Pokolenja dela sude

U „Vremenu“ broj 881 od 22. novembra 2007, u rubrici Portret savremenika izašao je članak pod naslovom „Ratnik u mantiji“.

U tom tekstu, između ostalog, piše i da se uz ime mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića bez problema može staviti pridev kontroverzni, koji obično ide uz neke druge titule i zanimanja, i da „prema njegovom pastirskom radu nema ravnodušnih – oni koji ga vole tvrde da je jedan od stubova na kojima počiva Srpska pravoslavna crkva, protivnici kažu da mu je politika ljubav, a bogosluženje dužnost“.

foto: risto božović / ap photo / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

NAPISANO

Piše takođe da se Amfilohijev uspon u crkvenoj hijerarhiji poklopio sa burnim događanjima na Balkanu, u koje se aktivno uključio. „Žestoki antikomunista, svoje ideje o preporodu nacije i načinu na koji će se taj preporod izvesti delio je sa Dobricom Ćosićem, Slobodanom Miloševićem i sličnim produktima omraženog sistema“, među kojima je bila i tadašnja „mlada, lijepa i pametna“ crnogorska komunistička vlast, oličena u Milu Đukanoviću, Momiru Bulatoviću i Svetozaru Maroviću, koja ga je dočekala slavopojkama. Sa svima njima Amfilohije je delio istu strast prema ratu koji se zahuktavao u Jugoslaviji.

Ta opsednutost ovom ljudskom delatnošću, nesaglasnom sa hrišćanskom verom koju propoveda, protezala se kod mitropolita i na ratnike. Prvo na stare, poput Svetog Petra Cetinjskog, a kasnije i na neke ovovremenske. U novembru 1991. godine, na dubrovačkom ratištu je uz gusle hrabrio crnogorske rezerviste. Na Petrovdan 1991. su u Cetinjskom manastiru bili Arkan i pripadnici njegove Srpske dobrovoljačke garde, kao i na Badnji dan 1992. godine.

Najveće nade je polagao u Republiku Srpsku („najdivniju srpsku zemlju, svjetionik i Pijemont cjelokupnog srpstva“) i njene čelnike, bivše oficire komunističke vojske i bivše komunističke funkcionere raznih ešalona, poput Ratka Mladića i Radovana Karadžića, koji su se preko noći preobratili u velike Srbe.

Bezbroj puta je pogazio treću od deset zapovesti, Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svog, uplićući Boga u krvavu balkansku kaljugu u kojoj su, osim vere, ostale izgubljene i sve druge ljudske vrednosti. („Neka našoj braći u Bosni i Hercegovini Bog poda svaku pomoć u dobru i snagu da odole pritiscima svijeta, koji je naš Gospod Isus Hristos već pobijedio.“)

U sukobima sa brojnim protivnicima nikada nije poturao obraz, niti okretao drugi. Sa Miloševićem se razišao još tokom rata, kao jedan od onih koji mu ne zameraju to što je radio, već što to nije uradio do kraja. Ipak je, komentarišući Miloševićevo izručenje Hagu, izjavio: „Ako je trebalo suditi Miloševiću, trebalo mu je suditi u Beogradu. Časnije bi bilo izvesti ga na Terazije i javno strijeljati i za svoje i za tuđe grijehe, negoli ovo što je urađeno.“ Pred izručenje u Hag, posetio je Miloševića u Centralnom zatvoru u Beogradu i poklonio mu jevanđelje.

Tekst „Ratnik u mantiji“ završava se sledećim pasusom: „Svi projekti za koje se Amfilohije zalagao prethodnih decenija neslavno su propali. Uz more krvi i nesreće nestale su Republika Srpska i Republika Srpska Krajina, razišle su se Srbija i Crna Gora, rasplet na Kosovu se čeka, mada ga svi znaju. Svako bi se, pred takvim rezultatima, zapitao da li je negde pogrešio, ali se kod mitropolita Radovića ne primećuju skrušenost i preispitivanje. Svojim nastupima on i dalje odaje utisak čoveka koji poseduje apsolutnu istinu i koji je rat sa samim sobom, koji je osnov i hrišćanstva i svih drugih religija, davno završio. A kada se taj rat završi, onda čoveku ostane samo da ratuje sa svima drugima.“

Posle objavljivanja ovog članka, njegov autor dobio je bezbroj pisanih pretnji i uvreda od strane tzv. obožavalaca Amfilohijevog lika i dela, ali u narednim godinama nikada nije imao problema prilikom intervjua i razgovora sa ljudima iz Crkve, od kojih su neki bili mitropolitovi poštovaoci i učenici, i pozivan je da gostuje na nekoliko tribina na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, na različite teme.

DOPISANO

Potpisnik ovih redova, inače autor pomenutog teksta, ni danas se ne bi odrekao nijednog tada napisanog reda. Ali, dodao bi mnogo toga čega u njemu nije bilo, delom zbog nedovoljnog znanja, delom zbog crne gorčine koja se javlja pri sećanju na devedesete. A ima i mnogo toga što se dešavalo posle te 2007. godine.

Na primer, dodao bi da je Amfilohije bio na Kosovu 1999. godine, sa patrijarhom Pavlom, vladikom Atanasijem i mnogim drugim ljudima Crkve, u vreme kada je zaista trebalo na strašnom mestu postojati, a najteže je bilo biti i ostati čovek, spasavajući, braneći i sahranjujući ljude bez obzira koje su nacije, vere i roda. U vreme kada je, kao što je u intervjuu „Vremenu“ rekao episkop lipljanski Jovan Ćulibrk, Kosovo zaista ličilo na pravu apokalipsu. „Apokalipsu našu, istovremeno i albansku, i apokalipsu nekog svijeta koji je sebe nazivao civilizovanim i koji je tobož bio tu da donese mir.“

foto: darko vojinović / ap photo

Dodao bi da je mnogo važnija Amfilohijeva aktivnost od obnavljanja i podizanja crkvi u Crnoj Gori bilo podizanje i vaspitavanje novih generacija u Crkvi – mladih, pametnih ljudi, koji su slati po Zapadnom i Istočnom svetu da se obrazuju i uče, prihvatajući ono najbolje od tog sveta, razumevajući ga i vraćajući se svojoj zemlji i Crkvi, da ih menjaju u nekom plemenitom smislu. Sa posvećenošću, ali bez eksplozivne i često neobuzdane prirode koju je mitropolit imao, što je verovatno, uz druge kvalitete, bilo njegovo merilo kada ih je u misiju slao.

Napisao bi i da je jedna od mitropolitovih kontroverzi bila što je često istupao kao ljuti nacionalista bez mere, ali da se celog života borio protiv teškog greha etnofiletizma i govorio da ima pravoslavlja i hrišćanstva i bez Srba.

I da je nazivao pesme Rolingstonsa demonskim, ali da je Radio Svetigora, osnovan u mitropoliji pod njegovom upravom, devedesetih emitovao rok muziku, od Stonsa do Nirvane…

I da su i vladike ljudi, a da je malo ljudi koji su spremni da priznaju da su grešili, a još manje onih koji pokušavaju i sposobni su da se promene nabolje, naročito u odmaklim godinama.

Poslednji veliki intervju medijima mitropolit Amfilohije dao je „Vremenu“ 30. januara 2020, sigurno ne slučajno, iako je u prethodnih 30 godina mnogo oštrih reči na stranicama ovog nedeljnika napisano o njemu. U tom intervjuu, između ostalog, novinarka „Vremena“ pita mitropolita, pominjući litije u Crnoj Gori: „Protesti koje organizuje Crkva zaista prolaze mirno, nastupi crkvenih velikodostojnika su odmereni i smireni, i to je nešto što je veoma važno u ovom trenutku. Smatrate li da su neke Vaše ranije izjave i nastupi trebalo da budu više u tom tonu… Odnosno – verujem da nisam prva koja Vas to pita – kajete li se zbog nekih prejakih reči? Da li biste nešto učinili drugačije?“

A mitropolit odgovara: „Sa jedne strane, slava Bogu za sve. A opet, sa druge strane, svjestan sam da je moglo biti i bolje. E to, gdje je moglo i trebalo biti bolje, naravno, kao hrišćanin i grešan čovjek – pripisujem svojim slabostima. Samo, nije hrišćanski vraćati se unazad i raspravljati što je moglo i kako je moglo biti. Sveti apostol Pavle kaže: ‘Ono što je za mnom zaboravljam, trčim za onim što je preda mnom!’

Zato, sve ono što je urađeno ili rečeno prejako, neka Bog oprosti i neka mi niko ne zamjeri. U revnosti za Dom božiji ponekad se iz čovjeka izlije plamen koji ni sam ne može da kontroliše. Nije ovo pravdanje. Svjestan sam svojih grešaka. Za neke prejake riječi sam, ne jednom, zamolio oproštaj od ljudi i svih koji su se našli pogođeni i uvrijeđeni njima. I sad to ponavljam. Vjerujem da Gospod sve vidi i da će sve naše propuste nadomjestiti, a ja ću, koliko bude do mene, vrijeme koje je preda mnom iskoristiti da se pred božijim oltarom pokajem prizivajući i sve druge na pokajanje, u skladu sa Hristovim pozivom: ‘Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko.’“

Tačno sedam meseci kasnije, najviše zahvaljujući Amfilohiju i onim sveštenim licima koja je on odgajio i vaspitavao, mirnim putem je na izborima smenjen režim koji je trajao trideset i kusur godina, ogrezao u kriminalu i korupciji, sa vešto zatrpanim korenima zalivenim sramotom i krvlju, sa kojim je u čudnoj simbiozi koja je podrazumevala i saradnju i sukobe bio sve vreme. Neka omladina u Podgorici, slaveći pobedu, smejala se, nazdravljala i govorila: „Obori ga Gandalf!“

Praštaj, vladiko, ako je nešto bilo, i novinari su ljudi, baš kao i vladike, ponekad bržeg jezika od pameti. Pokoljenja djela sude, i neka sude, i treba da sude, i vladikama i svima drugima, ali valjalo bi da svako pre suda prvo izvadi brvno iz svog oka.