Solidarnost
Lepomir Ivković je protiv Saopštenja svojih kolega
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Ovo je priča o čudnom susretu pretka i potomka – jevrejskog doseljenika u Njujork, koji je nekako preživeo punih sto godina nakon što je upao u ogroman fabrički kazan za pravljenje turšije, i njegovog potomka, nesuđenog genija za aplikacijske izume i, naravno, hipstera
Lako se može ispostaviti da se prilikom vrednovanja dometa ovogodišnjih filmova ipak u temeljnije razmatranje mora uzeti i drastično izmenjen prikazivački kontekst nekih od njih; naime, pomalo paradoksalno, izvesne nedostatnosti možda bi ipak bile manje upadljive na velikim ekranima, pri neposrednijem kontaktu sa brojnim gledateljstvom – gotovo da se može i ustvrditi da bi čuveni imunitet krda (u filmofilmskoj i gledalačkoj varijanti) u neku ruku i barem u izvesnoj meri amortizovao neke od manjkavosti usled najneposrednijeg iskustva gledanja filmova, onog u bioskopima i uz ono što oni sa sobom nose.
Dobar primer mogao bi da bude prošle sedmice plasirana komedija An American Pickle sa Setom Rougenom u dvostrukoj, pangeneracijskoj ulozi pretka i potomka; An American Pickle (domišljata igra polisemičnošću reči ‘pickle’, koja označava ‘turšiju’, ali i ‘pometnju’, ‘nezgodaciju’, ‘nebrano grožđe’…), sa svojih nekoliko uspelih komičnih segmenata i poviše vickastih i zaista duhovitih rešenja u samom tekstu / u samoj dijaloškoj razmeni možda bi bili dovoljni za srčaniji prijem publike nego što je to slučaj nagon premijere na striming servisu / kablovskom televizijskom emiteru. Ovako, An American Pickle, priča o čudnom susretu pretka i potomtka – jevrejskog doseljenika u Njujork, koji je nekako preživeo punih sto godina nakon što je upao u ogroman fabrički kazan za pravljenje turšije, i njegovog potomka, nesuđenog genija za aplikacijske izume i, naravno, hipstera, ovako biva zarobljena na brisanom prostoru pred udarima sasvim opravdanog cinizma ipak zahtevnije publike, kojoj i kakvoj se prevashodno obraćaju Set Rougen i Ivan Goldberg, neka od ključnih imena ove komedije, a pritom je zanimljivo da je cinizam i jedna od udarnih karakternih odrednica mlađeg i inače suštinski dobrohotnog junaka ovog filma.
Glavna nevolja je što An American Pickle dobrim delom i žrtva neodmerenog i svakako neopravdanog hajpa u medijima tokom ovih par meseci iščekivanja premijere i distribucije, ipak u svojoj biti, a to postoje sasvim jasno dosta brzo – recimo, već u prvoj četvrtini trajanja, nije dovoljno dobar film. Naoko, postojalo je osnova za dijametralno suprotan ishod – polazna dosetka, premda poprilično izraubovana tokom istorije filma, i dalje autorima kao dar nosi dovoljno potencijala, a i dodatna motivska dimenzija gotovo uvek podatnog sukoba kultura (culture clash) obećavala je znatno više. Međutim, Brendon Trost, kao „izvođač rediteljskih radova“, Sajmon Rič, scenarista i autor kratke priče na kojoj je taj scenario zasnovan, te Rougen i Goldberg kao producenti, Američku turšiju/pometnju zadržali su na tački površnosti i niza ishitrenih i brzopoteznih rešenja, bez iole dubljeg preispitivanja pitanja i aspekata koje su sami predočili i izneli pred gledaoce. U svom krajnjem obliku, ovo ostvarenje i jeste upravo narečeno – dosetka koja se, reklo bi se, silno upinje da upravo i samo to i ostane, a sve to pri postavci gde se neosporno moglo znatno i više i zaumnije, jer je osnovna začkoljica pomenutog sukoba kultura i dijahronijski udaljenih svetonazora (pa još unutar jedne porodice) pružala osnove za prodornije i podrobnije bavljenje barem upitnim karakteristikama i uslovljavanjima na prvom mestu američke sadašnjice.
Upadljivo ekonomično uveden (jer ipak je ovo delo iz više produkcione lige, pa još i delo dovoljno iskusnih autora i uigranog tima), motiv nenadane upućenosti pretka i potomka Grinbauma jednog na drugog prilično i nepotrebno brzo se potroši, a moguća komedija sudara svetonazora u trenu ustupa mesto ipak znatno manje zahtevnoj komediji kolizije naravi i životnih okolnosti. Naravno, autori u tom trenutku posežu za jednostavnim i neretko potvrđeno efektnim zahvatom refiguracije likova, odnosno, potezom po kom će glavni junaci do trenutka pojave odjavne špice naprosto, uz manje ili više opiranja toj neumitnosti, morati da preoblikuju svoju ćud i stignu pred kapije ciljanog srećnog završetka za sve koji su takav ishod zaslužili, imajući u vidu da su u primetnoj meri pobedili sebe i makar neke od falinki koje su ih sputavale i sprečavale da pojme one poslovično nužne „važnije stvari u životu“. Predak, Heršel Grinbaum, neuki i prostodušni proleter i doseljenik, tako će u 90 minuta morati da pobedi svoj onovremenski bigotizam spram drugosti i drugačijih, dok će njegov potomak Ben morati da se prene iz ovovekovne koncilijantne vezanosti za banalno. U Heršelovom slučaju svedoci smo razumljive zadrtosti kao važnog, ako ne i posve nužnog sidra zdravorazumskog pristupa surovim i neprijatnim životnim okolnostima većine sto godina unazad, dok Bena određuje prokrastinacijska odanost suštinski jalovim snovima o životu bez preteranog unošenja i samožrtvovanja na oltar ličnog boljitka i preobražaja. Ipak, i transformacija oba ova lika zastaje na koti onoga što bismo, ako se poslužimo sintagmom kod nas knjižarski nanovo aktuelnog Emila Siorana, mogli da označimo kao (puki) dekor samospoznaje. A udarni predmet podsmeha (i na, nažalost, retke mahove) je hipsterska beslovesnost, duboko zarobljena u profano, politički korektno, plitko i površno, što zapravo i predstavlja jedinu iole političnu i političku dimenziju ovog ostvarenja, koje je pružalo znatno više i građe i prostora za ideološko poigravanje evidentnim gorkim plodovima sve utemeljenije Woke kuture, barem unutar tih aspekata i delova tamošnjeg društva (a ne zaboravimo da se mirne duše i po podosta realnih osnova tu zaista moglo očekivati više, budući da su Rougen i Goldberg deo autorsko-producentskog tima izvrsne i politički izrazito osvešćene superherojske serije The Boys, čija nas druga sezona očekuje već za par sedmica).
Ovakav kakav jeste, An American Pickle, po pristupu, ali donekle i po svojim krajnjim dometima, zapravo jeste mlađi brat danas sasvim zaboravljenog (a istinski lošeg) filma Intervju (The Interview), tog isforsiranog a suštinski klimavog fenomena iz ipak bliske 2014. godine. Set Rougen i Ivan Goldberg su i tada za metu satire izabrali laku, u dobroj meri, i nepomičnu metu (severnokorejsko društvo kao epitom života pod neprobojnom senkom totalitarizma), a da, pritom, nisu odmakli puno dalje od niskokaloričnog bavljenja pitanjima i aspektima koji u samom startu daju mogućnosti za više i temeljnije, a sve to, kanda, potpuno uvereni u nepobitnu mehaničku suštinu komedije repertoarskog podtipa. Tu negde stižemo do pitalice sa početka ovog prikaza – da li ovaj nametnuti koronaški prikazivački okvir u stvari ogoljava ono što bi bioskopski kontekst makar u izvesnom stepenu ublažio i zatomio? Da ne bude zabune, An American Pickle nije potpuno lišen šarma i vrednosti, jer, najposle, komedija nekako uvek manjka u filmskoj ponudi, ali sva je prilika da aktuelne i za zbilja posvećene filmofile iznuđene kućne projekcije poput svemoćne lupe čine da opazimo ili barem intuitivno osetimo ili prepoznamo ono što bi nam promaklo u manje ili više popunjenoj bioskopskoj sali.
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve