Crna hronika je poslednjih decenija postala sve važniji i nezaobilazan deo vesti. Tu su i specijalizovane emisije u kojima se rekonstruišu zločini, pa nam izgleda ne gine dnevna doza domaćeg horora i nekrofilije. Treba reći da su ovo po pravilu veoma gledani programi, pa postoji interes da se na „crnjacima“ zarade pare. Epidemija korona virusa je delimično podmirivala tu strast za plašenjem ali, kao što reče doktor Nestorović, sa normalizacijom stanja evo nama opet vesti o ubistvima i pljačkama.
Protekla nedelja je tako obilovala vestima o ekstremnom nasilju, pa je započela svojevrsna trka medija i policije. Počelo je mafijaškim obračunima. Na Banjici se desilo ubistvo i ranjavanje, ali je policija u veoma kratkom roku uspela da identifikuje i privede osumnjičene. Građanima svakako nije bilo svejedno jer su u svom kraju gledali jurnjavu i pucnjavu dostojnu akcionog trilera. Uhapšeni su se branili ćutanjem, što je takođe fenomen koji će se ponoviti u nekoliko navrata.
Usledio je atentat na Dragana Ristića Čađu u Kaluđerici, gde su ubice prvo inscenirale saobraćajni udes, a zatim izvršile egzekuciju. Mora se priznati da je policija i u ovom slučaju bila efikasna, pa su osumnjičeni ubrzo uhapšeni. U medijskom pokrivanju ovih događaja mogli smo prepoznati neku vrstu paterna. Prvo negde zapuca, a zatim se na portalima u roku od deset minuta pojavi vest o događaju. U roku od sat vremena, na svim informativnim sajtovima, a to znači i u izdanjima vesti na televizijama, imate identitet žrtve, njenu biografiju koja podrazumeva spisak ozbiljnih kriminalnih dela u prošlosti i rečenicu „odranije poznat policiji“. Takođe, ovakve situacije otkrivaju da su kriminalci optuženi ili osumnjičeni za najteža krivična dela (ubistva, prebijanja, pljačke itd.) često i lako izbegavali procesuiranje i kazne, po pravilu zbog nedostatka dokaza. Logično je da se onda zapitam, kao gledalac, koliko u Srbiji ima „tih i takvih“ za koje policija zna, ali im ništa ne može.
Ova činjenica je za mene mnogo strašnija od saznanja da su se dva kriminalna klana pobila zbog para, droge ili teritorije. Izveštaji o ubistvima, takođe kolateralno, otkrivaju i brojne detalje o kojima možda ne razmišljate dok gledate strašne slike, tela pokrivenog čaršafom ili izrešetanih automobila. Konkretno, u slučaju ubistva Čađe, govori se o borbi za dominaciju nad Kaluđericom. Priznajem da nisam razmišljao o Kaluđerici kao o unosnom tržištu, već pre primeru urbanističkog haosa. Ako se ubijaju zbog potencijala tržišta Kaluđerice, šta da pomislim o nekim bogatijim delovima grada? Takođe, žrtva ima brojnu decu, navodno je čekao i unuče, ali je poznat po vezama u kriminalnom miljeu.
Verujem i da komšiluk ima samo reči hvale za komšiju, koga, eto, ubiše…
A onda je i u mom komšiluku u nedelju nešto iza podne grunulo i zgrada se zatresla. Za desetak minuta čuli smo sirene policije i hitne pomoći i saznali da je džip dignut u vazduh. Atentat je uspeo u ponovljenom pokušaju. Saputnica, latino lepotica, kao u telenoveli, ostala je živa. Kažu da je u pitanju nastavak obračuna dva crnogorska klana. Odmah smo saznali sve detalje iz krimi biografije, bogat policijski dosije. Ovog puta, žrtvi je miniran automobil, pa je eksplozija izazvana tokom vožnje u odabranom trenutku. Čisto da znate, radi se o Ulici Omladinskih brigada, jednoj od najprometnijih na Novom Beogradu, na semaforu, odmah pored autobuske stanice. Možete samo da zamislite silinu eksplozije koja razvali džip usred dana.
Sve se desilo u blizini poslovnih zgrada, a konkretna stanica je samo čudom u tom trenutku bila prazna. Dakle, ovo je slučaj u kojem je, osim ubistva, ozbiljno ugrožena bezbednost građana. Nisam paranoičan, već sutradan sam tuda prošao pešice, ali priznajem da mi je u nekoliko navrata, dok sam sedeo u automobilu na semaforu, prošlo kroz glavu: šta ako sad eksplodira? Naročito ako pored vas ide neka džipčina sa zatamnjenim staklima. Slično je i sa parkiranjem pored neke besne limuzine. Skup automobil, ponovo postaje simbol kriminala. Ruku na srce, sa našim prosečnim zaradama teško može da se zaradi legalno.
Na kraju, posle mafijaških obračuna dobili smo primer klasičnog nasilja u psihopatskoj formi. Zahvaljujući društvenim mrežama, u javnost su dospeli snimci sa kamera za nadzor ispred jedne kladionice u Novom Sadu, od pre tri nedelje. Tu se vidi kako izvesni psihopata ubija od batina nekog mladića, tuče ga dok ovaj leži bez svesti i na kraju mu lomi ruke. Priznajem da sam jedva odgledao snimak, ali su se domaće televizije pobrinule da mi zauvek ostane urezan u sećanje. Besomučno je, bez upozorenja, iznova, celog dana emitovan snimak.
Tek sutradan smo saznali da se nasilnik zove Ivan Kontić i da je zbrisao u Crnu Goru. Nikada na televiziji nisam video nešto slično i pitam se šta se to desilo svima osim televiziji N1 da bez neke vrste cenzure puštaju slike ekstremnog nasilja. Ponavljam, samo je N1 prikazao fotografiju nasilja i par sekundi zamućene slike. Više nego dovoljno! Jedini.
Ovaj slučaj samo mi je potvrdio koliki je prag tolerancije publike, ali i poimanje nasilja kod urednika na televizijama, koji svesno krše profesionalne standarde zbog senzacionalizma. Pre nekoliko godina, samo je par tabloida u Srbiji imalo običaj da na naslovne strane stavlja slike leševa. Našoj publici nije dovoljno saopštiti strašnu vest da je neko prebijen, zatim mlaćen dok je bez svesti i da su mu kasnije lomljene ruke. Morate to da vidite. Morate to opet da vidite i da vidite u narednom izdanju vesti za sat vremena!
Na kraju policijski zvaničnici govore da je Beograd „apsolutno“ siguran grad. Nema apsolutnih merila kada je u pitanju kriminal, a ovakva izjava je u svojoj logičkoj suštini upravo suprotna, jer relativizuje opasnost da budete kolateralna šteta eksplozije ili da svedočite tuči u kojoj nekoga sakate.
