Gospođa Vojvodić je rekla da su mediji slobodni

Posmatrano sa vremenske distance od dvadesetak godina, moram da primetim da je u kolportaži i uličnoj distribuciji „nekada uglednog nedeljnika“ bilo nečeg duboko alanfordovskog.

„Kolporteri grada Beograda“ tj. „KGB“ (koji to nije) kao naša krovna organizacija. Debeli Šef (Rade). Razdrndana kolica. Vlažna šupa u Birjuzovoj kao baza. Organi reda u ulozi Superhika. Osećaj dužnosti. Tri političarske svinje i bogate dame iz „Mažestika“. Lažne dojčmarke. Jedan mesar. Pekar, cvećar, mislim da nije bilo apotekara. Pa i jedan Purger koji se izražava maltene u citatima Nenada Briksija. Gde li je V. sada? Sve ovo kao da je bilo u nekom prošlom životu.

U kolportažu sam ušao poluslučajno, kako bih uspevao da ispratim svoj zahtevan porok (Partizan). I na toj ulici sam, kao dopunu fudbalskim stadionima, upoznao i najbolje i najgore ljude koje poznajem. Imao sam privilegiju da ćaskam sa omiljenim gradskim muzičarima, kolumnistima i gluvatorima. Da manje ili više poznate viđam u večernjim i manje pohvalim izdanjima. Da posmatram život iz jedinstvene perspektive. I da na sitno pomognem da još više ljudi konzumira ili zavoli moj omiljeni, „nekada ugledni“ nedeljnik.

Radio sam kod „Ruskog cara“, na Terazijama i ponekad pomagao kumu Milošu na Kaleniću.

I dalje pamtim da je petak bio smatran za kolportersku premiju, zbog „Đoje“ (Gioia), „Buga“ i još uvek svežih nedeljnika. To je bilo pre varijante sa nabavljanjem „Nat Geo“, „Cozma“ i „Plejboja“, iz kanala mimo zvaničnih uvoznika (što je neka druga priča). Dnevnica se podebljavala na modnim časopisima i regionalnim izdanjima, nedeljnici su se prodavali iz osećaja građanske dužnosti.

Za Preobraženski miting sam, npr., uz pomoć nekoliko drugara, rasturio punu kutiju (200 primeraka!) „Vremena“ i NIN-a (i mogao sam još, ali nije bilo).

Osim privilegije da mi sve i svašta štampano prolazi kroz šake, rad na štandu sam mogao da kombinujem i sa slušanjem najnovijih treš hitova sa obližnjeg kioska, ali i sa drugim hobijima – poput prodaje i razmene fanzina, stripova i muzičkih izdanja.

Granica nije bilo, osim „Nezavisnih“, „Monitora“, merča sa logotipom (pokojnog) B92 i naslovnih stranica „Vremena“ na kojima se nalazi Ona. U mutnim, neregulisanim vodama kolportaže, jedina realna zaštita od Superhikova bio je papir sa „mišljenjem gospođe (valjda?) Vojvodić iz kabineta ministra u Vladi narodnog jedinstva“.

Naime, gospođa Vojvodić je rekla „da su mediji u Republici Srbiji slobodni“, dok je „kolportaža dozvoljena i poželjna“. I ovo je bilo dovoljno da omogući čak i prodaju „problematičnih“ naslovnih strana „Vremena“, pa možda čak i prokaženog „Monitora“. Samo jednom nije upalilo.