Mesecima se kod nas odigrava drama koja je toliko groteskna i komitragična da deluje kao fikcija. Prosto mi je žao što postoji u stvarnosti i što ne mogu da je iskoristim za neku priču. Šta da pišem o nečemu što se piše samo?
„Rospija i govnarka“ – ovo su reči naše bivše specijalne tužiteljke Katice Janeve, upućene u sudnici koleginici Lile Stefanovoj. Velika nada pravosuđa, ona koja je trebalo da bude makedonska Laura Koveši, optužena je da je reketirala ljude koje je gonilo specijalno javno tužilaštvo na čijem je čelu bila. Tužiteljka koja je imala pristup svim materijalima sa prisluškivanim razgovorima hiljada ljudi, s ciljem da istraži nedela koja umalo nisu uništila našu državu, na kraju je iskoristila svoj položaj da iznuđuje pare od kriminalaca koje je teretila. Sada je i sama sela na optuženičku klupu, gledamo je u svoj verbalnoj raskoši njenog prostakluka, prostakluka koji nismo uspevali da detektujemo kada je trebalo.
Ne znam znate li estradnog barona Minhauzena Bokija 13, koji u sjaju svog kompleksa niže vrednosti govori makedonski sa srpskim naglaskom kroz bolno naduvene silikonske usne, odeven je u kič dizajnersku odeću vrednu hiljade evra i maše jednako skupim dizajnerskim torbicama (sve vreme govorim „dizajnerski“ i „hiljade“ zato što nemam pojma koji su to brendovi i koliko zapravo vrede te ružne gluposti kojima je okićen). Uprkos sumnjivom poreklu njegovih para, uprkos „humanitarnim organizacijama“ kojima je upravljao, on je otvorio televiziju i naterao celu sadašnju vladajuću garnituru da mu dođe na proslavu. Prštale su njegove slike sa političarima i poznatim novinarima što ih je zaposlio na televiziji koja je ubrzo propala. E, taj Boki 13 je drugar naše Majke Pravde, Katice Janeve. Zajedno su reketirali.
Ova storija ima književni kvalitet zbog koloritnosti likova – groteskni prevarant Boki 13 i sredovečna punačka udovica iz omalenog grada koja redovno ide na groblje i posvećeno se stara o svojoj deci. Majčica sa karijerom, sramežljiva žena sa podvaljkom za koju niko nije znao i sa čijim su se imenovanjem za specijalnu javnu tužiteljku složile dve partije. Još tada je trebalo da nam bude sumnjivo što su se kriminalni VMRO-ovi
konzervativci složili sa njenim izborom. A kada se prvi put pojavila na televiziji, nosila je kičastu čipku. Čipka je izazvala paniku. Kod mene je izazvala paniku što sudim po čipki. Iš, iš, iš – rasterivala sam takve misli. Posle smo saznali da ima FB profil na kojem je delila nekakve smešne sadržaje (behu li recepti?), a ime joj beše Kejty Jan. A misli da ne treba da sudim po FB profilu neke ličnosti izbrisala sam iz glave.
To sam uradila u nadi. I ja, kao i svi drugi što su se tokom Šarene revolucije okupljali pred prostorijama Specijalnog javnog tužilaštva i nosili majičice na kojima su u skraćenici SJO bile nacrtane siluete triju glavnih tužiteljki koje je BBC nazvao „Čarlijevi anđeli, istinske borkinje protiv kriminala“. Figura Katice Janeve bila je u sredini. Ponosito je stajala sa rukama preteći postavljenim na kukove. Mislim da sam nekoliko takvih majičica kupila prijateljima u našim jugoslovenskim zemljama, jer su svi bili oduševljeni onime što nam se dešava. Uf.
Evo, sad se Katici sudi. U sudnici su pokazane njene slike pronađene u telefonu Bokija 13, slike na kojima sedi pred svežnjevima novčanica od po 500 evra, kao da će da snima neki turbo-folk spot. Svi pratimo i svi se sami sebi smejemo. Zato što je, srećom, toliko groteskno da može biti i smešno. Iako je zapravo ta obmana tragična. Kao i naše slepilo.
Evo, stižem do poente zašto mislim da smo se tako očajno zeznuli polažući nadu u lik jedne prethodno potpuno nepoznate ličnosti, očekujući od nje da nam konačno donese pravdu koja se toliko očigledno – i tradicionalno – ruši i gazi. Mislim da smo imali – da imamo – potrebu za heroinama. Kažem potrebu zato što su žene u našem društvu prilično neprisutne u javnoj sferi. Na stranu starija istorija koju su pisali (nasilni) muškarci – novijom istorijom dominiraju prerušeni korumpirani nasilnici koji su oterali generacije i generacije mladih iz zemlje i moralno i materijalno je opustošili.
Mislim da se svima to gadi, da im se gade isti likovi. Mislim da barem mi kao žene tražimo modele za divljenje i zato lako padamo i onda kada divljenje nije zasluženo ili je pak diskutabilno. Samo 12% superheroja u mejnstrim stripovima tog žanra su žene, a u našoj vladi ima samo tri ministarke. U našoj državi ima samo šest gradonačelnica. Pošto smo rasle bez predstava heroina u kulturi, bez prisustva heroina u javnom životu, spas smo našle u Katici.
Da, očajno smo pogrešile. Ali ovo ne pišem osuđujući nas koje smo pogrešile. Pišem osuđujući društvo koje trpa žene u kuhinju, pa kad se pojavi neka Kejti Džen, navede nas da budemo glupe i slepe. Ali dobro, barem je smešno.
Autorka je književnica iz Skoplja
(S makedonskog preveli Lora Podbarski i Teodor Hadžić Svetić)
