Kulturna javnost i kulturna baština javnog servisa

Javni servis, kao popularni medij masovne komunikacije, ima direktan uticaj na oblikovanje i održavanje kolektivnog pamćenja, identiteta i kulturnih vrednosti. Samim tim, njegov zadatak je da informiše o aktuelnom kulturnom životu, da stvara kulturni sadržaj koji će biti deo naše baštine, da bude arhiv kulture, i da svojim kulturnim programom bude alternativa komercijalnoj televiziji. O ovim temama, na poslednjem okruglom stolu konferencije „Kulturna javnost i kulturna baština javnog servisa“, razgovarali su: dr Milena Dragićević Šešić, profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu; dr Mirjana Nikolić, v.d. rektora Univerziteta umetnosti u Beogradu; Nebojša Bradić, bivši glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa Radio-televizije Srbije; Janko Ljumović, profesor Fakulteta dramskih umjetnosti sa Cetinja iz Crne Gore; Ana Marija Simonović, urednica Radio-televizije Srbije; i Jasna Dimitrijević, direktorka Zadužbine Ilije M. Kolarca, domaćina ove konferencije.

NEKAD I SAD

Da li RTS uspeva da ispuni sve pomenute zadatke? Profesorka Mirjana Nikolić je iznela podatke da „u Evropi, na centralnom kanalu javnih servisa ima 12 odsto kulturnog programa, a na Prvom programu RTS-a oko 3,5 odsto. Međutim, na Drugom kanalu smo u evropskim gabaritima – 12 odsto. I to je ona, sada već standardna priča: sadržaja iz kulture ima, ali oni su tamo gde ljudi ne odlaze. Što se tiče uloge RTS-a kao arhiva naše kulture, podsetila bih da se oko 2000. godine razmišljalo da B92 postane javni servis. Ispostavilo se da to nije moglo da se desi u institucionalnom smislu, ali i zato što je u celoj Srbiji arhive imao samo RTS.“

Zbog programske šeme po kojoj na Prvom programu RTS-a dominiraju informativne emisije o kulturi, ima se utisak da kulturnih programa nema, ali, smatra profesorka Milena Dragićević Šešić, ne samo zbog toga. „Moja generacija je odrasla u ambijentu gde je kultura u TV Dnevniku imala svakodnevno mesto, i to pre sporta. Danas je uopšte nema. Takođe, Kulkturni dnevnik se emituje oko ponoći, s tim što ni taj termin nije stabilan. To ukazuje koje je mesto kulture u programskoj šemi. Njeno centralno mesto je na Trećem kanalu RTS-a, ali ljudi nemaju naviku da ga gledaju. Prvi program i radija i televizije je najgledaniji i tu bi morao biti balans kulturnih, obrazovnih i informativnih sadržaja. Meni se čak čini da RTS danas nije pravi stvaralac umetničkih i kulturnih sadržaja. Ne prave se sve serije sa istim ambicijama. Zatim, televizija svoje vrhunske emisije ne oglašava, ali zato najavljuje serije koje su populističke i popularne. To je nešto što bi trebalo da se menja. RTS ima dužnost da promoviše prave vrednosti, bez obzira na njihovu gledanost. Ne mogu se meriti snaga i značaj Trezora sa popularnim emisijama, iako je Trezor manje gledan jer ta emisija je svedok jednog vremena i biće značajna i za 30 i 40 godina.“

Po Nebojši Bradiću, pomenuti procenat kulture na Prvom programu „nije tačan zato što su evaluirani samo programi koji su označeni kao ‘kultura’, a ne i kulturno-umetnički, dramsko-serijski i dokumentarni programi. Kulture definitivno ima više od tih 3,5 odsto. Kada govorimo o kulturnom nasleđu, pitanje je odgovornosti prema tome šta jeste kulturno nasleđe koje se čuva. Na svima nama jeste obaveza da prepoznamo šta je važno i šta mislimo da će ostati važno u budućnosti. Danas imamo tešku utakmicu. Javni servis je sada samo jedan od emitera, a pre 40 godina je bio maltene jedini. Na takvom platou vi morate delovati sa svim mogućnostima koje imate. Naravno, svaka stvar koju uradite ima pro et contra stavove. Sećam se kada je na jednom sličnom skupu jedan od govornika pitao zašto je RTS prenosio projekat Olimp kad ga je videlo dva stana u zgradi, iako je 24-časovni prenos Olimpa nešto što se verovatno nikada nije dogodilo na RTS-u niti će se dogoditi u skorije vreme, iako je taj prenos gledalo oko 220 hiljada gledalaca.“

DEO MEMORIJE

RTCG je u periodu socijalizma bio permanentna grupa u razvoju i tako se označavao decenijama, podsetio je profesor Janko Ljumović. „Kraj devedesetih je označio značajniju produkciju sopstvenog programa tako da je do danas nastalo relevantno nasleđe. Dobar dio produkcije radio i TV formata iz vremena Jugoslavije predstavlja potencijalno kulturno dobro. Zatim, važan segment je i savremena produkcija. Korelacija medijske produkcije i arhiva je jedna značajna baza i resurs, sadržaj koji je značajniji od onoga što mi percipiramo. On postaje dio memorije, sjećanja i identiteta. Inače, RTCG ima dobru ponudu kulturno-umjetničkog programa: dokumentarni, naučni-obrazovni i dječiji program. Sadržaj kulture je moguće naći u svim tim segmentima.“

Ana Marija Simonović smatra da je onom ko hoće da gleda neki kulturni program nebitno na kom kanalu ga gleda. „S druge strane, mi smo profilisali naše kanale, imamo kanal informative, to je RTS1 gde ima i kulturnog sadržaja, RTS2 i RTS3 koji je diferenciran na kulturu. Poseban je izazov privući, a potom i zadržati gledaoce mlađeg uzrasta, jer televiziju mahom gledaju ljudi stariji od 45 godina. Mladi ljudi očekuju nešto novo. RTS je u toj trci učinio neki podvig, pa osim ova tri imamo još deset tematskih kanala. Plus, vrsna četiri radijska programa, pored ona četiri za koje svi znamo.“

Kolarčeva zadužbina sarađuje sa javnim servisom, rekla je Jasna Dimitrijević i navela da je Velika koncertna dvorana sedište Simfonijskog orkestra RTS-a i da se tu snimaju svi programi muzičke produkcije RTS-a, da je od oko 200 koncerata koliko ih se pre korone godišnje održavalo na Kolarcu četrdesetak bilo iz muzičke produkcije RTS-a, kao i da Drugi i Treći program Radija emituju često sadržaje iz audio-baze Kolarca. Posebno je naglasila zajedničke programe Muzika u odjecima kritike i Poezija uživo. Na pitanje da li je cena razlog zašto ima malo direktnih prenosa koncerata, odgovorila je da nije „međutim, mora se voditi računa o autorskim pravima. Uz eventualnu saglasnost umetnika i ansambala mi pravimo dogovor sa RTS-om. Moram da apostrofiram odličnu saradnju sa RTS-om, posebno što time ta kuća zapravo pravi našu muzičku arhivu. Napominjem da nas nikada nije kontaktirala nijedna druga televizija.“

Šta uraditi da se javni servis probije u moru komercijalnih programa, kako da uđe u modu? Profesorka Šešić odgovara da je to gotovo nemoguće, jer „samo mi preko 45 godina gledamo standardne TV kanale. Moja deca uglavnom se informišu preko raznih platformi. Mada, neki programi javnog servisa su konstantno u modi u određenim, možda uskim, ali veoma lojalnim krugovima. Recimo, u nekoliko kuća u koje odlazim, Drugi program Radio Beograda je permanentno uključen. Reći ću zapažanje jedne gospođe: ‘Kada mi dođe u kuću neko ko ne sluša Drugi program radija, vidim da živim u nekom paralelnom svetu. Možda ja ne znam gde živim, ali uvek volim da mislim da oni ne znaju gde žive.’ Mislim da se RTS tim svojim programom nedovoljno hvali.“

AUDIO–VIZUELNI ARHIV

Zaštita medijskog sadržaja koji ima RTS, ali ne samo RTS, izuzetno je važna, rekao je Nebojša Bradić. „Mi imamo nekoliko ‘mrtvih’ arhiva: Jugoslovensku kinoteku i Filmske novosti koje imaju neprocenjivo blago. Bilo bi jako važno, a na tome svi mi treba da radimo, na stvaranju neke vrste audio-vizuelnog arhiva Srbije. To je institucija koju ima na primer Francuska. Onda bi mnoge stvari bile dostupnije nego što su sada. Smatram to izuzetno važnim. Arhiv RTS-a je danas na trakama, jumatik, beta i C-trakama. Imamo sadržaje koji su prevaziđeni a koji su još uvek u arhivi. Trebalo bi ih digitalizovati i prebacivati u druge formate. Period koji je pred nama je presudan jer rok na primer lakiranim diskovima i data trakama nije duži od jedne decenije. Verujem da će se naći mogućnosti kako bi se formirao audio-vizuelni arhiv za sve to blago.“

Pre dve godine RTCG je inicirao proceduru kako bi audio-video nasleđe dobilo status kulturnog dobra. Profesor Ljumović objašnjava da se „naslijeđem bavi TV arhiv. Trebalo bi digitalizovati različite forme na kojima je materijal. Dobar primjer je Radio-televizija Slovenije koja je u okviru multimedije učinila vidljivim svoje naslijeđe. Ako je naslijeđe pod prašinom ili u formatima koji nisu prilagođeni današnjoj distribuciji, to je onda mrtvo naslijeđe. Siguran sam da bi to imalo i neku komercijalnu dimenziju, da bi osim kulturološke strane koja uspostavlja određeni dijalog sa prošlim, ti materijali bi bili atraktivni u komercijalnom smislu. Nažalost, to je tema koja nije prioritetna i njome se za sada bave samo entuzijasti.“

Da li medijska i kulturna politika treba da budu pod istim krovom, tema je koja se, po profesorki Mirjani Nikolić, pojavila u diskusijama. „Mislim da bi to moglo da bude preporuka ovog skupa: da funkcionisanje javnih servisa postane deo kulturne politike.“

Na kraju svakog segmenta konferencije „Javni servis, nasleđe i budućnost“ pitali smo učesnike da li javni servis zadovoljava osnovni razlog zbog kog postoji – javni interes? Odgovor je bio potvrdan. Ali, uz preporuku da informativni program bude objektivniji i svestraniji, da obrazovni bude moderniji i manje ozbiljan, i da ima više kulture. I s nadom da će ove predloge imati ko da čuje.