Ako je, kao što smo videli u prethodnim nastavcima, politika u Srbiji umrla, hajde da vidimo šta je s tzv. kulturom: živa li je, šta sanja, šta joj se događa? I šta nam rade javni intelektualci, ti prononsirani pronositelji slave kulture, umetnosti i lepih veština?
Ako je suditi po intenzitetu i učestalosti javnih reakcija i sveopšteg ibrećenja, izgleda da je glavna tema prethodne nedelje, ne samo u Srbiji nego širom tkz. Regiona, bio bizaran disput oko jedne… hm, pretprošlovekovne sevdalinke. Ove druge, akutnije probleme smo protabirili, pa je preostalo samo da se još pozabavimo davnim doprinosima ili gresima dr Himze Polovine i ostalih interpretatora i popularizatora pesme Lijepi li su mostarski dućani, posthumno optuženih da preko te pesme legitimizuju ni manje ni više nego – silovanje.
Buru je pokrenula Biljana Srbljanović, pokušavajući da – argumentujući na tanko, impresionistički, plitko „k’o plekani tanjir“ – dokaže kako je narečena pesma jedan od gnusnih primera normalizacije seksualnog nasilja nad ženama u zlom balkanskom patrijarhatu, pa bi je stoga kanda trebalo, oboružan analitičkim oruđima današnjeg poimanja političke i rodne korektnosti, obeležiti kao zrelu za „otkazivanje“. To jest, kao ovdašnji doprinos cancel kulturi naknadne reinterpretacije neizbrojnih kulturnih artefakata iz zastarelog kanona kao rasističkih, seksističkih etc.
E sad, da se vremena i standardi menjaju, tačno je, i da te promene nisu bez nekog vraga, još je tačnije, ali autorka je sebi – nije da joj je prvi put – dozvolila isuviše proizvoljnosti, silujući pesmu i njen kontekst po svom ćeifu sve dok nekako ne stane u kalup koji joj je namenjen. Ali se ova opet izmigoljila.
Dovde je sve jednostavno: sama pala, sama se razbila, a i nije mnogo važno, idemo dalje. Onda se, međutim, na Biljanu S. sručio omanji uragan bosanskih/bošnjačkih internet-patriota, iznenađenih i uvređenih ne toliko zbog manjkavosti njenih argumenata koliko zato što ta drska Vlahinja uopšte daje sebi za pravo da se bavi, pa još kritički, pesmom koja ne pripada njenom nasleđu. Drugim rečima, samo „mi“ koji se pozivamo na neko delo kao pripadno ekskluzivno našoj baštini vlasni smo mu suditi, a oni preko (samoodređenih) granica našeg malog sveta imaju biti kuš. Tu se, pak, B.S., ovaj put s pravom, osetila iznenađenom i uvređenom. Sama „antibiljaninska“ argumentacija ove vrste nedvosmisleno je nacionalistička, dakle „desna“, ali ono što je mnogo zanimljivije je da se ona, gle, savršeno uklopila u sve pomodniji narativ „identitarne“ levice iz severne Amerike i zapadne Evrope, kojoj je najnoviji hir da određuje ko sme, a ko ne sme da kritički, ili još gore nekritički (usvajajući je, sa ili bez dodatne vrednosti reinterpretacije) posvaja bilo koji element kulture i kulturnog nasleđa koji nije u tribalnom smislu „njegov“. Primer ovakvog rezonovanja i delanja je zaumni protest zato što je holandska prevoditeljka jedne crne američke pesnikinje – one koja je recitovala svoju pesmu na Bajdenovoj inauguraciji – belkinja! Ne smem ni da zamislim šta bi tek bilo da je u pitanju bio beli muškarac… Po mogućnosti stariji, proćelav.
Kako zlo nikada ne dolazi samo, u celu stvar se uključio pisac i novinar Muharem Bazdulj; verujem da čitaocu i –teljki „Vremena“ nije nužno predstavljati ga. Bazdulj je ukazao na sva slaba mesta teksta Biljane S., nakon čega od njega (teksta, naime) i nije baš ostalo mnogo – samo dugmići. Onda se, međutim, Biljana jako uvredila: šta ima njoj jedan muškarac da govori o silovanju! Mada se ovde i nije govorilo o silovanju nego o pesmi, o umetničkom delu, za šta su oboje kompetentni u svakom smislu; pesmi koja je možda o silovanju, a sigurno nije. A osim što je muškarac, Bazdulj je i kafanski drugar Petera Handkea, a i „omiljeni Bošnjak Republike Srpske“, Biljana dixit. Šta je tu problem? Ništa, osim što Srbljanović, zatečena u neprilici, pokušava da uradi Bazdulju tačno ono isto što je „bošnjačka“ linč-rulja radila njoj: navela je njegova stvarna, navodna ili moguća svojstva (muškarac, Bošnjak…) kao „samorazumljivi“ argument protiv njega, tj. nešto što ga unapred diskvalifikuje kao kritičara, ili barem na neki nejasan antialhemijski način razvodnjava njegove argumente. Mada ga diskvalifikuje tačno onoliko koliko i stvarna, moguća ili samo pretpostavljena činjenica da je B. S. „Srpkinja“ nju delegitimizuje kao tumača neke pesme koja zaista ili možda (suštinski je svejedno!) pripada nekom ne-Biljaninom nasleđu. Dakle: nimalo.
Ali, šta je u celom ovom galimatijasu najsimptomatičnije? Što isuviše aktera ove priče pokušava da legitimizuje svoju poziciju na osnovu pretpostavljenih karakteristika svog neistomišljenika, ili na osnovu nečega što može biti tačno, ali je za konkretnu temu sasvim irelevantno. A što se od onih koji ovu, nazovimo je tako, „polemiku“ prate, očekuje da se opredeljuju za ili protiv na osnovu bilo urođenih svojstava, bilo minulog rada, bilo aktuelne pozicije u nekom sasvim drugom „koordinatnom sistemu konfuzije“ (što kažu napušeni mislioci u „Munjama“). I kanda se to uglavnom i radi. Što nam pokazuje – šta? Da je i tzv. kultura u istom komatoznom stanju ćorsokaka smisla, smrti pojmova, svenuća standarda. Ima li odatle časnog izlaza? Ima, naravno, ali ne bez konjske doze bazičnog intelektualnog poštenja, ako se još sećamo šta ta staromodna reč znači.
