Jurij Gagarin je video sve

Jurij Gagarin je krenuo u svemir na Vostoku 1 iz pustinjskih stepa Kazahstana, u zoru 12. aprila 1961. godine, sa mesta na kome se danas nalazi Bajkonur, najveći svetski kosmodrom. Nije bilo odbrojavanja, tipično američke izmišljotine za podizanje adrenalina, nije bilo direktnog TV prenosa niti najave u štampi. Kada je sve bilo na svom mestu, Sergej Koroljev, suvereni lider sovjetskog kosmičkog programa i glavni konstruktor, stisnuo je crveno dugme i raketa se odlepila od zemlje. „Pojehali!“, rekao je Gagarin koji će nekoliko minuta kasnije postati prvi čovek u kosmosu: „Vidim Zemlju… Vidim oblake… Vidim sve… I prelepo je!“

Iako mu je u regularnim uslovima bila namenjena uloga pasivnog putnika, Gagarin nije bio potpuno bespomoćan. U kabini je imao koverat sa ključem pomoću kojeg je mogao da preuzme ručnu kontrolu nad brodom u svakom trenutku. Osim toga, orbita Vostoka garantovala je i „besplatnu povratnu kartu“. Čak i da mu motor za kočenje potpuno otkaže, brod bi se usled relativno niske putanje i trenja sa višim slojevima atmosfere sam spustio na Zemlju u roku od deset dana. Za taj kritični period Gagarin je imao dovoljno hrane i vode. Srećom, te rezerve ostale su netaknute.

Šta je građanin Jurij Aleksejevič Gagarin radio u kosmosu? Isto ono što su radili i njegovi neposredni sovjetski i američki sledbenici – ništa. S obzirom na to da niko nije mogao da garantuje da će čovek tokom kosmičkog leta biti u stanju da obavlja iole složene zadatke, ceo posao upravljanja brodom poveren je automatici ili je prepušten kontrolorima na Zemlji (najčešće Koroljevu lično). Jedini pravi posao Gagarina na orbiti bio je da razgovara sa komandom leta i opisuje ono što vidi kroz dva mala prozora na kabini. Danas svi znamo da je naša planeta okrugla, plava i lepa, da njom dominiraju plavi okeani i beli oblaci, ali je Gagarin prvi koji se u to uverio sopstvenim očima.

Posle jedne orbite i 108 minuta leta prvom kosmičkom brzinom (8 km/sec), Gagarin se ponovo našao na zemlji, u ruralnom delu saratovske regije. Prvi svedoci njegovog povratka bili su „slučajni prolaznici“: seljanka sa ćerkom i jedna krava. Gagarinova pojava u narandžastom astronautskom odelu sa šlemom na glavi izazvala je strah među meštanima. „Ne plašite se“, smirivao ih je Gagarin, „ja sam Sovjet kao i vi, vraćam se iz kosmosa i treba mi telefon da pozovem Moskvu“.

USPEH NA IVICI KATASTROFE: Čim je potvrđeno da se Gagarin spustio zdrav i čitav, TASS je emitovao vest sa detaljima leta, a narod je spontano počeo da se okuplja na ulicama Moskve. Poduhvat je predstavljen kao besprekoran ali je, u suštini, bio na ivici katastrofe. Neposredno pred povratak u atmosferu došlo je do greške prilikom odvajanja servisnog od komandnog modula u kojem se nalazio Gagarin. Žice koje su spajale ova dva dela ostale su čitave tako da su oba modula uronila u atmosferu istovremeno, jedan pored drugog. Došlo je do tumbanja i prevrtanja kapsule, temperatura u njoj je opasno narasla, ali se situacija stabilizovala kada su žice između modula izgorele. Gagarin je umalo izgubio svest pri opterećenju od 8 g, ali se povratio tokom nekoliko narednih minuta i srećno prizemljio.

Nakon svog istorijskog leta Gagarin je morao da nauči kako da nosi teret sopstvene slave. Prvi put u karijeri izgledao je zbunjeno i pomalo nelagodno kada ga je na Crvenom trgu pozdravila oduševljena masa od nekoliko stotina hiljada ljudi. Usledile su počasti, ordenje, priznanja, ali i funkcije: Gagarin je ubrzo izabran za deputata Vrhovnog Sovjeta. Vlast se nije ustezala da ga koristi u dnevno-političke svrhe, ponekad mu stavljajući u usta i reči koje nikad nije izgovorio. Najčuveniji Gagarinov citat izmislio je Nikita Hruščov: „Bio sam gore i koliko god da sam gledao i tražio, Boga nisam video.“

Ceo svet otimao se za Gagarinovo prisustvo: ručao je s britanskom kraljicom, bio je specijalan gost Fidela Kastra na proslavi godišnjice kubanske revolucije, poljubila ga je Đina Lolobriđida, letovao je s partijskom vrhuškom na Krimu… Dobio je preko milion pisama sa čestitkama i izrazima divljenja, više od najvećih tadašnjih filmskih zvezda. Jedno vreme bio je ambasador dobre volje, najbolji ambasador kog je SSSR ikad imao, ali je taj posao vrlo brzo počeo da ga zamara: „Ja se nisam opredelio da budem astronaut samo jednom pa da onda odustanem.“ Na sopstveno insistiranje vratio se u astronautsku trupu, iako više nikad nije leteo u kosmos. Ostao je u trenažnom programu, ali se pretežno bavio organizacionim i inženjerskim poslovima, daleko od prave mogućnosti da zauzme mesto u nekoj narednoj misiji.

Padobran

PRVA U ORBITI: Lajka

Poslednja faza Gagarinovog povratka na Zemlju bila je posebno kritična: padobranski sistem kapsule bio je nedovoljno efikasan tako da nije mogao da smanji njenu brzinu do nivoa koji bi putnik mogao da preživi u trenutku udara o tle. Zato je unapred bilo predviđeno da Gagarin iskoči iz kapsule na visini od oko 7000 metara i meko se prizemlji sopstvenim padobranom.

Zvanični sovjetski spisi nigde ne pominju ovaj detalj, verovatno zato što su standardi letačkih rekorda i dostignuća koje je propisala Međunarodna aeronautička federacija (FAI) zahtevali da pilot mora da bude u kabini od početka do kraja leta. U strahu da bi međunarodna javnost mogla da ospori Gagarinov podvig iz formalnih razloga, podatak o Gagarinovom padobranskom sistemu namerno je izostavljen. Štaviše, vlasti su naredile Gagarinu da na konferenciji za novinare izjavi kako se na zemlju spustio zajedno sa kapsulom. Tako je Gagarin od strane FAI sertifikovan kao prvi čovek koji je leteo u kosmos. SSSR će priznati istinu tek 1971. godine, ali Gagarinov let i pored toga nije zvanično diskvalifikovan.

UZALUDNA PREDOSTROŽNOST: Prelomni trenutak u njegovoj karijeri desio se 24. aprila 1967. kada je tokom prizemljenja Sojuza 1 usled neispravnog padobranskog sistema poginuo njegov kolega Vladimir Komarov. Za taj let Gagarin je imao ulogu rezervnog pilota i da je kojim slučajem Komarov bio bolestan, njegovu sudbinu verovatno bi doživeo Gagarin. Država više nije želela da toleriše mogućnost da tokom nekog narednog leta ostane bez svoje najveće legende i Gagarinova astronautska karijera bila je završena.

Gagarin je, ipak, nastavio da leti, ovoga puta na lovačkim avionima, sa ambicijom da postane vrhunski borbeni pilot. Nažalost, nije mu bilo suđeno da predugo uživa u svom novom poslu i neizmernoj slavi. Poginuo je zajedno sa svojim instruktorom u „migu-15″, 27. marta 1968. godine tokom rutinskog trenažnog leta. Gotovo istog trenutka počele su da kruže različite teorije o pravim uzrocima nesreće, od onih zdravorazumskih pa sve do krajnje fantastičnih (zavera CIA, samoubistvo…).

SSSR je sproveo četiri istrage o incidentu: dve je izvršila policija, jednu vojska i jednu KGB. Zaključeno je da je Gagarinov avion bio neadekvatno opremljen za let u tada veoma lošim vremenskim uslovima i da je do udesa došlo usled iznenadnog gubitka kontrole nad letelicom. Neposredni uzrok nesreće nije jasno utvrđen, ali se spekulisalo da je do kovita došlo usled sudara sa jatom ptica ili bliskog susreta sa nekim drugim avionom. Ostavljena je i mogućnost da je do katastrofe došlo usled naglog manevra kojim su piloti pokušali da izbegnu meteorološki balon ili jaku vremensku nepogodu ispred sebe.

Zvanični državni izveštaj nije zaustavio nezavisne istražitelje. Jedan od njih je Igor Kuznjecov, penzionisani general sovjetske avijacije, koji je uložio godine truda ne bi li utvrdio punu istinu na osnovu dela dokumentacije sa koje je u međuvremenu skinuta oznaka državne tajne. Kuznjecov nedvosmisleno tvrdi da je do nesreće došlo zbog neispravno postavljenog vazdušnog ventila koji predstavlja vezu između kokpita i spoljašnje sredine. Izgleda da je Gagarin u jednom trenutku shvatio da je ventil u pogrešnom položaju i da posadi preti gubitak pritiska u kabini pa je rešio da naglim obrušavanjem spusti avion u niže, sigurnije slojeve atmosfere. Danas se zna da ovakav manevar, ukoliko se izvede prebrzo, može da dovede do gubitka svesti članova posade, ali se čini da Gagarin tim saznanjem nije raspolagao.

Po jednima, krivac za neispravno postavljen ventil je sam Gagarin jer je u pitanju bio avion na kojem je on redovno leteo. Međutim, Kuznjecov tvrdi da ima dokumente koji pokazuju da je neposredno pre Gagarinovog leta avion koristila neka druga, za sada neidentifikovana posada, i da je upravo ona napravila ključnu grešku ostavljajući ventil u neispravnom položaju. I pored novih dokaza, zvanična Rusija i dalje ostaje pri stavu da ne postoje nova saznanja koja bi opravdala ponovno otvaranje istrage.

Gagarin je imao samo 34 godine u trenutku pogibije. Njegovi posmrtni ostaci su kremirani, a urna sa pepelom nalazi se u zidinama Kremlja. Pedeset godina nakon Gagarinovog leta, kao da smo se vratili na sam početak. Nakon penzionisanja svemirskog šatla, ruski Sojuz danas je jedino sredstvo kojim američki i ruski astronauti mogu da dosegnu zemljinu orbitu. Taj Sojuz jedva da je za korak odmakao od Vostoka kojim je Sergej Koroljev poslao Jurku Gagarina u kosmos.

Vostok

RAMPA ZA KOSMOS: Bajkonur

Gagarinov Vostok predstavljao je kompoziciju tešku 150 tona, koju su činili raketni nosač Vostok-K i orbitalni modul Vostok 3KA. Raketni nosač, sposoban da u orbitu iznese koristan teret od oko pet tona bio je trostepen, sa četiri bočno postavljena bustera u prvom i dva vertikalno montirana raketna motora u drugom i trećem stepenu. Kao gorivo korišćen je kerozin, a kao oksidant tečni kiseonik. Orbitalni modul bio je podeljen u dva dela. U prvom, servisnom delu, nalazio se veći deo opreme i motor za usporavanje. Komandni deo oblika deformisane lopte („šarik“) prečnika dva i po metra bio je hermetizovan i spartanski opremljen za boravak jednog astronauta. Kapsula je, u suštini, bila obična metalna konzerva i nije imala mogućnost precizne orijentacije prilikom povratka na zemlju tako da je bila izolovana termičkim štitom sa svih strana (otud i sferičan oblik).

Kraj trke

SVAKO BEZ NEČEGA: Zajedno u svemiru

Vest o Gagarinovom uspehu obletela je planetu munjevitom brzinom. Britanski mediji među prvima su objavili senzacionalne vesti: „Ruski Kolumbo stigao u vasionu.“ U Americi takvog oduševljenja nije bilo. Novinari su u pola pet izjutra pokušali da dobiju izjavu od Džona Pauersa, portparola NASA. Ovaj im je, bunovan i ne shvatajući šta se zbiva, besno odgovorio: „Šta sad hoćete? Ovde svi spavaju!“ Sutradan su se u američkoj štampi pojavili naslovi u stilu: „Sovjeti poslali čoveka u kosmos. Portparol NASA kaže da Amerika spava.“ Ruku na srce, to nije bilo sasvim tačno, Amerikanci su već imali sličan projekat (Merkjuri), ali je njihov najslavniji astronaut u to vreme bio Hem, šimpanza sa letačkom karijerom od 17 minuta. Pojavila se karikatura na kojoj jedan majmun kaže drugom: „Možda smo malo iza Rusa, ali smo za utehu mnogo ispred Amerikanaca!“

Nakon Gagarinovog leta više ništa nije bilo isto, Amerika je brzo reagovala. Usledila je besomučna trka u kosmosu između dve supersile koja će, zapravo, pokazati da je moć SSSR bila preuveličana. Amerikanci su dobili trku u kosmosu tako što su u Apolo program uložili 25 milijardi tadašnjih dolara, deset puta više od svojih večitih rivala. Ispostavilo se da je sovjetski program bio, zapravo, demonstracija genija jednog čoveka, Sergeja Koroljeva, koji je neočekivano preminuo na operacionom stolu 1966. godine. Nakon toga, niko u SSSR nije bio u stanju da njegove zamisli izvede do kraja. Svi pokušaji lansiranja gigantske sovjetske rakete za Mesec (N1) završili su se spektakularnim vatrometima. „Šteta“, kaže Aleksej Leonov, legendarni sovjetski astronaut koji je prvi iz kabine broda izašao u kosmički prostor, „znali smo da nemamo čime da se spustimo na Mesec, ali smo verovali da još možemo prvi da napravimo krug oko njega.“ Ta njegova želja ostala je neostvarena: nijedan astronaut SSSR nikad nije otišao dalje od Zemljine orbite.

Trenutak američkog trijumfa, prvi korak Armstronga na Mesecu 1969. godine, nisu doživeli ni Koroljev ni Gagarin. Trka u kosmosu definitivno je okončana simboličnim gestom saradnje, spajanjem Apola i Sojuza na orbiti 1975. godine.