor međunarodne zajednice. Mi smatramo posebno važnim i da se ljudi ne teraju da glasaju za sadašnje vladaoce, da se ne ucenjuju radnim mestima i sopstvenom egzistencijom, da ne budu privilegovani ako svoj glas daju SNS-u. Sadašnja vlast ne garantuje takve uslove i teško da će je iko na to primorati“, ističe Veljanovski u razgovoru za „Vreme“.

Politički analitičar Boban Stojanović smatra da su sve preporuke ekspertskog tima protesta veoma važne, ali da su po njemu dve ključne stvari koje utiču na regularnost izbora, a to su „mediji i (ekonomski) pritisci na birače“.

„Mislim da opozicija ne bi smela da odustane od bilo koje preporuke ekspertskog tima. Mislim da će Vučić u periodu do izbora i to uskoro, kako bi odložio odluku opozicije o bojkotu, krenuti da popušta u nekim oblastima kao što je birački spisak (što je već najavljeno), verovatno i oko Agencije za borbu protiv korupcije i RTS-a, a moguće i oko izborne administracije. Opozicija bi morala da bude dosledna i da ne ‘nasedne’ na sitne i kozmetičke promene, već da insistira na suštinskim stvarima, a to su, makar za mene, mediji i pritisci na birače“, ističe Stojanović.

KAKO FINANSIJSKI PREŽIVETI BOJKOT?

Politički analitičar Duško Radosavljević smatra da bi partije koje „godinama i decenijama“ svoje finansije „poboljšavaju transferima iz budžeta političkih zajednica“ bile „finansijske žrtve“ bojkota, ali da bi to značilo i veliku proveru lojalnosti i vere članstva u partije. „Partije koje imaju više stotina hiljada članova (SPS, DS, SRS), naglo kaliraju u članstvu nakon gubljenja izbora, ili udaljavanja od eksploatacije vlasti. Naravno, sve to praćeno teškim finansijskim stanjem, dugovima itd. Naplata članarine, prilozi, doprinosi, nalaženje mecena, uzimanje kredita, formiranje partijskih preduzeća i zadruga, novčano participiranje kandidata u izbornim kampanjama – bio bi način da se formira kvalitetan partijski budžet, manje opterećen kontroverzama i nelegalnim radnjama. Naravno, uslovi i način finansiranja političkih partija moraju biti deo zakonodavstva, usvojenog pre eventualnih izbora. Celokupna korupcija u Srbiji ima svoje rodno mesto u korupciji vezanoj za finansiranje partija“, smatra Radosavljević.

Boban Stojanović kaže da je budžetsko finansiranje važno za funkcionisanje političkih partija, ali da je situacija u Srbiji takva da ovo ne sme da bude razlog da se odustane od bojkota. „Jednostavno, ovo nisu normalne političke okolnosti i potrebno je vući poteze koji neće biti laki. I devedesetih se opozicija sastajala po stanovima, podrumima, borila za neko finansiranje, a sada ispada da im je zadržavanje novca za prostorije i telefon važnije od budućnosti Srbije, kao i od svojih glasača. U ovakvim okolnostima partije moraju da se okrenu ka članstvu, da pokušaju da se finansiraju ‘odozdo’ i da budu spremne da se odreknu nekih privilegija koje imaju“, kaže Stojanović.

I za Mariniku Tepić je budžetsko finansiranje stranaka sekundarno pitanje, imajući u vidu da će organizacije koje „izdaju dogovor“ nestati kao relevantne „brže nego što se zaključi izborni dan“.

„One koje budu izdale, pa se još nadaju i ulasku u parlament, možda će i imati neko finansiranje, ali neće više imati građane iza sebe, zbog kojih bi, verujem, i trebalo da postoje. One druge, koje bi ostale bez finansiranja, takođe verujem da su svesne da će ih koketiranje sa idejom izlaska na lažne izbore i definitivno ostaviti bez ičega, i bez novca, ali i bez perspektive da u sledećem slobodnom izbornom ciklusu, za koji ćemo se sami izboriti, ostanu u borbi uzdignute glave. Uostalom, to su i više nego jasne poruke birača i sa beogradskih izbora, pa ko je shvatio, tim bolje“, kaže Tepić.

Miroslav Aleksić ističe da je bojkot „vanredna situacija“ u političkom životu jedne zemlje i da nije građanima Srbije „prvi put da se bore sa diktatorima“. „U tim momentima solidarnost je najvažnija, a već se pokazalo da su ljudi tada spremni da jedni drugima pozajmljuju automobile, daju gorivo, da se prijateljima obraćaju za finansije za vaninstitucionalnu borbu protiv autokratskih režima. Siguran sam da će tako biti i ovaj put. Uostalom, Narodna stranka je tako funkcionisala i do sada“, kaže Aleksić.

Veljanovski, međutim, smatra da je bojkot nametnut kao „tema važnija od same smene vlasti“ i da je „sigurno da se neće postići konsenzus svih opozicionih aktera u vezi s tim“.

„Stiče se utisak da deo opozicije insistira na bojkotu jer nema šta da ponudi. Očekivanje da će se bojkotom poljuljati sadašnja vlast, jer onda izbori neće biti legitimni, jeste iluzija. Političkim strankama opozicije će biti teško, i tu se krije jedan paradoks. Najteže će biti novim političkim organizacijama, koje nemaju grehe prošlosti i koje zaista nude nova i prava rešenja, jer one ni na koji način nisu etablirane i nikada nisu učestvovale u podeli postizbornog kolača. Vremena su drastično drugačija od devedesetih: pomoći i novca jednostavno nema. Većina opozicionih organizacija moraće da se osloni na sopstvene snage: članarinu i donacije svojih članova“, kaže Veljanovski.

KAKO ĆE PREŽIVETI STRANKE NA LOKALU?

Jedno od bitnih pitanja je i kako će članstvo opozicionih stranaka na lokalu gledati na bojkot izbora, kao i da li je opozicija spremna da se odrekne vlasti u onih nekoliko lokalnih samouprava u kojima ima skupštinsku većinu.

Miroslav Aleksić ne vidi u tome problem, ističući da ljudi sa lokala „mnogo bolje osećaju represiju režima“.

„Naš cilj nije da se dokopamo nekog odborničkog mesta u nekoj opštini ili određenog broja poslaničkih mesta u Skupštini, mi se borimo za smenu diktatora i uspostavljanje sistema u državi. Ljudi koji predstavljaju opozicionu stranke na lokalu pokazali su neviđenu hrabrost i spremnost da u toj borbi istraju, za njih će bojkot biti novi vid borbe i još jedno sredstvo da se do cilja dođe što pre“, smatra Aleksić.

Politički analitičar Boban Stojanović smatra da bi, u sadašnjim uslovima, opozicija trebalo da bojkotuje izbore na svim nivoima. „Ne može se izaći u nekoliko lokalnih samouprava, a ostalo bojkotovati“, smatra on.

foto: sava radovanović / tanjug

Stojanović ističe da u sadašnjim uslovima nije realno da opozicija „sačuva“ Šabac i Paraćin jer je ubeđen da će SNS učiniti sve da preuzme vlast u ovim lokalnim samoupravama. „Na osnovu onoga što rade nekoliko godina unazad, jasno je da će SNS apsolutno sve karte baciti na to da preuzme i ove jedinice lokalne samouprave, a tu ne mislim samo na ljude i aktivnosti u kampanji, već i na ozbiljan novac. Verujem da će prelaziti sve dozvoljene i nedozvoljene granice ubeđivanja birača“, kaže Stojanović.

On dodaje da nije siguran da bilo ko u opozicionim partijama iz gotovo 90 odsto opština i gradova misli da može u ovim okolnostima da pobedi na izborima i osvoji vlast. „U tom smislu je opasnost od razočaranja lokalnih funkcionera i članova znatno manja. Sigurno je da će biti nezadovoljnih lokalnih odbora, opet iz razloga tih nekih finansija koje bi imali da su deo lokalnih parlamenata, ali se opet vraćam na to da je situacija u Srbiji daleko od normalne. Moja teza je da bi izlazak na izbore pre oslabio opozicione stranke, jer bi usledilo novo razočaranje u rezultate izbore. Sigurno da bi opozicija doživela ozbiljan debakl na izborima, naravno ukoliko se suštinske stvari ne promene“, kaže Stojanović.

KAKO TREBA DA IZGLEDA BOJKOT?

Za političkog analitičara Duška Radosavljevića bojkot je „prva mera“, koja podrazumeva pravljenje što šireg političkog fronta partija i građanskih pokreta, čime bi se otežalo „kvaziopozicionim partijama da se opredele za ‘principijelni’ izlazak na izbore“.

„Ako bi bojkot bio uspešan, druga etapa je građanska neposlušnost. Međutim, to onda znači da partije više slušaju zahteve građana, a ne da uteruju građane u uske partijske kalupe. Slučaj sa organizacijom građanskih protesta je više nego ilustrativan. Građani traže radikalniji program promena u Srbiji: bolji život, standard, perspektivu, vladavinu prava, kvalitetniju privredu, upravu, školstvo, zdravstvo, da mladi ostanu ovde… Traže da se celokupni odnosi u državi promene. To je ono na čemu treba raditi“, smatra Radosavljević.

Za Bobana Stojanovića sama odluka o bojkotu, koja bi, ukoliko ne bude značajnih promena, trebalo već u septembru da bude saopštena, „krnji legitimitet izbora i kasnije vlasti“. On smatra da će se vlast truditi da podigne izlaznost.

„SNS će maksimalno pokušati da izvuče birače na izbore svim sredstvima i zato opozicija ne bi trebalo da postavlja granice izašlih birača, da ne bi upali u zamku brojeva. Bojkot bi trebalo da ponovo omasovi proteste i aktivira građane u tom smislu, a politički akteri koji su bojkotovali izbore da nastave da kroz aktivnosti pre svega na ulici i na međunarodnom planu ukazuju na nelegimitnost izbora i buduće vlade, i da vrše konstantan pritisak na vlast“, smatra Stojanović.

Miroslav Aleksić smatra da je veoma važno da građani znaju da bojkot nije „hir“ opozicionih partija nego „jedina opcija u borbi sa režimom“.

„Ukoliko se bojkot dogodi, a izvesno je da hoće, biće to aktivan bojkot koji će podrazumevati organizovanje različitih akcija, protesta i pozivanje građana da ne učestvuju na nelegalnim izborima. Na sam dan izbora svi ćemo biti aktivni u sprečavanju režima da falsifikuje izlaznost i bićemo spremni čak i na blokadu izbornog procesa. Ako se izbori u takvom ambijentu ipak održe, rezultati takvih izbora, sprovedenih mimo zakona i Ustava i bez opozicije, neće proizvoditi nikakvo dejstvo, jer će biti nelegalni i nelegitimni. Samim tim, nećemo priznati ni organe koji su formirani na osnovu izbornih manipulacija, kao ni bilo koju njihovu odluku, što nas vodi u građansku neposlušnost sa kojom će režim morati da se suoči“, kaže Aleksić.

Rade Veljanovski kaže da se Građanski demokratski forum ne bavi formom i sadržajem bojkota i da za odluku o njemu „nikada nije kasno“. On izražava bojazan da bi bojkot na duže vreme mogao da učvrsti sadašnju vlast, „od koje se ne može očekivati griža savesti zbog bojkota“.

„Ako čitava opozicija ili njen veći deo ne izađe na izbore, imaćemo ono što i sada imamo: iznurivanje opoziciono orijentisanih građana previše čestim, a neosmišljenim protestima, zahteve koje niko ne respektuje, promociju onih opozicionih aktera koji imaju više novca i koji su bliži medijima iako nisu ozbiljan nagoveštaj promena, jačanje sukoba na relaciji vlast–opozicija i, vrlo verovatno, sve veću apatiju građana i povlačenje u sebe. To je gore nego neuspeh na izborima“, smatra Veljanovski.

Za Mariniku Tepić, međutim, nema dileme. Ona smatra da je Srbija država koju je privatizovala jedna „kriminalna organizacija neoradikala koja se samo registrovala kao politička partija“.

„Neko je to lepo rekao: ko seje kriminal, nepravdu, gušenje medija i sloboda, krađu izbora, žanje bojkot svih koji na to više ne pristaju, što sigurno nije pitanje samo tog jednog izbornog dana ili dana posle, već bukvalno opstanka ovog društva“, kaže Tepić.