„Izgleda došlo je vreme kada mladi ljudski svet želi da sazna kako su ‘pevali divni starci’ (što bi rekao Branislav Petrović). Osećam se poput inspektora u pesmi Ramba Amadeusa, ili što bi rekli jezikom klasike, ja sam i doktor Džekil i mister Hajd jugoslovenske književnosti“, rekao je Vujica Rešin Tucić pre četvrt veka povodom toga što su neki mladi ljudi, poput, između ostalih, „kongenijalnog“ reditelja Aleksandara Davića, postavili poetski kabare „Igrač u svim pravcima“ i izložbu vizuelnog romana-eseja-poeme „Struganje mašte“ kako bi još za Vujičina života „proverili“ koliko je mašta ovog velikog umetnika „sastrugana“ od silnika.
Danas, kada Vujicu Rešina Tucića više ne možemo sresti na ulicama Novog Sada ni na ulicama vaskolikog zemaljskog šara, njega koji je „odgurnuo tanjir svim vremenima“, pitamo se, šta bi tek rekao na to da i četvrt veka kasnije i njegova poezija i njegova „tradicija avangarde“ živi i intrigira stvaraoce koji dolaze iza njega.
Pesnikinja Vitomirka Trebovac (Novi Sad, 1980), koja je objavila tri zbirke poezije: „Plavo u Boji“, Škart 2012; „Sve drveće sva deca i svi bicikli u meni“ (2017) i „Dani punog meseca“ (2020), obe u izdanju LOM-a, Beograd, uredila je knjigu izbora iz poezije šestoro novosadskih pesnika i pesnikinja pod naslovom „Novosadska neoavangarda“.
„Zaokruženi“ dvema pesnikinjama, Juditom Šalgo na početku i Katalin Ladik na kraju knjige, u ovoj antologiji su zastupljena i četiri pesnika: Vojislav Despotov, Vladimir Kopicl, Slobodan Tišma i Vujica Rešin Tucić. Sve šestoro potpuno nezaobilazni kada je reč o pesnicima koji su stvarali u periodu „neoavangarde“, 70-ih i dalje, u Novom Sadu. Oni, naravno, nisu jedini. Ali, po rečima same autorke, priređivačice knjige, izabrani su jer joj je koncepcija bila da napravi izbor koji govori o vremenskom trajanju i transformaciji tematsko-jezičke prepoznatljivosti pesničkih ostvarenja, a sama „neoavangarda“ je bila samo polazište, tj. zajednički imenitelj za sve čiji su se stihovi našli u ovom izboru u izdanju novosadske kuće Bulevar books. Dizajn i prelom knjige uradio je Srđan Đurđević. Pored atraktivnog dizajna, vrednost čine i detalji poput toga da su fotografije svo šestoro autora izabrane iz vremena kada su pretežno nastajali stihovi uvršteni u ovu knjigu, dakle, iz vremena pre oko pola veka.
„Uvid u rad ovih pesnika ostavlja utisak o živoj, alternativnoj, pobunjenoj sceni. U tom smislu, ovaj izbor je potreban, pre svega da ukaže na fenomen pesničkog otpora, koji (ne) iščezava, a potom i da opomene, da nas podseti da umetnost mora biti subverzivna, pobunjenička, entuzijastična i, na kraju krajeva – zajednička stvar“, objašnjava Trebovac potrebu da se ponudi na čitanje ovakav jedan izbor.
Pesnici koji više nisu živi: Judita Šalgo, Vojislav Despotov i Vujica Rešin Tucić bili su tema i studije „Neočekivani pesnici“ Vase Pavkovića u kojoj je i on konstatovao još 2015. godine da se poezija ovih autora još „drži“ i da je „u jednom delu mladog pesničkog sveta i dalje uticajna“. Za Vujičinu knjigu „Gnezdo paranoje“ naglašava da je testamentarna pesnička zbirka „jednog od najvažnijih neoavangardnih srpskih i jugoslovenskih pesnika“. Vasa Pavković konstatuje da je „neoavangarda bila poslednja takva umetnička pojava, koja je iznutra, iz samog bića jezika poezije, htela da promeni i podmladi našu liriku“. Po njemu, neoavangardisti su hteli da ožive jezik, da kritikujući poeziju, dovedu u pitanje ideologiju, a preko nje i manipulaciju ljudskim životima, koja je konstanta istorije, ali nekako u naše doba, najsofisticiranije upakovana.
Vitomirka Trebovac je za ovaj izbor odabrala pesme ovih autora pretežno iz doba 70-ih, hronološki, ali i iz kasnijih njihovih zbirki jer joj je, kako objašnjava, želja bila da se predstavi njihov poetski rad u širem luku, kako bi se videlo kuda su otišli ovi pesnici u svojim poetskim praksama. Na primer, upravo se predstavljanje Vujice Rešina Tucića završava izborom dve pesme iz već pomenute zbirke „Gnezdo paranoje“.
Knjigu zaključuje opširna studija u vidu pogovora, sociologa i filozofa Vojislava
Bekvalca „Politika poetike“, u šest delova pod nazivima „Šta znači pisati poeziju?“, „Jezik i stih“, „Iskustvo. eundo assequi“, „Stih. Lalangue. Jezik koji voli“, „Događaj ima ljubav“, „Proizvodnja simboličke moći“, „Dematerijalizacija umetnosti“.
Autor pogovora govori precizno o tri obrasca evropskog mišljenja: Strukturalizam/poststrukturalizam, Psihoanaliza Žaka Lakana i Egzistencijalna fenomenologija Martina Hajdegera. Interpretirajući ih čita fragmente poezije pomenutih pesnika i tako ih dovodi u nivo sameravanja sa vrednostima evropske kulture. Prvi put ukazuje se tako na Eros u poeziji Judite Šalgo, erotske politike tela Katalin Ladik, kritiku simboličke moći Vujice Rešina Tucića i odnos konceptualne umetnosti i konceptualne poezije Slobodana Tišme i Vladimira Kopicla. Tako se otvara novo i drugačije viđenje umetničke prakse novosadskih pesnika, i dometa srpske poezije. Jer, kako navodi Bekvalac, „Književnost i filozofija pokazuju dva paradigmatična i radikalno različita načina na koja se ideje mogu razviti, bilo objedinjavanjem predmeta oko književne teme ili kroz izgradnju teorije, testiranje hipoteza i intelektualnu analizu“, i zaključuje da su konceptualisti kroz pesničku praksu upotpunili svoje vizije.
Veliko nasleđe su nam ostavili upravo ovi pesnici zastupljeni u knjizi „Novosadska neoavangarda“. I sada, pola veka nakon što su bili u jeku svog neoavangardnog stvaralaštva, proučavati „u širem luku“ gde su sa svojim poetikama bili do svoje smrti, ili gde jesu danas Katalin Ladik, Slobodan Tišma i Vladimir Kopicl, velika je stvar za jednu kulturu.
Važna je ova knjiga i stoga što jedna kultura mora da se oslanja, i da se seća i da podseća javnost na to ko ju je činio. Ako je nešto novosadska tradicija, onda je to svakako i „tradicija avangarde“. Ljubiša Jocić je govorio: „Sa svakom novom generacijom stižem i ja, makar među poslednjima.“ Šest neoavangardnih pesnika nam je, ovom knjigom, stiglo. Što je svakako na ponos našoj kulturi u ovo „smrvljeno“ doba.
