U konačnici, iz ugla današnjih standarda kostimirane epohe i glumačke verodostojnosti dijaloga, čini se da je Putovanje u Vučjak neprevaziđeno remek-delo
Godinu dana tzv. kovid lokdauna iza nas vreme je globalnog i domaćeg pika hiperprodukcije televizijskog igranog programa. Povratak starom i normalnom, npr. letovanju na moru, nekmoli kafani ili koncertima, verovatno će se slomiti na kolima rejtinga TV serija. Bio je to prevoz u kom smo izgurali dosadu korona karantina, prežderavajući se do prezasićenja sadržajima različitog kvaliteta. Na jednoj strani postojao je kvantitativni klinč konkurencije Netflixa, HBO-a i Amazona, na drugoj MTS, srpski kartelizovani, produkcijski skoro pa monopol. Horizontalno uvezan s premijernim programom RTS-a i tzv. Superstara, reprizno kanalima Kurir i K1. U zbiru, u blagom kvalitativnom nazatku koji je u 2021. doneo samo jednu značajnu seriju, Porodica. Naspram svega toga stoji i još postoji samo United Media – Aleksandar od Jugoslavije, na koga nećemo trošiti ovaj tekst, zarad reči o RTV-u
i dramskom poduhvatu godine – reprizi serije Putovanje u Vučjak.
Šta je danas Radio televizija Vojvodine u srazu onlajn platformi Jutjub i Tik-Tok za novi auditorijum i na frontu distribucije SBB-a i Telekoma u političkoj podeli društva? Reminiscencija na originalni „Državni posao“ ponikao još davne 2012. kao najbolja televizijska satira prethodne decenije. Ili „Pravi ugao“, poslednji polivalentni format sučeljavanja u jednom provladinom mediju, vredan odlikovanja viteza Legije časti za autorku Ljubicu Gojgić. Arhitektonski najsavremenije medijsko zdanje, nova zgrada na Mišeluku ili piplmetar koji po prvi put meri veću gledanost RTV 2 programa na jezicima nacionalnih manjina. RTV 1 je ipak poslednja prilika za ponovljeno sagledavanje, s višedecenijskim kritičkim otklonom, velikih TV serija Radio televizije Zagreb. Protekle jeseni Kuda idu divlje svinje, ovog proleća Vučjak – ekranizacije iz 1986, u 15 epizoda, čuvene drame Miroslava Krleže, a po scenariju Ive Štivičića i u režiji Eduarda Galića.
Krešimir Horvat, u tumačenju tada četrdesetogodišnjog, superiornog Radeta Šerbedžije na vrhuncu glumačke karijere, u prologu je apsolvent filozofije, ratni invalid i novinar saradnik zagrebačkog dnevnog lista „Narodna sloga“. U činovima odnosno epizodama koje slede, Horvatov izbor je da postane dekretom vlade imenovani mesni učitelj u jednorazrednoj pučkoj školi u Vučjaku. Tranzicija mesta i radnje jedinstvo je vremena kraja Austrougarske. Propast carevine – kraljevine i hrvatski međuprostor pozadine istočnog i zapadnog fronta i kraja Prvog svetskog rata.
Vučjak je, uz Glembajeve, najznačajniji Krležin dramski tekst. Napisan i izveden za desetu godišnjicu velikog rata 1924, kao poslednji deo svojevrsne trilogije koju čine Galicija i Golgota. Stilski i sadržajno, žanrovski je prelaz između impresionizma i ekspresionizma, u ključu konflikta idealizma i instinktivnosti, a zapravo je dislocirani drugi tom njegove domobranske (h)istorije iz zbirke pripovedaka Hrvatski bog Mars. Dvostruko komoran, kolektivni i lični, endemski i sudbinski prostor granične zaglibljenosti, Vučjak je fiktivni toponim. Zagorska, možda križevačko-koprivnička ili bjelovarsko-bilogorska seoska klet, gde započinje civilizacijska periferija. Krležin levi pogled jednog intelektualca, na tadašnji svet i epohu sloma K und K i posledično nastalu Kraljevinu SHS, kroz lično iskustvo dokolice kada je 1920. pratio suprugu Belu imenovanu, poput Horvata, za provincijsku učiteljicu.
Tandem Hetrih – Štivičić uradiće prvu ekranizaciju u formatu TV drame davne 1960, sa Reljom Bašićem u glavnoj ulozi. Tek sredinom osamdesetih, u godini produkcije filmova Otac na službenom putu, Tajvanska kanasta, Jagode u grlu, Život je lep, ali i Nije lako sa muškarcima i Žikina dinastija, 1985. Eduard Galić snimiće nedovoljno zapažen film Horvatov izbor iz kog će proisteći mnogo gledanija serija. U jugoslovenskoj kinematografiji priznati autor biopic serijala (Dimitrije Tucović, Nikola Tesla, Svetozar Marković), u hrvatskoj kinoteci uprkos ostvarenjima poput filma Crne ptice pa i serije Nepokoreni grad, nikad dovoljno uvažen kao Bauer ili Vrdoljak. U konačnici, iz ugla današnjih standarda kostimirane epohe i glumačke verodostojnosti dijaloga, čini se ipak da je Putovanje u Vučjak neprevaziđeno remek-delo.
Priča počinje u mizanscenu dekadencije Zagreba 1918. i u novinskoj redakciji u kojoj – akterima Krleža učitava sopstvena geopolitička razmišljanja i recentne postratne istorijske impresije. Štaviše, mogao bi se danas steći utisak da su Matanićeve Novine svojevrsni omaž, u glumačkoj podeli u kojoj Zijad Gračić, glodur „Novina“, u Vučjaku igra redakcijskog pripravnika. U kojoj postoji tipološka podudarnost Dijane Mitrović i Krešimira Horvata, Nikole Martića i Polugana i kafanski citat: „novinari su poput psa, zaziru od lanca i batine, mašu repom rado spremni na bačenu kost“.
Paralelna dramaturška linija je izvanredna dijaloška naracija kao Krležina očigledna fascinacija korom oficirskih mundira i vojničkim nazivljem. Očitovana kroz antologijska glumačka ostvarenja Miodraga Krivokapića, Mustafe Nadarevića i Dragana Despota u ambijentu zagrebačke vojne bolnice i suda. Potom isto tako i Božidara Smiljanića (Juraj Ratković), odnosno žandarskih kaplara Duška Gruborovića (Mitar) i Zvonka Lepetića kao Pantelije Crnkovića – starijeg vodnika oružničke postaje. Po šumama i brežuljcima Vučjaka i sa entropijom hrvatskog zelenog kadra, austrougarskim vojničkim dezerterima.
Horvat za sobom u Zagrebu ostavlja karakteristične varijete propale agramerske buržoazije u likovima Ive Serdara (Venger Ugarković), Dragana Milivojevića (Klaus Rajterić), Semke Sokolović Bertok, Zdravke Krstulović, Bogdana Diklića. Njegov živopisni antipod je ratni tajkun Đula Boroš brilijantnog Borisa Dvornika, anticipacija svega sličnog što će se pojaviti po Slavoniji i šire nekoliko godina kasnije, 1991. Baš kao i četnički vojvoda Basara – Zdenka Jelčića.
U Vučjaku, u kome će na samom početku sticajem okolnosti gotovo izgubiti život, u ljubavnom trouglu sa likovima zavodljive tridesetogodišnje Mire Furlan i zrele i drugačije Milene Dravić, zapravo će ga polusvestan ispustiti iz ruku. Antropologija intimnog nezadovoljstva, opšte ravnodušnosti, snovi i stvarnost, zluradost, zloba, zajedljivost sela i seljaka poput rola Ede Peročevića i Zvonimira Ferenčića, neće biti ništa drugačija od Zagreba.
Kome i čemu je danas Krleža–Galićev Vučjak ugledan? Romanesknom strukturom kapitalan poput Tolstojevog Rata i mira, nema pandan u beogradskoj TV kinoteci. Neposredno nakon njegove premijere 1987, RTBG će emitovati svoju najmonumentalniju seriju epohe svih vremena, Vuk Karadžić, a Aleksandar Saša Petrović ambiciozno, Mira Trailović kamerno, započeće da snimaju Miloša Crnjanskog, Seobe i Roman o Londonu, obe danas gotovo zaboravljeni IMdB.
Tet a tet scene Brika Krivokapića i Dragana Despota, glumački je Stanislavski metod uporediv jedino Đorđu Jelisiću i Đuzi Stoljkoviću u Pekićevim Generalima ili srodstvu po oružju. Vučjak je nama kao Netflixov Bridgerton produkcijski u 2020/21. nedostižan kako za Crveni mesec tako i Aleksandra od Jugoslavije, a uzorni vektor za drugu sezonu Korena – Deobe Dobrice Ćosića. Vredan dinamike iščekivanja svakog narednog ponedeljka, pohvala uredniku RTV-a i preporuka da nastavi niz serijama U registraturi, Jelenko, Mačak pod šljemom, Velo Misto, Nepokoreni grad.
Zvuči gotovo neverovatno koliko je srpska prečanska, odnosno jugoslovenska književnost bila malo i nedovoljno inspirisana temom neizbežne austrougarske mobilizacije Srba Vojvođana i Hrvata u Prvom svetskom ratu. Sem Krleže, zapravo je samo Miloš Crnjanski, lirski i prostorno neodređen, napisao ratni Dnevnik o Čarnojeviću, iako je jasna aluzija na Istočni front.
U posleratnom vremenu Tišme, Boška Petrovića i Vegela o potkarpatskom prostoru današnjeg Lavova u Ukrajini, jedino se Đorđe Balašević bavi u kontinuitetu od Soldateske – žao mi konja, Noć kad sam preplivao Dunav i napokon geografski konkretna kao i Krleža, Galicija. Širokim dosegom sopstvene i autonomne pop kulture takoreći jedini se osvrće na Veliki rat koji nije više samo epopeja Cera, Kolubare, Albanije i Solunskog fronta.
Galerija savremene umetnosti Kulturnog centra Pančeva obeležava 50 godina postojanja, a proslava tog jubileja počela je izložbom „Aleksandar Zograf – 40 godina od objavljivanja stripova“
FCS nije poslao „Vremenu“ listu 53 filma za koja tvrdi da su nezavršeni iako su dobili njihovu podršku. Prema listi UFUS-a, takvih je samo 12
Ministar Selaković je najavio obnovu zgrade Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu uništene u bombardovanju 6. aprila 1941. Tragovi o njoj, govore da je bila izuzetna
Sindikat glumaca Narodnog pozorišta u Beogradu podneo je TOK-u krivičnu prijavu protiv ministra kulture Nikole Selakovića, predsednika Upravnog odbora Dragoslava Bokana i v. d. upravnika Dragoljuba Bajića. Razlog: štetno delovanje po kolektiv
Krajem februara Ministarstvo kulture je objavilo 11 konkursa za finansiranje ili sufinansiranje projekata u kulturi, uz nekoliko nejasnoća. Na primer, kad će biti završeni svi prošlogodišnji
Pored sitnih kriminalaca i vucibatina za jednokratnu upotrebu postoji jedna kasta koja je na samom dnu naprednjačkog lanca ishrane. Nazovimo ih jadnici, mada njihov opis više odgovara stenicama
Srbija je i meta-stabilna i hiper-ugrožena, i ekonomski tigar i tek što nije načisto propala, njenog predsednika i svi u svetu uvažavaju i obožavaju i hoće da ga svrgnu sa vlasti. Govor protivurečnosti imao je svoju svrhu, ali se u međuvremenu izlizao
Zašto su studentu Vukašinu Đinoviću i njegovoj majci „kobre“ oduzele karte na ulazu u pozorište? Zbog čega je smenjena Jelena Mirković, direktorka srednje škole u Loznici? Šta govori naprednjačko vređanja zaposlenih iz britanske ambasade u Aranđelovcu? I da li ste i vi postali građanin drugog reda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
