Rvanje s Bogom

Kada je neki čovek patrijarhu Pavlu kazao kako mu preteško pada da često prisustvuje bogosluženjima u crkvi, tražeći da mu kaže dokle će to trajati, on mu je odgovorio: „Dok ih ne zavoliš.“ Slično je i sa postom.

No, neretko kako oni koji „posmatraju sa strane“ tako i sami vernici ističu negativnu i formalnu stranu posta. Ali ako je on samo „Nemoj“, odricanje radi odricanja, onda se svodi na pomalo besmislen ispit samokontrole i dokazivanja.

Najčešće pitanje koje drugi postavljaju onima koji poste glasi „Šta sve ne smeš?“ Potom slede komentari o tome šta bi ko mogao, odnosno ne bi mogao da izdrži „ma ni pet dana“. Vreme posta se, u ovakvom pogledu na stvari, svodi na vreme naručivanja kafe bez mleka i bezalkoholnog piva. Ako bi on bio samo telesni, zasnovan na pravilima o (ne)dozvoljenoj hrani, onda se ne bi razlikovao od obične dijete. Sveti Jovan Zlatousti je kazao: „Kakva nam je korist ako ne jedemo meso i ribu, a ujedamo i proždiremo svoje bližnje.“ Iskrivljenoj verziji posta pomažu pomodarstvo s jedne i neznanje s druge strane.

Post je verska praksa svojstvena skoro svim velikim religijama. U Kuranu stoji: „O vernici! Propisuje vam se post, kao što je propisan onima pre vas, da biste se greha klonili.“

Hrišćani se upravo nalaze usred Velikog, uskršnjeg posta. Kako nam objašnjava otac Vladimir Vukašinović, beogradski namesnik i profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, post je u ranom hrišćanstvu, između ostalog, bio povezan sa katihumenatom, pripremom kandidata za krštenje, i sa javnom pokajnom disciplinom. Prvo, Crkva je pripremala svoje nove članove kroz pouke, ali i praktičan život – post, molitvu, bogosluženja. Te pripreme su se završavale Velikim postom, odnosno krštenjem. Aleksandar Šmeman, ruski teolog i sveštenik, piše da danas „iako kršteni mi stalno izneveravamo baš to što smo dobili na krštenju“. Tako je svake godine post priprema za ponovni povratak dobijenog. U rano doba Crkve, osim katihumenata, postili su i pokajnici. Nakon činjenja nekog velikog greha bili su jedno vreme isključivani iz života Crkve te nisu mogli da prisustvuju bogosluženjima, da uđu u hram, da se pričešćuju. Ovo upadljivo „neučestvovanje“ govorilo je da su oni u statusu javnih pokajnika. Iako su oba elementa bila jednake snage, kako ističe otac Vlada Vukašinović, u duhovnosti Velikog posta pokajnički faktor je ostao snažniji. Otud taj doživljaj posta isključivo „u pokajnom ključu“, gde se prenebregava da on ima dublji značaj i od obračuna sa ličnim gresima. „Post je radosno ispovedanje celim svojim bićem da je Bog pored nas i da je On za nas važniji od svega ostalog na svetu, poriva, zahteva, instikata, nagona, želja. To je vreme javnog izjavljivanja ljubavi Bogu. Kao što je molitva naš razgovor sa Bogom u kojoj Bog za nas postaje živi sagovornik tako je post nemi razgovor s Njim.“

U Bibliji, prvobitni pad je, u stvari, narušavanje zapovesti o postu, o uzdržanju. Kada je pogazio tu zapovest, čovek se otuđio od Boga. „U početku posta mi smo kao Adam“, objašnjavaju teolozi. Tako se kroz postove vernik oslobađa diktature tela, „robovanja grehu“, ali da bi bio delotvoran on ne sme biti samo spoljašnje isticanje. U Starom zavetu, Mojsije je postio 40 dana pre nego što je primio deset zapovesti. U Novom zavetu, Isus Hristos, drugi Adam, posti 40 dana na Gori kušanja. Post i molitva se u Svetom pismu pominju nerazdvojno. Istinski post je i vreme pojačane molitve.

TELO I DUŠA: Post je sredstvo, a ne cilj, automatski ne donosi „nagradu“. Pravoslavni hrišćani poznaju dve vrste posta – jednodnevne i višednevne. Posti se svake srede i petka (uz nekoliko izuzetaka), a ovi dani označavaju izdaju Isusa Hrista i njegovo raspeće. Postoje četiri višednevna posta: Vaskršnji, Božićni, Gospojinski i Post svetih apostola (Petrovdanski).

Pravila posta su se formirala i razvijala za monaške zajednice, a kasnije su bila prenošena na svetovne. Otud kod pojedinih kaluđera čak i danas „preterana očekivanja“ od vernika gde od njih traže da poste i žive na monaški način za vreme posta. Većina teologa ističe da je to nepotrebno i skoro pa nemoguće kada su određene profesije u pitanju. Niko ne može očekivati od rudara da posti na vodi. Posta se „razrešuju“ i trudnice, kao i oboleli.

On ima dve dimenzije – duhovnu i telesnu. U najužem smislu reči, pod postom bi se podrazumevalo uzdržavanje od hrane na određeno vreme. Svako uzimanje hrane je neka vrsta „ublažavanja“. On uključuje i uzdržavanje od mesa, mlečnih proizvoda, jaja, alkohola (mada se nigde izričito ne pominje bilo koji alkohol sem vina), cigareta. U pojedinim danima dozvoljeno je jesti ribu, piti vino i posna jela spremati na ulju.

Ono što je bitno, kada je pomenuti aspekt u pitanju, jeste da se pored crkvenog ustanovljenja određenih dana, ostavlja prostor da se post i pričešće ne regulišu „mehanički“, već da duhovni otac određuje odstupanja. „Bitno je da ono što radiš, radiš sa smirenjem i blagoslovom od svog paroha, duhovnika. Jer i ono što isceljuje u postu je poslušnost. Kada slušamo nekog, tako lečimo svoju volju. Kažemo da je greh i kada neko, po svojoj volji, posti strože od propisanog. Jer isto radi i onaj koji mrsi. Mnogi koji poste strogo kada dobiju blagoslov ne mogu više da poste, nemaju hranu samovolje i gordosti“, kaže otac Vlada Vukašinović.

Više je nego jasno da je za to neophodno da sveštenici dobro poznaju svoje parohijane.

Post podrazumeva dubinsko preusmeravanje ljudskog bića. Kao takav on sa sobom donosi i traži od vernika uzdržavanje od zlih misli, činjenje milosrđa, praštanje. Post bez dela i bez ljubavi postaje besmislen. Ne činiti nepravdu i opraštati, ponavljaju sveti oci. Stari hrišćanski pisci su govorili da deo novca koji se uštedi na umerenoj ishrani treba udeliti siromašnima i bolesnima pa tako „uskrativši suvišno telu darujemo duši“.

Potrebno je, kako je jednom objasnio patrijarh Pavle, „da ono što je negativno da se iščupa iz duše i na tom mestu posadi ono što je dobro. Poorati zemlju, a ne posejati, to je telesni post bez duhovnog. A ne poorati zemlju, pa posejati seme, to je post duhovni, nepripremljen telesno.“

Pravilan pristup postu proizilazi iz pravilnog razumevanja ljudskog bića. Profesor Vladimir Vukašinović ističe da nije ljudsko biće ono duboko u nama, naša duša, jer autentično je „ovo telo i ova duša“. Otud post objedinjuje duševno i telesno, čovek je celina. U popularnom „izdanju“, izdvajanje ova dva aspekta može da poprimi tragikomične, ali i opasne forme.

Post »na svoj način«

Aleksandar Šmeman piše o egocentričnom postu koji nije pravi, odnosno ne dovodi do cilja. O opasnostima i uzrocima takvog posta otac Vladimir Vukašinović kaže:

„Egocentrični post je izraz egocentrične religioznosti, izraz pogubnog individualističkog posmatranja duhovnog života koje je Crkvi strano po definiciji. Crkva na više načina pokazuje da je to nemoguće. Glavna molitva Crkve je pluralne forme – ne kaže se: Oče moj, već: Oče naš. Hristos je izabrao tu formu i pokazao nam da je naše iskustvo, ni kolektivističko ni individualno, već zajedničko. U jednom smislu duhovno iskustvo je uvek lično, individualno, ali to mora ipak da bude faza kroz koju se kasnije razvija, ide u druge dimenzije. To je teško i neophodno je da čovek ima duhovne vodiče koji mogu i znaju da ga vode tim putem.

Svako preuveličavanje tog sopstvenog ja, stvaranje kulta sebe onemogućuje nas da na pravilan način sebe sagledamo, da doživimo, da se izlečimo. Ako čovek mnogo gleda u sebe, on vidi mnogo svoje propuste, mane, i postaje opčinjen i ophrvan njima. Samo se njima bavi, onda se otvaraju nove, on provodi ceo život u besmislici. A treba da malo proba da živi za druge i sa drugima, da se bavi drugima. Nije autentičan život samo u nama, već i u nama i izvan nas. Kažu, spoznaj samog sebe. Ali ne mogu ja da spoznam sebe ako i u nečijim tuđim očima ne vidim ko sam ja. Ta prividna samodovoljnost je sigurna, zavodljiva, ali pogubna. Zato je hrišćanstvo religija ekstaze. Bog je ekstatično biće, On izlazi iz sebe, ulazi u svet. Čovek je isto biće koje treba da izađe iz sebe. Ali time se ne poništava. Već izlazi iz sebe i ostaje u sebi.“

foto: m. milenković

RADOST I TUGA: Cilj posta je približavanje Bogu. Iz tog razloga je bitno „ukrotiti sebe“, očistiti se, usmeriti i koncentrisati, promišljati. „Ako mi samo ne jedemo, sedimo kod kuće, pušimo cigarete, po ceo dan gledamo televiziju, premali je deo koji uzimamo. To je kao kada bi bio postavljen predivan ručak, a neko pojeo samo supu, a onda pričao kako je ručak bio dobar“, objašnjava otac Vlada Vukašinović. On naglašava da je potrebno da vernik ide češće u crkvu, prisustvuje službama, provodi vreme u molitvi i, što je izuzetno bitno, pričešćuje se, čovek će osetiti da se u njemu nešto promenilo. Post je neophodan kao trening, priprema za pričešće. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi ukoliko vernici poste sve postove i sredom i petkom, nije neophodno da poste i pred pričest.

Danas se često post predstavlja kao post od kulture. On to ne bi trebalo da bude. „Zašto to ne bi bio post od kiča i falša u našim životima? Zar nije danas isposnički čin čitanje ozbiljne knjige? Jer postimo od praznih sadržaja“, kaže naš sagovornik. Jedna anegdotska ilustracija pomenutog odnosi se na komentar sveštenika iz Crne Gore, za kog je poznato da nema dlake na jeziku i koji je videvši na internetu tekstove određenih bivših klirika SPC-a prokomentarisao: „Oni će za vreme posta morati da prestanu sa korišćenjem interneta.“

Postoji veza između autentičnog posta i stvaralaštva jer je baš u tim danima čovek usmereniji ka duhovnom. To je vreme kada se koncentrišu duhovna energija i snaga.

No, ne može se prenebregnuti da čak i ako se posti „na pravi način“, postoji osećanje odricanja, doživljaja posta kao zabrane. Episkop Kalistos se pita: „Zašto se danas samoodricanje javlja kao nepodnošljiv teret za hrišćane?“ Da ne ulazimo u kompleksno pitanje spremnosti savremenog čoveka, bez obzira na versku opredeljenost, na žrtvu, u pojedinim periodima posta nije retkost da vernici postaju malodušni, slabi.

„To je život – pomešano vreme radosti i teškoće. Nema ništa bezveznije nego kada mi neko kaže: ‘blago vama, vi ste religiozni, imate mir u životu’. Mir u životu ja kategorija ateističkog postojanja. Ateista je miran ako ima para da se obuče, vozi kola… Religija je neprekidna borba i radost. U Starom zavetu kažu da se Jakov rvao sa Bogom. To ja naše rvanje sa Bogom. Ne može se reći: ‘Bog postoji’ i biti indiferentan. U pitanju je napeto postojanje. Veliki post je kulminacija svega toga“, ističe profesor Vukašinović.

CRKVA I VERNICI: U savremenom svetu viđenje posta je često formalno. Postavlja se pitanje na koji način vernici mogu da „se vrate“ posnom putovanju i njegovom značenju od nominalnog ka pravom. Ruski teolog govori o neophodnosti da se produbi verski duhovni život u Crkvi, a ne da se na štetu ovih potreba Crkva svede „na materijalne, organizacione i legalističke preokupacije i brige“.

Važno je istaći da ulaženje u suštinu stvari zahteva prosvećeno sveštenstvo, kako znanjem tako i ličnim životom. Otac Vladimir Vukašinović kaže da bez unutarnjeg ognja, autentičnog duhovnog iskustva nema pomoći. „Koliko puta slušamo nekog u crkvi i on sve to lepo govori, a naše srce ostaje hladno. Ali kada neko drugi govori, to nas zanosi, srce nam gori. Formalizovano, neobrazovano sveštenstvo, bez oduševljenja, ne može da pomogne. Nažalost, naše je jednim delom takvo. A na sreću, manjim delom“, zaključuje on.