Napredno, bahato i bez duha

Bilo bi zanimljivo saznati kako se rađala ideja da se građanima, koji lupaju u šerpe u znak protesta protiv naprednjačkog „raspamećivanja“ u doba korone, oponira tako što će se grupe režimskih „aktivista“ probijati na različite načine na krovove zgrada širom zemlje, sa skupih razglasa puštati gromoglasne navijačke urlike („Hej, hej, Đilase, vrati pare, lopove!“), duvati u vuvuzele, paliti baklje i vatromete. Liči da bi tako idiotski akcioni plan mogao poteći iz sivih moždanih ćelija poslanika Vladimira Đukanovića, koji je 29. aprila, tri dana nakon što je počela akcija „šerpanja“, pozvao građane da podrže Aleksandra Vučića svake večeri u 20:30, ali je svakako akcija pre realizacije morala da prođe stranački „brejnstorming“, a sasvim izvesno nije mogla da bude izvedena bez odobrenja predsednika i njegovih stručnih službi za rejting i specijalne aktivnosti. U svakom slučaju, bukački performansi potvrdili su da naprednjačka propagandna mašinerija svakako nije nešto naročito inteligentna i naučno potkovana, već samo beskrajno bezobzirna i bezobrazna.

Ako je cilj bakljada bio da svojevrsnim blickrigom zaplaše građane koji glasno, lupanjem, iskazuju svoje negodovanje svako veče pet minuta posle osam, šaljući im poruku da se ne zezaju i da su nasilnici, huligani i navijači na naprednjačkoj strani – u tome dakako nisu uspeli. Ova akcija je toliko iziritirala stanare da su iskazali do sada neviđenu hrabrost i praktično oterali „aktiviste“ sa krovova zgrada (ili im zabranili povratak na isti). Umesto da dozvole da budu poniženi, stanari su ponizili „bakljaše“ – pune su društvene mreže tih snimaka. I udarci u šerpe su postali jači i jači. Ako je cilj akcije bio da se glasnim razglasom pokaže da Vučić ima snažnu podršku građana, ni tu nisu požnjeli uspeh. Pokazalo se da se i oni koji se nalaze u naprednjačkom klijentelističkom lancu srame da na bilo kakav način to pokažu javno, i glasno sa terasa i prozora podrže predsednika. U pojedinim slučajevima, protiv „aktivista“ žestoko su protestovali čak i glasači SNS a, iz prostog razloga što su ovu naprednjačku akciju doživeli kao da su im stranački ljudi sa bakljama upali direktno u spavaću sobu. Doživeli su to kao svojevrsni udar na intimu. Ako su ranije naprednjačke kampanje zastrašivanja i stvaranja paralelne realnosti bile uspešne, čini se da su se sada dobrano zeznuli.

OTPLATA NA KROVU

Društvene mreže su u roku od nekoliko minuta od početka „akcije“ bile prepune snimaka bakljada, a odigrale su i važnu ulogu u dekonstrukciji čitavog procesa. Vrlo brzo smo saznali ko je organizovao ove ljude, kako su ušli u zgrade, kako su iz njih izašli, kada su doneli a kada odneli razglas, kako su reagovali stanari, kako upravnici zgrada, ko je i kada delio baklje i vuvuzele, kako je reagovala policija koju su stanari ili upravnici zgrada pozivali… Morali ste imati transfer blama kada ste gledali snimke „aktivista“ kako odlaze poniženi, mnogi od njih skrivajući lice korona-maskama i navlačeći kapuljače da ih neko ne bi prepoznao. Treba biti siguran da među njima nema mnogo onih koji su se pentrali na krov zgrade iz uverenja, već da ih je većina tu da bi otplatila radno mesto u javnoj službi ili neku drugu prinadležnost koju su dobili zahvaljujući naprednjačkoj vlasti. I čak i njih je, čini se – nadamo se da nismo samo odveć optimistični – bilo sram zbog budalaštine u kojoj su učestvovali. Kao što je, prema svedočenju očevidaca, i policiju pomalo bilo sram što „bakljaše“ ne smeju na bilo koji način sankcionisati.

Zvanična naprednjačka verzija je da su bakljade zapravo organizovali aktivisti civilne organizacije Udruženje za zaštitu mladih. Fakat, postoji u Agenciji za privredne registre NVO zaveden pod ovim imenom, od 2015. godine, a interesantno je da je prvobitno registrovan za „zaštitu mladih u saobraćaju i nekonzumiranje alkohola tokom učestvovanja u saobraćaju“, da bi u junu naredne godine proširio svoje aktivnosti na svekoliku „participaciju mladih u javnom životu Srbije“. Ovo udruženje je dobitnik sredstava za svoje aktivnosti na raznim nivoima vlasti, a njegov šef Ivan Đorđević čest je gost režimskih televizija, gde je, recimo, redovno kritikovao proteste organizovane zbog rušenja u Hercegovačkoj. Pre neki dan je, upravo zbog apostrofiranja ove organizacije i njene uloge u bakljadama, reagovala i Krovna organizacija mladih Srbije, koja je „najoštrije osudila najnovije političke zloupotrebe mladih i udruženja mladih“. Naravno da niko, ipak, nije poverovao da je ovako široku akciju organizovao bilo ko osim same vlasti tim pre jer su „bakljaši“ imali sve potrebne „ausvajse“ i infrastrukturu. A sigurno je da ni para nije falilo.

Razgovarajući sa svedocima naprednjačke akcije, saznajemo da su „aktivisti“ na različite načine dospevali na vrhove zgrada. U pojedinim slučajevima, to su činili zahvaljujući upravnicima zgrada, u drugim slučajevima zahvaljujući „jatacima“, a ponekad i klasičnom prevarom. Hodali su, čini se, u grupama od petnaestak osoba. Svaka grupacija imala je sa sobom ozvučenje, koje je donela nekoliko sati pre nastupa, kao i potreban pirotehnički materijal. Sa sobom su vukli i vodu u plastičnim flašama, što se videlo po smeću kojeg su ostavili. Jasno je da je „himna“ o Đilasu snimljena u nekom studiju, pa potom distribuirana. Kažu da je družina bila različita: od navijačkih huligana do vremešnijih naprednjačkih aktivista. Neki od njih su se predstavljali da dele pakete starijim građanima, a skoro nigde, od poznatih slučajeva, na krovovima nisu viđeni stanari dotičnih zgrada.

STANARI PROTIV BAKLJAŠA

Naš sagovornik iz zgrade na novosadskom Bulevaru Cara Lazara (31-45) kaže da ne zna kako su se „bakljaši“ popeli na krov zgrade, odnosno ko ih je pustio, ali da definitivno nisu imali podršku upravnice zgrade i njenog pomoćnika, koji su pozvali policiju čim je započeo naprednjački performans. Kada je policija došla, „performeri“ su izašli iz zgrade i pokazali da imaju potrebne papire. Jedan od njih se svađao sa novinarima koji su se nalazili ispred zgrada, ali je nakon reakcije jednog policajca prestao sa pretnjama i uvredama. Policija je potom utvrdila da je za ovaj slučaj nadležna komunalna policija. (Baš bi komunalnoj stranačkoj vojsci palo na pamet da kažnjava svoje stranačke kolege, osim ako nije Šabac u pitanju, gde je komunalna policija stvarno reagovala.) Stanari su posle ovog događaja održali skupštinu stanara i na svakom ulazu okačili natpis da se zabranjuje izlazak na krov ove zgrade. Stanari su pokupili smeće koje je ostalo za „zaštitarima mladih“: plastične flaše, ostatke pirotehničkih alatki, među kojima i tri nekorišćene baklje. Naš sagovornik smatra da je ova zgrada odabrana baš zbog toga što se iz nje svako veče čula gromoglasna buka od udaranja u šerpe i lonce, a „omladinski aktivisti“ se više nisu vraćali.

Upravnik jedne druge zgrade, na novosadskom Bulevaru oslobođenja (145), objasnio je svojim sustanarima kako su „omladinski aktivisti“ dospeli na krov ovog stambenog objekta. Praktično, na prevaru. Upravnik veli da je dobio poziv iz mesne zajednice i da su ga nadležni zamolili da im omogući pristup krovu i obezbedi struju kako bi se puštala muzika. Rekli su mu da žele da „relaksiraju ljude u teškim vremenima“ i da će puštati „lake note“, poput Na lepom plavom Dunavu Johana Štrausa Mlađeg. U pismu izvinjenja stanarima, koje je okačio na oglasnu tablu, upravnik navodi da je izmanipulisan na najgori način i da nije mogao ni da pretpostavi da će zgrada biti „upotrebljena u političke svrhe“. Potom je rekao da je akcija trebalo da traje tri dana, ali da je on otkazao gostoprimstvo naprednjacima. „Zahvalan sam komšijama koji su takođe reagovali i negodovali i stali na moju stranu, tako da nisam bio sam u odluci da zabranim dalje ‘aktivnosti’ sa našeg krova“, napisao je on.

Stanarka zgrade u beogradskom naselju Vidikovac, na kojoj su „performeri“ izveli akciju 29. aprila uveče, Maja Vasić Nikolić objašnjava za „Vreme“ kako je ta akcija izgledala, i kako su „okupaciju krova“ doživeli ona, njena porodica i drugi stanari. Nakon što je deo zgrade aplaudirao zdravstvenim radnicima i potom se oglasio udarajući u šerpe i lonce, te puštajući antifašističke pesme, u 20.30 ceo kraj je odjednom zagrmeo, a terasa na kojoj je ona stajala sa svojom porodicom tresla se od jačine zvuka. Trebalo joj je, kako kaže, nekoliko minuta da shvati kako nije u pitanju skandiranje građana već audio-snimak.

„Tih nekoliko minuta tokom kojih čujemo samo zaglušujuće skandiranje izazvalo je prvo čuđenje, a potom očaj – očaj spoznaje da su naše komšije, naši sugrađani, roditelji dece koja idu u školu sa našom kćerkom oni koji ovo viču, složno i glasno. Izvela sam dete na terasu i rekla: ‘Ovo je naše naselje’, i u očaju se rasplakala“, kaže Maja Vasić Nikolić.

Ubrzo joj je stigla fotografija koju je prosledila drugarica koja stanuje u zgradi preko puta nje. Tek tada je shvatila da nesnosna buka dolazi zapravo sa krova njene zgrade. Potom su počeli da pristižu i snimci bakljada iz drugih delova grada. Maja je poverovala da su se stanari zgrada popeli na krovove i tako, nasilnički, pružali podršku vlasti. „Ostatak večeri sam provela razmatrajući predlog da se selimo iz zemlje pod hitno, pitajući se da li bi nas Novi Zeland prihvatio, da li imaju point system koji meri normalnost ljudskih bića“, rekla je ona.

Bilo joj je ipak lakše kada je shvatila da ljudi koji su bili na krovu nisu stanari zgrade, kao i da ogromna većina stanara oštro osuđuje ovaj postupak. „Sutradan smo organizovali stražu. Iako smo pretpostavljali da se neće vratiti, za svaki slučaj smo bili spremni da reagujemo ako to učine: da ih ne pustimo unutra i da ih snimimo i prosledimo policiji. Nisu se vratili“, kaže ona.

DVA POLA MAGNETA

Dosadno je već ponavljati, ali to nam je posao – autoritarni režimi, pogotovo oni koji imaju na svom vrhu koloritnu ličnost, ne trpe nikakvu kritiku i spremni su da čine razne bedastoće kako bi je ukinuli. Naprednjački režim to radi onako kako jedino zna: reaktivno, bahato, bez šlifa, bez ikakvih tragova duha i kreativnosti, po principu „spaljene zemlje“. Ako ste neko ko smeta vlasti, dobijaćete redovno pretnje i uvrede, bićete meta tabloida, sve dok ne razumete poruku; ako opozicija organizuje miting, tu je vlast da organizuje gromoglasni kontramiting; kada se proterani Utisak nedelje vratio na TV ekrane, eto ti na Pinku nabudžene kontraemisije Hit tvit u kojoj gostuju naprednjački mislioci (uključujući Čanka i Čedu); kada je emitovan serijal o liku i delu predsednika pod imenom „Vladalac“, naprednjačka propagandna mašinerija je brže-bolje snimila kontraemisiju „Progon“, u kojoj su Vučićevi građanisti kritikovali kritike… Ima toga mnogo, i može se dugo nabrajati – sve do baklji na krovovima.

Producent serijala „Vladalac“, novinar i kolumnista Slaviša Lekić, bakljadu doživljava kao akt nasilja. On u razgovoru za „Vreme“ ističe da u političkoj strategiji naprednjaka prednjači „disciplinovanje svih koji ne dele stav vlasti“.

„U tom beskrupuloznom obračunu, gde se ne preza ni od linča, zasad medijskog, a sve sam uvereniji da neće samo na tome ostati, botovi preuzimaju ulogu socijalnih službi i volontera, nevladinom sektoru se suprotstavljaju provladinim fantomskim organizacijama sa građanskim prefiksom, dnevnoj štampi konfrontiraju konfiskovane i ucenjene tabloide, istraživačkim portalima se konkuriše sa isturenim odeljenjima BIA u vidu brojnih portala, prerađuju se spotovi, plagiraju emisije, organizuju kontramitinzi“, kaže Lekić.

Lekić dodaje da je živeo u uverenju da su vrhunac „naprednjačkog ludila“ svojevremeno najavljeni „štrajkovi glađu protiv opozicije“, ali se „pokazalo da SNS ume i sme niže od dna ‘dnoovog’ dna“.

„U istoriju političke borbe zlatnim će slovima biti upisane bakljade i navijačke pesme ‘Hej, hej Đilase, vrati pare, lopove!’, koje se ore iz zvučnika sa vrhova beogradskih višespratnica. Verujem da će se na mnogim katedrama izučavati ovaj poslednji ‘napredni’ performans kao ordinarni primer sredstva političke borbe jedne organizovane kriminalne grupacije koja ima svu moć ovog sveta ali im je baš stalo da na taj način učine nevidljivim one koji, sem protesta, nemaju drugi način da dignu glas. To se zove – tiranija!“, ističe Lekić

Direktor novosadskog Centra za regionalizam Aleksandar Popov smatra da je naprednjačka vlast suviše samouverena i da se uvek iznenadi kada se pojavi otpor njihovoj autoritarnosti. On smatra da oni imaju lažnu sliku o sebi i veruju da imaju veliku podršku građana „samim tim što koriste klijentelističke odnose i zloupotrebljavaju medije koji su pod njihovom kontrolom“.

„Sećam se perioda kada smo osnivali Savez reformskih snaga i kada je glumac Ljuba Tadić rekao kako je na toj osnivačkoj skupštini video društvo duha i inteligencije, a kako su, sa druge strane, skupovi nacionalističkih partija prepuni ljudi bez duha i bez mašte. To se sada odnosi na naprednjake. Nemaju oni niti duha niti mašte. Oni nemaju ideju kako da naprave neki valjan odgovor na ono što rade građani ili opozicija, osim kopiranjem ili nasiljem, odnosno bahatošću. Ako mogu da kradu državne pare na različite načine, zašto ne mogu da kradu ideje, posebno ako nemaju nikakvih sankcija za to“, kaže Popov.

On kaže da su bakljade vrhunac bahatosti, s obzirom da su organizovane za vreme policijskog časa. „Da sam ja to radio, već bih dobio kaznenu prijavu, a možda bih i po hitnom postupku bio osuđen“, kaže Popov.

Popov dodaje da je lupanje u šerpe spontani izliv nezadovoljstva građana i da je usmeren ne samo ka merama uvedenim za vreme pandemije nego svemu onome što se nagomilalo proteklih godina. „Taj glasni revolt je izazvao nervozu režima, jer se vidi da se rađa nova protestna energija. To njih plaši i otud takva žestoka reakcija. Reakcija najbolje govori o mentalitetu ove vlasti. Samo što su ovoga puta proizveli kontraefekat“, kaže Popov.

Slaviša Lekić smatra da su vanredna stanja situacije u kojima se ljudi ujedinjuju, ali da mu se čini da se društvo u Srbiji tokom njega još više podelilo. „Čini mi se da smo u međuvremenu svi postali netrpeljiviji. Znamo da Srbija nikad nije disala jednim plućima, ali danas je podeljenija više nego ikad: ponekad mi se čini da smo mi ovde dva ista pola magneta koja ništa više ne može spojiti“, kaže Lekić.