Kandidat za Evropsku uniju kao bezbednosni rizik

Čak i oni prozapadno orijentisani tumači naše političke stvarnosti kritikovaće ulogu Zapada u „uspenju“ Aleksandra Vučića, tvrdeći da je današnja Srbija dokaz kako put u pakao zna biti asfaltiran dobrim namerama i lošim procenama. Teško je poverovati da zapadne diplomate nisu imale informacije na osnovu kojih se dalo naslutiti kuda stvari mogu da odu ako na vlast dođe najbolji učenik Vojislava Šešelja. Vodeći se jednom od definicija političkog umeća – da se sa lošim ljudskim materijalom mogu postići dobri rezultati – odlučili su ipak da ga podrže, verujući da će ovaj „pokajnik“ prouzročiti političku stabilizaciju balkanskih gudura. Verovalo se da će ispuniti obećanja data i pre dolaska na vlast, to jest „rešiti kosovski problem“, kao što se pretpostavljalo da će, u nekoj sledećoj fazi, zdušno podržati napore da se od Bosne i Hercegovine napravi „funkcionalna država“. Procenjeno je da takve krupne poteze može da izvede samo onaj ko ima snažan „patriotski potencijal“, a Vučić ga je de facto, kao navijač i najbliži Šešeljev saradnik, imao. U svakom slučaju, čini se kako su bili ubeđeni da je u pitanju čovek koji je doživeo „nepovratno preobraćenje“ i koji je jednom zauvek okrenut ka strani sveta gde sunce zalazi.

Što se tiče političkih prilika u Srbiji, nejasno je da li su zapadni „desižn mejkeri“ kontali da su unutrašnji procesi manje bitni od onih regionalnih, smatrajući da se – ako stvari krenu u ono baš lošem pravcu, u kojem su i krenule – problem može rešiti promenom vlasti u Srbiji nakon što se sa Kosovom „raščiste računi“. Ili su zaista verovali da će pod Vučićem procvetati demokratija i iznići snažan institucionalni poredak, praćen vladavinom prava? Kako god bilo, dugo godina su zapadne diplomate – i oni koji su sedeli u Beogradu i oni koji su bili zaduženi za Srbiju pa u nju svraćali s vremena na vreme – odbijali da čuju činjenice koje su u ranoj fazi vladavine naprednjaka ukazivale da stvari idu dođavola. To se, naime, jasno videlo po načinu izveštavanja režimskih medija, nasilnom „upodobljavanju“ lokalnih vlasti po dolasku naprednjaka na vlast, kao i na prvim, vanrednim lokalnim izborima održanim 2013. godine, na kojima su defilovali svi oni ćelavci i džipovi, koji su, u međuvremenu, postali sastavni deo izbornog folklora.

Ubrzo je za Srbiju i njen komšiluk skovan i pojam „stabilokratija“, koji opisuje uređenje gde se prednost daje „stabilnosti“ umesto demokratiji. U prevodu, dok god se ne preti ratom, ostalo nam je svejedno. U beogradskoj čaršiji se dugo pričalo o postojanju „Mekalisterovog protokola“, nazvanog prema nemačkom demohrišćaninu Dejvidu Mekalisteru, koji je dugo bio izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju. Taj „protokol“ navodno predstavlja pravila igre za Vučića: čuvaj kakvu-takvu demokratsku fasadu, možeš da ličiš na Orbana, ali nemoj baš na Erdogana.

Ne može se reći da vlast u Srbiji nije nudila (kvazi)argumente onim zapadnim diplomatama koji su, uprkos stvarnosti, tvrdili da Srbija gazi ka EU. Tu je bio Briselski sporazum. Pored njega, od dolaska naprednjaka na vlast pa do danas, sve pršti od raznih strategija, usklađenih zakona, platformi, radnih grupa i komisija koje imaju za cilj da, kao, probleme reše na sistemski način. Najsignifikatniji je slučaj medijskih zakona, usvojenih 2014. godine, koji su se u svim zapadnim izveštajima predstavljali kao nekakva jevanđelja, a koji su na kraju – u naprednjačkoj implementaciji – porodili potpuno jezivu medijsku ponudu. Zahvaljujući tim i sličnim zakonima, Srbija je onomad doživela veliki uspon na rang-listama koje mere indeks demokratije, a tek je godinama potom svima postalo jasno da su oni samo providna maska jednog nedemokratskog režima.

foto: screenshot mup rs

SIGNALI NEZADOVOLJSTVA

S vremenom su sa Zapada počeli da pristižu, prvobitno stidljivo, signali nezadovoljstva i unutrašnjom i spoljnom politikom Vučićevog režima, što kroz izveštaje međunarodnih organizacija, što u dokumentima evropskih institucija. Tamošnji mediji su sve manje izveštavali o Vučiću kao nekakvom „faktoru stabilnosti“ i balkanskom političkom osveženju, a sve više stavljali akcenat na Srbiju kao „zarobljenu državu“, na nepostojanje vladavine prava, na ugroženu slobodu izražavanja… Signali su se, kako je vreme odmicalo, pretvorili u alarmne uređaje visoke frekvencije, te skoro da više nema niti jednog javnog očitovanja demokratskog sveta o Srbiji koji ne sadrži prilično žestoke negativne ocene i pozive „k poznaniju prava“. Pojedini politički analitičari će reći da Zapad, ukoliko tako nešto postoji kao nekakav celovit politički entitet, polako priznaje da je Vučić „promašena investicija“, koja skoro ništa dobroga nije donela. Umesto faktora stabilnosti postao je trusni element, umesto relaksacije regionalnih odnosa izazvao je najveću međunacionalnu napetost od kraja devedesetih, a dosad je svoju vlast tako snažno zacementirao da će biti potrebna veoma ozbiljna mehanizacija da se ona bar malo uzdrma. Pritom se sve više okreće Rusiji i Kini.

Poznavaoci međunarodnih prilika kažu da to nije stvar površnog utiska, već da se retorika Zapada prema političkim prilikama u Srbiji zaista snažno zaoštrava, posebno u proteklih godinu i nešto dana. Srbija je, doduše, zahvaljujući vakcinaciji, uspela da kratkotrajno popravi imidž u svetskoj javnosti, ali je uspehe u nabavci cepiva u drugi plan snažno bacila eksplozija mnogobrojnih kriminalnih afera koje su doprinele da se sve češće o njoj piše i govori u kontekstu sprege države i organizovanog kriminala. Ovdašnji organizovani kriminal povezan sa određenim strukturama vlasti odavno je prestao da bude samo problem Srbije: on se prelio i u zapadne zemlje, u kojima malo-malo pa padaju žrtve obračuna ovdašnjih mafijaških klanova ili se zaplenjuju narkotici u njihovom vlasništvu. Jedni tvrde da je upravo izvoz mafije ključni razlog za zaoštravanje kritičkog tona zapadnih institucija i javnosti prema Srbiji, dok drugi upozoravaju da se taj problem samo nakalemio na druge Vučićeve grehe, kao što su neispunjena obećanja, sunovrat demokratije i ljudskih prava u Srbiji, praktično odustajanje od evropskih integracija i – kako rekosmo – političko, vojno i ekonomsko okretanje ka Istoku.

Kao izuzetno ozbiljnu, „presedansku“ poruku Vučićevoj vlasti pojedini stručnjaci vide u oštroj reakciji predstavnika EU, međunarodnih organizacija i osam zapadnih ambasada u Beogradu na hajku koja se intenzivno vodila protiv istraživačkog centra „Krik“. Kao poseban kuriozitet ističu činjenicu da su reagovale i one ambasade koje se veoma retko, praktično nikada ne oglašavaju kada su u pitanju unutrašnji problemi. Poruku je Vučić očigledno shvatio, jer se, gostujući na RTS-u, ogradio od napada na „Krik“, tvrdeći da nije oduševljen njegovim radom, ali da nema pravo da protiv ovog medija vodi hajku.

Drugi, pak, vele kako podatak da Srbija već 15 meseci nije otvorila niti jedno pregovaračko poglavlje kazuje više nego hiljadu reči. Samo, pitanje je da li ovu poruku vlast uopšte uzima za ozbiljno. Po reakcijama, ne bi se reklo da se nešto preterano uzbudila, čemu doprinosi činjenica da evropske institucije nisu jasno saopštile razloge za „pauziranje“ integracija, već su prepustile da ih pojašnjava ministrica Jadranka Joksimović, a ona kaže da poglavlja nisu otvorena jer se Evropa bavi svojim problemima. U toj izjavi ima samo koji milimetar istine, a nju u mnogo većoj meri valja potražiti u izveštajima

međunarodnih organizacija – od Fridom hausa do Transparensi internešenala – koji iz godine u godinu beleže kolaps države Srbije u oblasti institucionalnog uređenja, ljudskih prava i sloboda. Prema indeksu percepcije korupcije za 2020. godinu, nalazimo se, recimo, u grupi država koje su zabeležile najveći pad na globalnom nivou.

foto: vesna lalić / nova.rs

Iako će poznavaoci evropskih administrativno-birokratskih zavrzlama ukazati da je u pitanju ne toliko značajan i uticajan dokument kao što su to, recimo, izveštaji Evropske komisije, nikako ne treba potcenjivati činjenicu da su se u ovogodišnjem izveštaju Evropskog parlamenta našle veoma ozbiljne kritike na račun vlasti u Srbiji, pooštrene amandmanima pojedinih poslanika. U izveštaju se, prvi put, od Srbije traži da do kraja razreši afere „Krušik“, „Jovanjica“ i „Telekom Srbija“, kao i da se rasvetli i pravdi privede slučaj nezakonitog rušenja u Savamali. Osim toga, oštro se kritikuju izborni uslovi i eskalacija napada na političke protivnike, nezavisne medije i novinare, kao i na pojedine evroparlamentarce koji javno govore o urušavanju demokratije. Spominjanjem afera, reći će stručnjaci, institucionalno je otvorena tema državnog kriminala u Srbiji, koja je u međuvremenu dosegla neslućene visine hapšenjem Belivukove grupe i pratećim horor-detaljima.

UTICAJ BELIVUKA NA IMIDŽ SRBIJE

Jedan naš sagovornik koji je po prirodi posla u konstantnoj komunikaciji sa zapadnim diplomatama reći će da nijednom od njih ne predstavlja novost informacija da je vlast u Srbiji čvrstim nitima nakačena na svet organizovanog kriminala. Kaže da su ga diplomate još pre mnogo godina pitale za delovanje Dijane Hrkalović i primećivale da se vlast u Srbiji stavlja na jednu stranu u obračunu „čuvenih“ crnogorskih kriminalnih klanova, škaljarskog i kavačkog. Nakon hapšenja Belivukove grupe, očigledno je došlo vreme da se o ovim temama progovori javno. Zahvaljujući Belivuku, Srbija je ponovo postala važna i provokativna tema u svetskim medijima.

„Njujork tajms“ piše, recimo, o povezanosti Belivuka sa vladajućom strukturom i bezbednosnim službama, čiju je dugogodišnju zaštitu imao. Američki list navodi da je nasilničko ponašanje navijača Partizana i Zvezde postalo „moćna sila na ulicama, ali i u burnom političkom životu Srbije“, podsećajući da je slično bilo i tokom devedesetih, kada su huligani bili deo organizovanih paravojnih grupa koje su pod protekcijom države počinile brojne zločine u Bosni i na Kosovu. List podseća i na to da je Aleksandar Vučić iznikao iz navijačkog miljea.

I „Frankfurter algemajne cajtung“ je pre nekoliko dana, u svom nedeljnom izdanju, preko cele stranice doneo priču o sprezi fudbala, politike i kriminala u Srbiji. Podseća se tu da je Vučić bio ministar informisanja „nasilnog vladaoca“ Slobodana Miloševića, istog onog kojem je Željko Ražnatović Arkan služio i za tribinu i za vrbovanje paravojski. Tekst potpisuje dopisnik Mihael Martens, što je posebno pikantno – na jednom skupu u Berlinu iz juna 2014, koji je upravo Martens moderirao, Vučić je novinara oslovljavao sa „moj prijatelj Mihael“. Sada „prijatelj Mihael“, koji je prethodnih godina više puta pričao sa Vučićem ili njegovim bliskim saradnicima, u tekstu piše da tabloidi koji pripadaju Vučićevim ortacima stalno „od Vlade, policije ili službi dobijaju pravi ili izmišljeni materijal kojim se kompromituju protivnici predsednika“; da se predsednikov sin okružuje „navijačima“ posebne vrste, onima koji odsecaju glave i diluju drogu; da mnogi ne veruju da taj krvavi biznis – kao ni bilo koji drugi u Srbiji – može da se odvija bez blagoslova predsednika.

Dan ranije Martens je napisao tekst pozivajući se na izvore bliske Vučiću, a čija je poruka da će svakog trena ministar odbrane Nebojša Stefanović biti uhapšen đuture sa svojom negdašnjom državnom sekretarkom Dijanom Hrkalović. Tekst je, razume se, pronašao put do srpskih medija sa sve porukom izvora odanih Vučiću upućenom Stefanoviću: znamo da nemaš ništa u fioci, ili bar ništa bitno.

„Grozomorna otkrića o huliganskom klanu više zamagljuju nego što otkrivaju“, javio je luksemburški „Tageblat“, list koji izlazi na nemačkom jeziku, nakon što je Vučić na dugo najavljivanoj konferenciji za štampu pokazao fotografije unakaženih tela žrtava Velje Nevolje. O tome su izveštavale svetske agencije, Švajcarska radio-televizija je javila da se malo šta u Srbiji dešava bez Vučićevog znanja, te da je on verovatno godinama barem tolerisao tu mafiju.

Što se tiče nemačkih medija, oni su od početka Vučićeve vladavine imali puno kritika na njegov račun. Pisalo se o kriminalu, međutim, retko kada tako jasno kao danas ili kao što je to učinio „Špigel“ na svom portalu krajem 2019. godine tematizujući aferu „Krušik“: „Još u eri diktatora Miloševića – tada je današnji predsednik Vučić bio ministar informisanja i zloglasni ratni huškač – Srbija je bila jedna od glavnih evropskih raskrsnica za krijumčarenje i ilegalne poslove sa oružjem. Do danas se ništa nije promenilo. Kandidat za EU Srbija je time bezbednosni rizik koji ne treba potceniti“.

STRPLJENJA VIŠE NEMA

Strahinja Subotić iz beogradskog Centra za evropske politike kaže u razgovoru za „Vreme“ da postoji očigledna tendencija sve oštrijih tonova koji dolaze na račun Beograda sa zapadne strane. Trend je, kako kaže, naročito vidljiv u poslednjih godinu dana, a najočigledniji signal je – neotvaranje niti jednog pregovaračkog poglavlja. Kaže da EU na više nivoa, od Evropske komisije, preko Evropskog parlamenta, pa do Saveta EU, šalje vrlo jasne poruke – nekada su one posredne, nekada neposredne – da gubi strpljenje zbog toga što Srbija nije uradila ono što je obećala, a prošlo je mnogo vremena.

„Podsetimo da su pretpristupni pregovori započeti još početkom 2014. godine. Poređenja radi, Hrvatska je svojevremeno otvorila i zatvorila sva poglavlja u ovom vremenskom roku, a Srbija sve vreme tapka u mestu. Poglavlja se otvaraju onda kada sve članice EU jednoglasno donesu odluku o tome. U srpskom slučaju se nije desilo da jedna ili dve zemlje sprečavaju otvaranje poglavlja – kao što je, recimo, Bugarska stavila veto na pregovore sa Makedonijom – već je veći deo država primetio da je stanje u Srbiji sve gore i gore“, kaže Subotić. On kaže kako se ovakav odnos prema Srbiji formirao zahvaljujući izveštajima evropskih institucija, civilnog društva u Srbiji i regionu i međunarodnih organizacija, ali da ne treba zapostaviti ni geopolitičke uzroke. Srbija, kako kaže, sve više igra na kartu balansiranja između velikih sila, pritom zaoštravajući retoriku prema Evropskoj uniji i šireći evroskepticizam. „Srbija je zemlja u kojoj postoji ubedljivo najveći rast evroskepticizma u celom regionu. Za razliku od nje, druge zemlje u regionu ne dovode u pitanje svoj evropski put. To što Srbija sve više promoviše evroskeptičnu politiku i sve se više okreće Kini direktno je vezano sa tim što ne radi dovoljno u oblasti vladavine prava. U pitanju su komplikovani, višestruki faktori koji objašnjavaju zašto je EU sve manje spremna da toleriše izostanak reformi u Srbiji“, kaže on.

Politički analitičar Boban Stojanović kaže da je Zapad kritičniji prema Vučiću iz prostog razloga što je „postalo gotovo nemoguće“ Vučićevu vladavinu i stanje demokratije predstaviti u pozitivnom kontekstu. On kaže da su evropski izveštaji o Srbiji, kao i analize međunarodnih organizacija koje mere indeks demokratije sasvim jasne, ali da i „pored relativno oštrijih reakcija, zapadne diplomate i dalje stvari ne nazivaju potpuno pravim imenom“. Smatra da Vučića ne brinu odveć negativni izveštaji, izjave i neotvaranje pregovaračkih poglavlja.

„Vučić odmah stvari preokrene u svoju korist: kako nam se neki stranci mešaju u nešto. A njegovo biračko telo nije proevropski opredeljeno, pa ih nešto i ne pogađa činjenica da smo put ka EU okrenuli u kontrasmeru. Sa druge strane, u ovom trenutku deluje da Vučić još uvek ima poluprećutnu podršku Evrope da radi to što radi. Sada ćemo videti na delu i koliki će pritisak EU upotrebiti na vlast u pogledu izbornih uslova i pregovora koji slede. To jeste prilika da se taj međunarodni pritisak pokaže i tu ćemo videti koliko je Evropa i dalje spremna da zatvara oči na sve što se dešava u Srbiji zarad kosovske kooperativnosti“, kaže Stojanović.

ŠTA DALJE?

Subotić ističe da su, prema novoj metodologiji proširenja EU, olakšani uslovi za sankcionisanje Srbije i drugih evropskih aspiranata. Ranije su, naime, o nekom obliku „sankcionog mehanizma“ odluku morale da donesu sve države jednoglasno, a sada to više neće biti slučaj.

„Evropska komisija će imati značajno veća ovlašćenja. Sankcioni mehanizam podrazumeva zaustavljanje, pa čak i unazađivanje pregovaračkog procesa. Na primer, ako neka poglavlja i zatvorimo, ona mogu ponovo biti otvorena, odnosno zatvoreno poglavlje je samo privremeno zatvoreno, kao što je i otvoreno poglavlje samo privremeno otvoreno. Tako da Srbija može da ide i unazad. U novoj metodologiji se navodi i mogućnost da Evropska unija smanji pristup evropskim fondovima državama koje ne ispunjavaju obaveze. U pitanju je svojevrsna finansijska sankcija, koja bi trebalo da opameti našu vlasti“, kaže on.

Na pitanje da li će Zapad, ukoliko Vučićev režim nastavi putem kojim je krenuo, a koji definitivno ne vodi ka EU, snažnije podržati opozicione stranke, naš sagovornik iz sveta diplomatije odgovara odrečno. On tvrdi da će svakako veća sredstva biti usmerena ka kontrolnim telima, nevladinim organizacijama i medijima, a da će opozicione stranke morati da se izbore za podršku. Naime, kako kaže, na Zapadu još postoji strah od promene na gore, što potpomažu neke jake opozicione političke stranke koje se još ne izjašnjavaju da li su za evrointegracije ili nisu. Neke su, opet, sasvim okrenute ka istoku.

Boban Stojanović smatra da će Zapad u narednom periodu pokušati da „izdejstvuje nekakve promene kako bi opoziciju vratio u institucije i kako bi Srbija ponovo izgledala kao iole normalna zemlja“. On kaže da bi voleo da postoji snažniji pritisak na Vučića, ali da izgleda da se „okolnosti za sada i dalje nisu toliko promenile“. „Eventualno ukoliko i unutrašnji pritisak bude jak (opozicioni), od strane Zapada bi bila dovoljna podrška da iskreno posreduje i obezbedi sprovođenje nekog postignutog dogovora, odnosno – za opoziciju, medije i civilni sektor bi sasvim dovoljna podrška sa zapada bila ta da se ukine blanko podrška Aleksandru Vučiću i da se pokrenu mehanizmi koji stoje na raspolaganju. Ništa više od toga“, kaže Stojanović.