U Srpskom narodnom pozorištu 29. oktobra smo gledali premijeru predstave Bura. Nasuprot raširenom mišljenju da je Bura komad o praštanju i izmirenju, Kokan Mladenović je odlučio da njegova Bura bude predstava o mržnji. Ovo radikalno tumačenje proizlazi iz težnje reditelja da njegovo pozorište aktivno propituje našu stvarnost i da u svakoj novoj predstavi proverava kako velike dramske priče korenspondiraju sa našim trenutkom. Dakle, u našem svetu nema praštanja, izmirenja i mudrosti, smatra reditelj. Sistem je uspostavljen na otimačini i bratoubilačkom ratu s jedne, i insistiranju da se učinjena nepravda ne sme zaboraviti s druge strane. U ovo kolo mržnje stariji uvlače mlade koji s tom pričom nemaju veze. Ovo stanovište može biti blisko onima koji su doživeli raspad SFRJ i kojima se čini se da se rat nije nikada završio, već je samo iz vatrenog prešao u hladni režim. Kokan Mladenović nam u svojoj predstavi govori da hladni balkanski rat opstaje na svakodnevnom vežbanju mržnje koju starija generacija (Prospero – Radoje Čupić) sprovodi nad mladom generacijom (Miranda – Anđela Pećinar). Glavnu pomoć „mrzitelju“ pruža onaj koji „samo radi svoj posao“ i/ili računa da će dobiti nešto što je njemu važno (Arijel – Marko Šelić Marčelo). Oni koji su na vlasti (Antonio – Nenad Pećinar; Alonzo – Igor Pavlović; Sebastijan – Dušan Vukašinović; Goncalo – Jugoslav Krajnov) i njihove sluge (Kaliban – Milan Kovačević; Trinkulo – Milovan Filipović; Stela – Aleksandra Pleskonjić) jesu skupina tipova koje na okupu drže međusobno izukrštani lični interesi. Kada im se interesi raziđu, oni kreću u međusobni obračun koji iskoristi Pospero željan osvete. Situacija se komplikuje kada se sretnu pripadnici mlađe generacije od
kojih su neki vežbali mržnju (Miranda), a neki živeli u neznanju (Ferdinand). Oni vrlo brzo shvate da su mnogo bliži jedni drugima nego što im je bliska prethodna, „mrziteljska“ generacija. Međutim, kada mladi pokušaju da ostvare svoju ljubav, Prospero se okreće protiv njih. Može ih spasti samo čudo (npr., da metak umesto njih primi Arijel). Čak i da mladi prežive, pravde i dalje nema: ubica neće biti kažnjen, javnost će biti umirena tvrdnjom da smo svi podjednako krivi, a ljubav će biti iskorišćena za lažnu sliku mira iza koje će se koristoljubivi smradovi na vlasti kriti sve dok im se lični interesi ponovo ne sukobe. Ovo osećanje našeg sveta sigurno dele mnogi sa rediteljem Kokanom Mladenovićem i tu nema ničeg spornog. Pozorište je uvek jako kada glasno govori ono što gledalac u samoći misli. Ako pozorište treba da govori glasno ono o čemu drugi samo misle, zašto bi oklevalo da u tu svrhu menja dramski tekst koji i nije živ dok ne zaživi u pozorištu?
Dramaturg i reditelj verovatno nisu došli na prvu probu sa gotovim novim tekstom jer bi onda postali autori novog, autonomnog dramskog teksta i od početka se razišli sa Šekspirom. Umesto toga, oni su rešili da do teksta predstave dođu kroz proces proba. U savremenom teatru to je plodonosan i legitiman proces pod uslovom da za to imate dovoljno vremena, stvaralačke energije, koncentracije i slobode. Ispravno su zaključili da će Šekspira najbolje dopisivati njim samim, pa su u tekst predstave „umesili“ sijaset poznatih rečenica iz drugih njegovih komada. Imajući u vidu brojnost dopisanih replika, možemo takođe pretpostaviti da su se u proces dopisivanja teksta uključili i sami glumci. Rečenice su dodavane tokom procesa proba, a dramaturgija dramskog teksta se raspadala po šavovima zato što su likovi dobijali niz lepih rečenica koje međusobno nisu logički i motivaciono uvezane. Nedostatak kohezije teksta predstave su pokušali da prevaziđu time što je Arijel postao komentator radnje. Time je radnja predstave razjašnjena, ali i usporena, budući da postoje dva narativna toka: Prospero priča svoju priču kao u originalnom komadu, a Arijel iznosi stanovište reditelja i dramaturga. Tako je osovina sukoba u Buri pomerena. Prospero, njegov zli brat Antonije i Alonzo, dobri kralj Napulja, izjednačeni su, a Arijel je lik preko koga se prelama radnja – od sluge postaje onaj ko se žrtvuje za mlade. Tako bi ova Bura mogla biti tragedija Arijela, ali nije jer reditelj i dramaturg nisu mogli da reše da li je Arijel duh ili čovek. Ako je duh, onda Prospero ne može da ga upuca iz pištolja, a ako je čovek, onda ne bi smeo da, nakon što je upucan, ustane i nastavi da komentariše radnju. Velikih problema ima i Radoje Čupić kao Prospero. Arijel kao komentator mu „ukrade“ početak predstave tako što najavi o čemu je predstava – Čupiću ostaje da ilustruje mržnju glumom.
Novu priliku on dobija tek na kraju predstave u potencijalno odličnom monologu „svi smo jednako krivi“. Međutim, publika ne može dovoljno da obrati pažnju na njegovu glumu jer Arijel stoji sa strane i odvlači pažnju mašući lisicama. Osim toga, tokom predstave nije definisano ko je Prospero – čarobnjak ili mag tehnologije. Scenografkinja Marija Kalabić je napravila scenski prostor kao jednu veliku metalnu konstrukciju koja reprezentuje ostrvo kao neku vrstu tehno mučilišta. Sasvim u skladu sa rediteljevim idejama! Međutim, to podrazumeva i prevođenje Prospera u maga tehnologije, a za to ona nije ponudila adekvatno scensko rešenje. Komandni sto preko koga Prospero i Arijel menjaju vreme i prave buru je skalamerija sastavljena od uveliko prevaziđene tehnologije. Prospero zato ne može biti mag tehnologije, ali više nije ni čarobnjak. Pa, šta je on osim što je mrzitelj sopstvenog brata?
U teškoj situaciji su se našli i glumci koji igraju brodolomnike – posadu napuljskog kralja i milanskog vojvode. To ni kod samog Šekspira nisu posebno razrađeni likovi, a ovde gotovo da ne možemo ni da ih razlikujemo. Deo problema je verovatno proizašao iz toga što su se glumci tokom proba koncentrisali na to da zapamte tekst koji se stalno menjao, a ne da stvore svoje likove. Da su se stvari tako odvijale tokom proba dokazuje scena u kojoj se Kaliban (Milan Kovačević), Trinkulo (Milovan Filipović) i Stela (Sonja Pleskonjić) dogovaraju o podeli vlasti. To je najuspelija scena u predstavi. Glumci su u Šekspirove likove veoma duhovito „učešljali“ karikature savremenih tipova gmizavaca, beskičmenjaka i karijerista koji društvenu pometnju koriste za lični ćar. Međutim, glumci mogu uspešno da reše jednu scenu, ali ne i da izvuku čitavu dramaturšku–rediteljsku liniju razvoja lika što je Nenadu Pećinaru (Antonio), Jugoslavu Krajnovu (Goncalo), Igoru Pavloviću (Alonzo) i Dušanu Vukašinoviću (Sebastijan) bilo neophodno. Oni su iskusni glumci, ali je njihova nevolja u tome što im ne bi pomoglo čak ni da su se vratiti originalu. U petom činu komada govori uglavnom Prospero. Ponekad se ubaci legitimni kralj Napulja Alonzo, a Prosperov brat Antonio, uzurpator milanskog vojvodstva, i Sebastijano, brat napuljskog kralja, prosto „iscure“ iz komada. Ta situacija u originalu je mogla biti inspirativna za reditelja jer je iz teksta jasno da im je Prospero oprostio, ali ne i da li su se oni pokajali. Međutim, ako Prospero neće da oprosti zašto bi se krivci kajali i da li je uopšte važno da se oni kaju, ako je pravi vladar povratio vlast?
Tu dolazimo i do Anđele Pećinar (Miranda) i Aleksandra Sarape (Ferdinand). Njih dvoje su krajnje požrtvovano pristupili zadatku koji je pred njih postavljen. Miranda je princeza-ratnica, a Ferdinand je dobar i nežan dečko. Jako je lepa scena u kojoj Ferdinand reči mržnje koje mu upućuje Miranda preobražava u ljubav, te njihova borba prerasta u ljubavnu borbu. Na taj način, Ferdinand i Miranda skoro da postaju Romeo i Julija. U toj jednoj sceni ova dva mlada glumca su pokazala da su njihovi likovi mogli biti novo, neophodno težište predstave, samo da se reditelj više posvetio njima. Oni bi to sigurno odlično uradili. Tome u prilog govori i činjenica koliko je Anđela Pećinar morala da potroši vremena i energije da bi navežbala sklekove i elemente borilačkih veština i da istovremeno govori razgovetno i logički jasno Šekspirove stihove. Ona ulogu Mirande igra u alternaciji sa Jelenom Lončar, koju nismo gledali jer je igrala narednog dana. Žao nam je zbog toga, ali smo ubeđeni da će ovo troje požrtvovanih i talentovanih studenata glume Akademije umetnosti u Novom Sadu u narednim predstavama pokazati punu glumačku snagu i veštinu.
