fotografije: marija janković
"Odavno više ne pijemo kafu napolju, niti prostiremo veš, a muž, taksista, auto pere kiselinom", kaže za "Vreme" Dragana Mirić čija se kuća nalazi tik do Smederevske železare. "Okrečili smo fasadu u crveno, da se manje sekiramo, jer ionako sve pocrveni"
„Baba, nećemo kod tebe da dolazimo, prljavo je i ne daš nam da se igramo napolju“, kažu mi unučići Dragane Mirić. Ona ima 54 godine i zajedno sa suprugom živi u selu Radinac, šest kilometara udaljenom od Smedereva, tik do Železare. Dimnjaci, džinovske hale, cevi kao creva aždaje koja neprestano hukti… Hiljade kvadratnih hektara postrojenja su na nekoliko desetina metara od njihove kuće. Kao i pruga.
Crveni prah prekriva sve. Redovno. Neprestano. Već godinama. Nekad je i kiša crvena. Lišće uredno gajenog cveća u dvorištu, loza koja herojski opstaje, cipele pred pragom, ograde koje su nekad bile prefarbane u sivo, roletne, oluci, pa čak i dlaka pasa koji jedini koriste dvorište – sve je crvenkasto…
„Odavno više ne pijemo kafu napolju, niti prostiremo veš, a muž, taksista, auto pere kiselinom“, priča Dragana, dok loži prvu jesenju vatru u smederevcu. Uprkos svemu, nasmejana je. „Okrečili smo fasadu u crveno, da se manje sekiramo, jer ionako sve pocrveni.“
Kada je pobegla iz porodične kuće obližnjeg mesta, jer su roditelji bili protiv njenog venčanja, suprug i ona doselili su se u tu kuću. To je bilo 1987. godine.
„Ispred svake kuće u našoj ulici bila su po dva velika oraha.“ Tad je Železaru vodilo Srpsko akcionarsko rudarsko topioničarsko industrijsko društvo, SARTID, to jest država, koja je nacionalizovala fabriku izgrađenu na proleće 1921. godine. „Imali smo tunel zelenila. Jednom, 90-ih, došli su iz opštine i sve posekli“, seća se.
Od pre nekoliko meseci, crn, mastan prah pada iz oblaka pepela i prašine. Nekad izgleda kao šljokice, a zapravo su to čelični opiljci.
„Oseti se sumpor, miris pokvarenih jaja, a noću je tri puta gore. Ustajem u 4.30 ujutro, sve se trese, tad se radi punom parom“, priča nam Dragana. Ona je glavna kuvarica u vrtiću i nije se žalila nijednoj instituciji niti Železari. Ne zna kome bi. „Samo kad bi ugradili filtere“, kaže sa nadom.
Ko je odgovoran? Da li i u kojoj meri ovo aero-zagađenje utiče na zdravlje građana? Koliko su posledično zagađeni usevi, zemlja, voda? Koje mere mogu i treba da preduzmu nadležne institucije i rukovodstvo Železare koja je u rukama kineske kompanije HBIS Group Serbia Iron & steel? Koje informacije je država uopšte podelila sa stanovništvom? Kakvo je raspoloženje građana? Fatalističko, jer Železara zapošljava 5000 ljudi, i živi u strahu da se ne zatvori, pa zato trpe? I dokle? Ili se pak pojedinci udružuju i preuzimaju odgovornost za svoje živote i bore se za pravo na relativno čist vazduh i uživanje u svojoj privatnoj svojini? Ovo su samo neka od pitanja na koja ćemo se truditi da odgovorimo u sledećim brojevima.
Dijana Hrka i Milomir Jaćimović nisu samo pojedinci u štrajku glađu – oni su simbol moralne povrede koju oseća celo društvo. Kada moralnu povredu posmatramo u političkom kontekstu, postaje jasnije zašto inače razumni i pristojni ljudi mogu da osete snažan bes ili čak mržnju prema onima koji se ponašaju cinično i bez trunke empatije
“Mi sada nemamo politički život u Srbiji i moramo da ga obnovimo, da obnovimo elementarnu demokratiju i platforme kritičkog mišljenja. Ako budemo insistirali na ideološkim ekskluzivnostima, tu promenu nećemo izvojevati, jer da smo mogli, to bi se već dogodilo. Dakle, sad imamo jednog snažnog aktera, i tog aktera treba podržati, jer u referendumskoj atmosferi na potencijalnim izborima Vučić gubi”
Šta je ušlo u te male ljude po srednjim školama te su zaustavili svoje živote na dva dana kako bi poslužili kao leđa jednoj ženi, da ne leži bez ikoga dan i noć naspram Ćacilenda? U srednjoškolcima se razbuktao požar saosećanja i solidarnosti. Jer, Dijana Hrka je taman tih godina da bi mogla biti majka svakoga od njih. A majka se nikada ne ostavlja sama
Kako su poslanik SNS Milenko Jovanov i njegove kolege, nastojeći da u parlamentu dokažu kako je leks specijalis kojim će se omogućiti rušenje Generalštaba prava stvar za ovu državu, blatili Nikolu Dobrovića, autora tog zdanja, a u stvari pokazali koliko su on i njegovo delo veliki
Kad taktika beskonačnog odlaganja obaveza prestane da daje rezultate, režim u Srbiji ima jednostavna i oprobana rešenja. Ako im smeta kulturno dobro, Skupština izglasa Leks specijalis. Na žalbe o krađi izbora, predlažu zakon kao da su stvarno spremni na kompromis. Ako mora novi Savet REM-a, može i to, ali da se bar oko jednog kandidata napravi neka spletka – recimo, oko nacionalnih manjina
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Dijana Hrka, Milomir Jaćimović i emocije građana
Ranjene duše na obodu Ćacilenda Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
