Država oprostila poštarima što ih je tukla

Ne zna se koliko je tačno radnika Pošte Srbije od ukupno 15.000 zaposlenih obustavilo rad početkom decembra i javno protestovalo što zbog plata, što zbog katastrofalnog stanja u ovom javnom preduzeću – ali je ipak jedno sasvim izvesno: ovaj štrajk je ozbiljno uzburkao ukupnu javnost Srbije. I onu blisku vlasti i onu opoziciono-nezavisnu. Društvene mreže su se usijale od komentara u kojima se štrajk podržava i hvali ili se, pak, oštro kritikuje. Čini se da je obustava rada bila manje interesantna zbog blokade poštanskog saobraćaja, iako je ona izazvala priličnu pometnju u privrednim komunikacijama, a više zbog onoga što je simbolički i politički značio ili – bolje rečeno – mogao da znači. Uglavnom, štrajkovali su poštanski dužnosnici pre svega u Beogradu i Novom Sadu, ali i u nekim drugim mestima u državi (u Kraljevu je jedan poštar u znak protesta sebi isekao vene), više na severu nego na jugu.

Opozicioni aktivisti i građani koji su hronično zgađeni stanjem u državi i koji bi želeli više od svega da naprednjačkom cunamiju jednom već vide leđa u štrajku koji je trajao devet-deset dana prepoznavali su baklju koja će upaliti džinovski požar opšte pobune protiv „vladavine ološa“ u svim sferama društva. Čini se da su, međutim, štrajkači imali malo drugačije, skromnije zahteve: hteli su da imaju platu kolika je ona prosečna u Srbiji i da zaustave propadanje svog preduzeća.

Kao da su, međutim i predstavnici vlasti proteste poštara doživljavali slično opoziciji, kao mogući okidač ozbiljnijeg „dešavanja naroda“. Vlast, naime, najbolje zna kako neke stvari koje naizgled deluju čvrste kao mramor – zapravo stoje na klimavim nogama, pa se svojski potrudila da – koristeći sva raspoloživa sredstva – štrajk što pre okonča i otkloni opasnost od njegovog širenja. I u tome je uspela. Uspela je da tokom teških, noćnih pregovora trojicu predstavnika poštanskih radnika po principu „uzmi ili ostavi“ nagovori da pristanu na „poslednje uslove“ Vlade Srbije. U Vladinoj delegaciji bili su, kako saznajemo, ministri Ivica Dačić i Nebojša Stefanović, kao i Katarina Tomašević iz Stefanovićevog kabineta, koja je zadužena za ljudske resurse, a prethodno je bila direktorka u Poštama Srbije. Do kraja ostaje nejasno – i nama i radnicima Pošte – šta bi se zapravo desilo da trojica štrajkača nisu pristali na dogovor.

Vlast je, kažu društveni analitičari, svesna da nju ne može srušiti nezadovoljna intelektualna manjina, već isključivo tzv. kuka i motika, ali ćemo – po svemu sudeći – ipak na dizanje „kuke i motike“ morati da pričekamo bez obzira na evidentno stanje stvari u zemlji Srbiji: ono što se naziva radničkom klasom u priličnoj meri je nezadovoljno i frustrirano. Kako se pokazalo, bilo je nerealno očekivati da poštari budu pokretači dramatične, velike bitke svih nezadovoljnika u državi u kojoj je solidarnost sistematski ubijana, u državi u kojoj se aktivnosti opozicije i kritičke javnosti još uvek u velikoj meri iscrpljuju na društvenim mrežama i intelektualnim forumima. Sa druge strane, ne treba ni potcenjivati ovaj događaj: štrajk poštara, kao i neke druge pobune kojima prisustvujemo u poslednje vreme, ukazuju na to da se ipak nešto u ovom društvu pomera, da smo još uvek živi i pored sistematske eutanazije koja se sprovodi nad nama.

Rekli smo već da su se društvene mreže usijale od komentara na štrajk poštara: vodile su se intenzivne, duge i mučne rasprave, skoro kao one između pristalica i protivnika bojkota izbora. Mreže se nisu smirivale ni nakon što su – u sitne sate petka 13. – predstavnici poštanskih štrajkača i Vlade Srbije postigli dogovor o prekidu obustave rada kojim se predviđa izvesno povećanje plata zaposlenih. Naprednjački botovi, među kojima su i oni koji su prethodnih dana čak tražili hapšenje štrajkača, ponosno su aplaudirali vlastima na „mudroj politici“, a štrajkačima na razumnosti, dok opoziciono nastrojeni socijalno-mrežni aktivisti nisu skrivali razočarenje poštarima jer su ovi, je li, izdali „opštu stvar“. Iz onog „neoliberalnog“ dela društva, koji iz nekih svojih – uglavnom, znamo kojih – razloga podržava Vučića, čuli su se čak i zahtevi za privatizaciju Pošte, a nedeljna Pinkova verzija „Utiska nedelje“ „Hit tvit“, u kojem su ulogu levog i desnog SNS-beka igrali Čeda Jovanović i Vojislav Šešelj, intenzivno je reprodukovala ciničnu kletvu-umotvorinu jednog tviteraša koja otprilike glasi ovako: Dabogda te razočarali kao poštari opoziciju!

„NISAM JA OVDE DOŠAO DA SEDIM, DOŠAO SAM NA PLATU!“

Poštanski radnici nisu, kako rekosmo, protestovali samo zbog niskih plata, koje iznose oko tridesetak hiljada dinara neto i čime ne mogu sebi i svojoj porodici da obezbede iole pristojan život. U skladu sa onom narodnom umotvorinom koju je zapisao Vuk Stefanović Karadžić – „Nije čovjeku žao na malo nego na nepravo!“ – njihovi zahtevi su bili usmereni i na katastrofalno stanje u ovom javnom preduzeću, u kojem – prema rečima štrajkača – stanuju bahatost i nepravda. U razgovoru za „Vreme“, jedan od štrajkača, Stefan Mitrović, član Samostalnog sindikata poštanskih radnika, ukazuje da se u ovom javnom preduzeću poslednjih godina posluje „potpuno nedomaćinski“ i da se ne komunicira sa ljudima, a da prihodi preduzeća opadaju iz godine u godinu i to drastično.

Javni sektor je već decenijama rak-rana našeg društva i u njemu se može, u esencijalnom obliku, sagledati sva dubina naše propasti. Umesto da građanima servisiraju svakodnevne potrebe, javna preduzeća na ovim prostorima alatke su za finansiranje partijskih potreba i zapošljavanje stranačkih kadrova. Može se reći da su „obični zaposleni“ u javnom sektoru vrlo nezgodni svedoci, jer oni svakodnevno vide ogromnu disproporciju između onoga što vlast demagoški propagira i onoga što se u stvarnosti dešava. Sa druge strane, oni su uglavnom „nemi svedoci“, zadovoljni državnim poslom, posebno popularnom u zemljama večite tranzicije. I stoga je ovaj protest poštara – da tako kažemo – zanimljiv.

Potpisnik ovih redova je, svojevremeno, imao priliku da razgovara sa direktorom jednog javnog preduzeća koji mu se žalio zbog toga što mora da pod političkim pritiskom zapošljava raznorazne „partijske prijatelje“. Kada je jednom od njih rekao kako nema gde da ga stavi da sedne jer je sve popunjeno do balčaka, dobio je odgovor: „Nisam ja ovde došao da sedim, došao sam na platu!“ Kada bi javnost imala uvid u to kako se troše novci javnih preduzeća i ko je sve u njima „na plati“, verovatno bi se mnogo bolje razumeli politički i društveni procesi u ovoj zemlji i uloga pojedinih ličnosti u njima. Ali upravo zbog toga javna preduzeća skrivaju podatke od javnosti i intenzivno ignorišu Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, pa informacije o tome ko je sve zaposlen u njima imaju tretman vrlo ozbiljne državne tajne.

Kada zavesa bude potpuno spuštena i kada i ovaj štrajk poštara bude zaboravljen kao što su zaboravljeni brojni drugi radnički protesti, među njima i onaj štrajk u Pošti iz marta ili onaj od pre dve godine – ipak će nešto, sigurni smo, ostati u tzv. kolektivnom pamćenju bez obzira što je u pitanju neproverena, tačnije demantovana informacija. Naime, tokom štrajka odnekud se pojavila vest da su u Pošti Srbije zaposleni pojedini estradni pregaoci, „na platu“. Pored dečjeg zabavljača Branka Milićevića Kockice, navodno su na platnom spisku Pošte i pevači Željko Samardžić i Jasna Milenković Jami, kao i izvesna osobnost pod imenom Tijana Ajfon. Pošta je ovo oštro demantovala, ali to nije sprečilo štrajkače da tokom protesta pevaju legendarnu pesmicu uz koju su mnogi od njih odrastali – „U svetu postoji jedno carstvo“. Tom pesmom ne samo da su se podsmevali mogućnosti da je u Pošti zaposlen Branko Kockica (na društvenim mrežama ubrzo dobio nadimak Branko Poštica), koji je bio na listi SNS-a na beogradskim izborima, već je ova pesma bila i u skladu sa maksimom štrajkača. Oni su, naime, govorili da se drže onoga – „svi za jednog, jedan za sve“.

ŠTA SU POŠTARI TRAŽILI, A ŠTA SU DOBILI

A da u svetu možda postoji carstvo u kojem caruje drugarstvo, ali da se ono sigurno ne nalazi na ovim prostorima – uverili su se oni štrajkači koji su bili neprijatno iznenađeni dogovorom koji je postignut između njihovih predstavnika i Vlade Srbije. Oni su, naime, ukazali da je sporazum postignut bez razgovora sa štrajkačima, kao i da je „skoro identičan“ sa ponudom koju je Vlada Srbije uputila radnicima 8. decembra, a koju su oni aklamativno odbili. Naš sagovornik Stefan Mitrović jedan je od onih koji su nezadovoljni. On ističe da njega i brojne njegove kolege boli način na koji su pregovori vođeni i okončani. Mitrović upozorava da štrajkači nisu obavešteni o novim uslovima i da im je potpuno nejasno zašto niko sa njima nije razgovarao ili te uslove stavio na glasanje. „Mogli su bar da obaveste ljude koji su rizikovali svoje poslove i sa kojima su prošli i sito i rešeto“, kaže Mitrović.

Verovatno nikada nećemo saznati na kakvim mukama su bili pregovarači iz Pošte tokom te noći u Vladi sa četvrtka na petak, ali je izvesno da su pred TV kamerama, nakon postizanja dogovora, delovali prilično unezvereno. I pored nezadovoljstva velikog broja štrajkača, sporazum sa Vladom na kraju je ipak prihvaćen i štrajk je obustavljen. Neki štrajkači su u medijima sa neskrivenim ogorčenjem kritikovali prekid štrajka, smatrajući da će javnost sada dobiti pogrešnu sliku da su poštari štrajkovali i da se čitava frka vozdigla zbog nekoliko hiljada dinara povišice.

Radnici pošte izborili su se, elem, za povećanje plata od 16 do 17 odsto za one sa najmanjim primanjima, dok će povišica za one sa većim zaradama iznositi šest do sedam procenata. Daleko je to od zahteva zaposlenih da se plate usklade sa republičkim prosekom, koji iznosi oko 74 hiljade dinara bruto, ili 53,5 hiljada dinara neto. Uzgred budi rečeno, država bi morala da bude oprezna kada se hvališe sa tim koliko iznosi prosečna zarada u državi ako uzmemo u obzir činjenicu da medijalna neto zarada iznosi samo 41,5 hiljada dinara, što znači da 50 odsto zaposlenih ostvaruje zaradu do navedenog iznosa. Ovaj podatak govori o velikoj nesrazmeri u ličnim prihodima u zemlji, i on je sasvim u skladu sa podatkom da se Srbija nalazi na samom vrhu evropskih zemalja sa najvećim socijalnim razlikama.

Osim što su se izborili za manje-više simbolično povećanje plata, pregovarači su u ime zaposlenih uspeli da izdejstvuju i to da im država oprosti što ih je tukla, odnosno da ukine suspenzije više od 200 zaposlenih u Pošti koji su učestvovali u obustavi rada, te da zaustavi dalje kažnjavanje štrajkača. Prema unutrašnjim aktima, suspenzija bi značila da radnici koji imaju decu dobijaju samo trećinu zarade, dok bi roditelji bez dece dobijali još manje – četvrtinu plate. S obzirom na visinu zarade onih koji su štrajkovali, to bi značilo da bi suspendovani imali mesečni prihod od sedam i po do deset hiljada dinara. No i pored tog jezivog podatka i pored javno obelodanjenih suspenzija, radnici su nastavili sa štrajkom – „jedan za sve, svi za jednoga“ – sve do dogovora. Šta se dešavalo unutar prostorija Pošte, ko je s kim pregovarao, ko koga ubeđivao – takođe nikada nećemo saznati.

Ovogodišnja dobitnica nagrade „Dobar primer Novog optimizma“ Biljana Stojković, profesorka beogradskog Biološkog fakulteta, koja je bila prilično aktivna u uspešnim protestima povodom lažnog doktorata ministra finansija Siniše Malog, ali i na skupovima podrške uzbunjivaču Aleksandru Obradoviću, kaže u razgovoru za „Vreme“ da je štrajk poštara potvrdio kako u ovom društvu još nije izgrađena „mreža solidarnosti“. Ona tvrdi da naprednjaci, od samih početaka, po planu, u „svako preduzeće, u svaki vrtić, u svaku školu – ubacuju svoje ljude“.

„Moj je osećaj da su oni ušli u svaku poru društva. I kad god se desi neka pobuna, neki požar, tu su njihovi ljudi koji to gase, koji rovare iznutra. Ne mislim da su naročito obdareni pameću, ali očigledno imaju nekoga ko ih jako dobro savetuje. Da bismo se izborili protiv toga, moramo da napravimo paralelni svet. Što se tiče štrajka poštara, nadala sam se da se neće ovako završiti, ali je ipak bilo očekivano da se na kraju ugasi. Ne možemo da očekujemo da njih par hiljada ‘pogine’ za svoje zahteve, a da im se pritom niko ne pridruži, da ne osete da imaju podršku šire društvene zajednice. Dok ne bude solidarnosti, vlast će uspešno gasiti ovakve požare“, rekla je Biljana Stojković.

foto: bojan stekić

ZAKON I ŠTRAJK

Stručnjaci za sindikalna prava slažu se sa tvrdnjama vlasti da je štrajk zaposlenih u Pošti Srbije izveden na protivzakonit način, ali istovremeno ističu da važeći Zakon o štrajku zapravo „diskriminiše radnike“: ili onemogućava da se ostvare uslovi za štrajk ili, pak, ukoliko se on odvija po zakonu, poslodavac nema razloga za brigu, jer se poslovni procesi manje-više odvijaju bez poteškoća. Oni ukazuju i na to da su štrajkovi koliko-toliko mogući u javnom sektoru, ali da je skoro nemoguće organizovati uspešan štrajk u privatnom preduzeću. Kao primer navode „mali štrajk“ u firmi Drekslmajer u Zrenjaninu, koji je završen tako što je 38 radnika suspendovano, a dvoje dobilo otkaz.

„Razlog je to što nisu svi radnici štrajkovali. Suština priče je – čak i ako je štrajk nekim čudom nezakonit, a ako su radnici složni i slože se da neće raditi, makar iz protesta, sat vremena, male su šanse da će poslodavac da otpusti sve svoje zaposlene. Ako su radnici složni, imaju mnogo veće šanse…“, rekao je urednik portala Radnik.rs Miloš Vučković gostujući na televiziji N1.

Nagledali smo se filmova o američkim sindikalnim vođama i njihovoj povezanosti sa vlastima i kriminalom. I pored tradicije samoupravnog socijalizma, izgleda kao da se Srbija tek uči sindikalnom organizovanju. U njoj deluje čak oko 24.000 sindikata, od kojih su mnogi međusobno posvađani i među kojima vlada hronični nedostatak solidarnosti. Za to su svakako zaslužni vlast, poslodavci i loši zakoni, ali ima nečega i do nas.