Marta Bereš jedna je od najznačajnijih i najpotentnijih glumica u regionu. Dobitnica je više značajnih nagrada i priznanja među kojima su i dve Sterijine nagrade. Ono balkansko i srednjeevropsko jednako je markantno u njenoj pojavi. U pozorištu Andraša Urbana „Deže Kostolanji“ provela je dvanaest godina. Sada je „slobodan strelac“, igra na filmu i u pozorištu u Srbiji i u Mađarskoj. Razgovor vodimo povodom uloge Ane Karenjine koju igra u istoimenoj predstavi u režiji Dejana Projkovskog u Ujvideki Szinhazu (Novosadskom pozorištu). Razgovaramo i o Hasanaginici koju je Andraš Urban postavio u tom pozorištu i za koju je dobila Sterijinu nagradu. Govorimo o Subotici i drveću: lipi, hrastu i kestenu.
„VREME„: Kako je bilo raditi na predstavi Ana Karenjina?
MARTA BEREŠ: Moj utisak je da je ovo bio proces u kojem sam bila najranjivija. Radila sam onako kako sam oduvek želela – da se ne hranim svojim iskustvima dok gradim ulogu, nego da postanem kanal za nešto ili nekog. Bilo je izazovno da psihofizički budem dovoljno jaka da pustim tu ženu da govori i postoji preko mene. Do pre nekoliko dana imala sam osećaj da sam premala za ovaj zadatak, možda sam prvi put imala osećaj – da nisam još dorasla. Osećala sam se kao da sam uhvatila divljeg konja i ne mogu da držim uzde. Kada smo zaokružili predstavu, uradili poslednje scene, išla sam kući biciklom i imala osećaj: Napokon. Sada sam mirna.
Nisam štedela sebe i mislim da niko od nas, u ovom procesu, nije štedeo sebe, stvorena je takva atmosfera uzajamnog poverenja na probama da smo zaista smeli da napravimo korak dalje od onog što smo mislili da možemo.
Da zakoračite u nepoznato.
Upravo tako.
Ako govorimo o Ani Karenjinoj (i o Hasanaginici) – koliko naše sudbine određuju – ne odnosi sa svetom i konvencijama, nego pre svega ono što dobijamo u amanet, a da smo toga samo delimično svesni – u smislu dozvola i zabrana? Ispunjavamo često nametnute zadatke.
Mislim da postoji jedna velika zabluda vezana za Anu Karenjinu. Nije toliko bitno šta je njoj nametnuto, nego šta je ona sebi nametnula. To je razlika u odnosu na Hasanaginicu. Hasanaginica je totalna žrtva. Karenjina nije žrtva društva, nego same sebe.
Prvo čitanje Ane Karenjine je nešto sasvim drugo u odnosu na ono što sad osećam. Kada čovek uđe u materijal, to je kao da imaš pretpostavku o nekom i kada upoznaš tu osobu i shvatiš koliko je ona drugačija od onog što si pretpostavljala. Čoveku se čini da je ona interesantna žena koja se sukobljava sa onim što oseća i onim što nameće društvo. To je prvi krug. Kada uđete dublje, onda shvatite da se ona sukobljava sa samom sobom onim nagonskim i onim racionalnim u sebi. Kad uđete još dublje, shvatite da je pitanje: ko smo mi? Kakvi su nam međuljudski odnosi?
U monologu koji Ana izgovara pred samoubistvo, ona kaže: zar je moguće da čoveku ispričaš šta osećaš? Znate tako malo o meni, koliko bilo ko. Ni ja samu sebe ne poznajem. To je istina.
Kada čovek sebi i svom okruženju napravi toliki haos koliki je ona napravila, to je uvek iz neznanja, tačnije iz nedostatka samospoznaje. Da bi neko bio toliko autodestruktivan i destruktivan za svoje okruženje, mora da postoji neka nesvest. Mislim da je ovo o čemu govorimo toliko daleko od prvog kruga – sukobljavanja emocija sa društvenim konvencijama i beskrajno bih bila srećna da publika oseti ovo o čemu govorim. Toliko puta smo moje kolege i ja tokom procesa izgovorili: odlučila sam da ne osuđujem. Tome nas je ovaj proces naučio.
Posle tvog putovanja sa Karenjinom šta osećaš da je bilo neosvešćeno kod nje?
Sopstvene potrebe. Svakako dobijamo neki paket kada dođemo na ovaj svet, od roditelja i onih koji su bili pre njih, ali svakako posle nekog vremena čovek počinje sam da postavlja pitanja i preispituje svet oko sebe i sve što ga se tiče. Ako se ta vrsta sazrevanja ne desi, onda čovek ne zna koje su mu potrebe. Ako stalno preispitujem i želim da saznam što više o sebi, a samim tim i o svetu, mnogo mi je jasnije šta me čini srećnom, a šta ne. U koje igre ne ulazim, a u koje ulazim punim plućima.
Pre rada na predstavi snimala si film u Mađarskoj Savršen kao ti. Partner ti je bio Erne Fekete i kažeš – to je jedno ostvarenje želje. Dugo si želela da igraš na filmu, kakvo iskustvo nosiš nakon snimanja?
Prelep period je bilo snimanje. Bilo je naporno, imali smo noćna snimanja koja su trajala po 14 sati, bez prestanka, ali sam svaki put nakon snimanja dolazila u stan tako uzbuđena da nisam mogla da zaspim bar još sat, od euforije, od sreće koliko sam ispunjena pošto sam okružena ljudima sa kojima sam oduvek želela da budem. Raditi sa Erneom je bilo dragoceno, mnogo smo govorili o stručnim, suštinskim stvarima. Kako sam se vratila, nakon snimanja, primetila sam da funkcionišem drugačije na probama. Imam osećaj da sam drugačija i nije mi problem da ispadnem u očima drugih nespremna, glupa… Lako mi je da rizikujem, isprobavam stvari.
Samouverenija si nego pre, znači. Kada se ne bojiš da ćeš ispasti glup ili ne, po mom osećaju to je uvek pitanje samouverenosti ili samosvesti, možda je to tačnija reč. Tako mi se čini, šta ti misliš?
Razmišljam, samosvest je dobra reč, tačna za ovo o čemu govorimo. To je Anin problem, ona nema samosvest.
Otišla si iz pozorišta „Deže Kostolanji“ u Subotici, čiji direktor je Andraš Urban, sa kojim si dosta radila. Odlazak je bio dugo pripremana odluka, za koju imam utisak da si čekala baš, baš da sazri. Interesuje me šta je ono što nosiš iz odnosa sa Andrašom Urbanom; na kraju krajeva, u pozorišnim krugovima ti si „Urbanova glumica„. Šta je ono važno što nosiš iz te saradnje, a šta je ono što te je odvelo iz nje?
U pozorišnom smislu, on mi je jedan od najvećih učitelja. On me naučio tome kako biti na sceni, a ne raditi ništa. To ću pamtiti dok sam živa, da je on taj koji me je naveo da otkrijem u sebi to kako je neverovatno biti na sceni u sebi, biti u trenutku, biti prisutan. Mogla bih o odnosu sa Urbanom da pričam danima pošto smo proveli zajedno u pozorištu dvanaest godina, ali suštinski smatram da je ovo glavna stvar – postojanje na sceni.
Provela si tamo formativne godine.
U „Kostolanjiju“ sam bila od svoje dvadesete do tridesete godine. Primljena sam kao veoma mlada devojka, a otišla kao majka i zrela žena. Mnogo se toga desilo. Nekad mislim da nisam imala hrabrosti da odem u pravo vreme, čekala sam da osetim da ne mogu više. Kada sam primljena u „Deže Kostolanji“, jasno sam osećala da je to jedino pozorište u kojem želim da budem u odnosu na sva druga pozorišta u Srbiji i Mađarskoj. Nigde drugde.
Opet…nikad ne možeš nešto da uradiš pre nego što mu je vreme. Put te obogati i doprinese da sledeća stanica na kojoj si dobije jednu bogatiju i kompleksniju ličnost. Imam jako dobar odnos sa Andrašem danas i međusobno se zaista uvažavamo.
Šta je ono što si iz pozorišta donela u film? Koji je bio jedna zaista duga čežnja.
Godina sam očajnički želela da igram u filmu. Što se pozorišta tiče, da me pitaju: reci koju ulogu želiš da igraš i sa kojim rediteljem i to ćemo raditi, biraj. Zaista, nemam takve želje. Radila sam sa takvim kolegama i u takvim projektima da nemam neispunjene želje. Da neko dođe i kaže: hajde da igraš to i to, mislio sam na tebe baš za tu ulogu, bila bih počastvovana, ali neispunjene želje nemam. A film me nije našao do moje, evo, trideset pete godine. To me je činilo očajnom, a očaj je poslednje utočište ega (smeh). Pozorište kao medij ne dopre do toliko ljudi kao film.
Znači, slava te vukla u film? (smeh)
Na neki način jeste. (smeh). Išla sam na puno kastinga pre ove uloge i bila sam odbijena, na kasting za Perfect as you are otišla sam samo da još jednom budem odbijena. Dobila sam glavnu ulogu i pitali su me na kastingu gde sam bila do sada i kako ne znaju ništa o meni. U tom trenutku sav očaj i sva želja je nestala. Poravnalo se, osvestila sam se da je to isti posao kao i pozorište, da je bitno da imaš dobre saradnike – dobru priču i dobar tim. To što pričaju o pozorišnoj i filmskoj glumi, o razlikama… meni se kroz ovo iskustvo potpuno razbila mistifikacija filma. Shvatila sam da postoje dve razlike kada govorimo o filmskoj i pozorišnoj glumi: raspoređivanje energije, pošto se na filmu čeka dugo da dođete pred kameru, dugo morate da čuvate jednu emociju, a emocija da čoveku tačnu energiju da odigra tih nekoliko sekundi ili minut. Onda opet čekate sat da se namesti svetlo, urade korekcije, opet treba da date tačnu emociju u četrdeset sekundi. A drugo, na filmu glumac treba da ima svest da je to intimni razgovor, da je kamera tvoj najbolji prijatelj sa kojim intimno razgovaraš. U pozorištu ste na kolektivnom izletu (smeh). Na filmu se mnogo bliže šalje energija.
Posle neke od premijera u „Kostolanjiju“ si mi rekla: Sada ću samo da plivam i čitam antičke drame. Postoji jedna stvar koju Selindžer kaže za glumce u Freni i Zui – da glumac treba da putuje sa malo prtljaga. Znam da naporno radiš na sebi i kao osoba i kao glumica. Kako se pripremaš za uloge?
Trenutno se osećam slobodno kao nikad u životu – u svakom mogućem smislu. Ranije sam bila sklona moralisanju, moralisanju prema samoj sebi, koje mi je samo pravilo problem: kako treba da živim, da se spremam za ulogu. Bila sam strašno stroga prema sebi. Kada sam rekla jednoj koleginici i jako dobroj prijateljici da odmah posle snimanja filma treba da radim Anu Karenjinu, ona me je podsetila: Ne zaboravi da uživaš. Toliko sam radila na sebi, toliko sam se borila, toliko je bilo krvi, znoja i suza na putu da sada imam zanat u rukama da mogu da kažem kako nijedna nagrada ne vredi ako odete kući i bičujete se, ako ne uživate, ne vredi ništa. Nešto na čemu želim da radim u narednom periodu jeste humor i lakoća. Može čovek da bude srećan, ali to često ne znači da će biti mudar, može da bude mudar, ali to, opet, često ne znači da će biti srećan (smeh) – stalno se sve prepliće. Lakoća postojanja i potreba da shvatam ljude koji možda ne rade sa predanošću sa kojom ja radim, da shvatim da oni rade najbolje što mogu. Želim da uživam u tih osam sati kada sam u pozorištu, jednako kao i u vremenu koje provodim sa porodicom i da ne čekam stalno nešto drugo, nego da budem zahvalna na svemu što imam. Što i jesam.
Koliko si to naučila od svojih junakinja – odnosno, čemu su te one naučile?
Autentičnosti. Da zapravo nema potrebe da se upoređujemo ili zavidimo ili da imamo osećaj da ugrožavamo nekog sa tim kakvi jesmo. Naučile su me da shvatim da je svako neponovljiv i na svoj način interesantan.
Kada si gostovala sa One girl show u Bitef teatru, pre nekoliko godina, gostovanje je prošlo odlično, pričala si mi kako si se vozila nazad u Suboticu sa Urbanom i on te je pitao: I Marta, šta je tvoja sledeća želja? Dakle, Marta, šta je sada tvoja sledeća želja (smeh)?
(smeh) Nisam računala na ovo, ali moraću sad da kažem: želim da budem svesna u svakom trenutku koliko je bogatstvo moja porodica, moja ćerka i Andrej. To prvenstveno. Drugo: da sam spokojna sa sobom. Osim toga imam jednu želju – ako dobijem neku veću sumu novca, želela bih da posadim jedno trideset stabala u Subotici, pošto mi je tamo ćerka rođena i tamo živim. Najviše volim lipe, hrast i kesten, to bih posadila. Volela bih da znam da sam dala doprinos u toj zajednici. Volela bih i da imam svoju baštu i sama da brinem o njoj. Ima jedna česma u Subotici kada izađete sa železničke stanice sa desne strane i to se raspada, ne znam koliko godina, volela bih da iz svoje snage isteram da se renovira česma. Volela bih da imam još dvoje dece. Volela bih da radim sa ljudima sa kojima se razumem i poštujem na temama koje nas sve više uče o nama samima i o ostalima.
Kad si bila mala, koja ti je bila omiljena priča?
Jao, Nataša, stvarno, ubode mi pitanje (smeh)! Devojčica sa šibicama – zato što sam imala baku koju sam jako volela, za nju je vezana ta priča.
