Dosta su mi dva mandata

Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, izabran je za ličnost godine većinom glasova članova uredništva nedeljnika „Vreme“. Kriterijum za nagradu je, kao i prethodnih godina, pozitivan doprinos unapređenju društvenih institucija u javnom interesu. Kolegijum nedeljnika „Vreme“ smatra da je Đilas tokom protekle godine ostvario značajne rezultate koji prevazilaze okvire redovnog obavljanja funkcije. Energičnost i lični angažman gradonačelnika doveli su do unapređenja rada javnih službi glavnog grada Srbije i, u skladu s tim, povećanja kvaliteta života građana. Đilas je unapredio i ugled institucije – gradonačelnika.

Fakultet

Uvek sam voleo novinarstvo i hteo sam da budem novinar, ali bio sam dobar i iz matematike, hemije i nekih drugih prirodnih nauka. Roditelji su hteli da budem lekar, ja sam video da to nije za mene. Hteo sam da se bavim društvenim naukama, novinarstvom, ali na kraju je bila matematika, posle Devete gimnazije sam upisao mašinstvo.

Završio sam smer vazduhoplovstvo. Realno gledano, tih godina kada sam završavao mašinski fakultet, u vreme sankcija i svega ostalog, nije postojala mogućnost da čovek radi u svojoj struci, tako da sam već kada sam privodio fakultet kraju znao da neću moći da radim direktno u oblasti koju sam završio. Ali mašinstvo je nauka puna matematike, a matematika i filosofija su nekad bile jedna nauka. Matematika razvija jedan logički način razmišljanja. Kada završite tehničke nauke koje su bazirane na matematici, onda možete da radite u raznim oblastima, ne morate da budete samo inženjer. Meni to što sam završio strahovito pomaže u poslu kojim se bavim, a pomagalo mi je i u privatnom biznisu.

Novinarstvo

Kada sam se 1986. vratio iz vojske, otišao sam na audiciju u Radio Indeks, i primili su me da budem novinar saradnik. Tada je tu došlo dosta ljudi koji su kasnije postali poznati novinari, poput Srđana Kusovca, Milice Kuburović, Dušana Mašića, Zorana Mamule, ljudi koji su kasnije napravili B92, radili po nekim drugim redakcijama. Tada mi je pokojni Neša Radulović, Neša Leptir, rekao: „Kako je to super, ti samo kažeš svoje prezime, i to je već fora.“ Posle sam prešao na B92, bio urednik studentskog, pa informativnog programa, i tamo sam radio do 1994. godine. Onda sam prešao u svet biznisa.

Studentske demonstracije

Bio sam student prodekan 1991. godine, 1992. sam bio student prorektor. Ja sam prvi student prodekan koji je izabran glasanjem između više kandidata. I tada sam organizovao neke demonstracije, išli smo kod ministra Dače Markovića, pisali telegrame, tražili neke uslove i dobili ih. To je bila funkcija koja nije imala baš neku težinu, ona je služila kao spona između studenata i profesora. Za studenta prorektora sam izabran devet meseci posle rektora i prorektora, pošto je tada bilo neslaganje državnog rukovodstva da neko ko radi na B92 bude na tom mestu.

Demonstracije 1992. godine su bile vrlo specifične. Organizovane su tako što se skupila grupa studenata sa različitih fakulteta. Prvi sastanak je bio na Bogosloviji, i organizovao ga je današnji vladika zahumsko-hercegovački Grigorije, Mladen Durić mu je svetovno ime. Deset dana posle tog sastanka on je otišao, kada sam pitao gde je rekli su da se zamonašio, otišao kod Atanasija. „Gde baš sada, što nije sačekao bar još mesec dana.“

Te demonstracije su bile potpuno čiste, bez ikakvih ideja, stranaka. Ta mlada generacija je tražila neku šansu, izlaz, shvativši gde zemlja ide, da ratovi počinju, sankcije se uvode. Tražili smo izbore, tražili smo odlazak Miloševića jer je već tada bilo jasno da način na koji on vodi državu ne ide normalno, da ne može da funkcioniše u tom svetu i da ćemo proći katastrofalno, što se na kraju i desilo. Tražili smo da nas Milošević primi. On je primio delegaciju Univerziteta, bilo je tu profesora, rektora, studenata. Nije on uopšte reagovao na nas i ono što smo rekli, on je to iskoristio da pošalje svoju poruku javnosti. Mi smo tada dobili nove izbore, to svi zaboravljaju. Nažalost, opozicija je izašla odvojeno, medijska blokada je bila ogromna, i ti izbori nisu doneli nikakve promene. Cena tadašnjeg glasanja građana je plaćena kasnije, strašno visoka i skupa cena.

Duel na televiziji

Posle sastanka sa Miloševićem gostovao sam na Televiziji Beograd i razgovarao uživo sa Ratkom Dmitrovićem. Prvi put je tada neko ko je imao drugačije stavove došao na Televiziju Beograd. Mi smo tada bili strani plaćenici, izdajnici, danas kada gleda na to čovek se nasmeši, ali je stvarno katastrofalno koji je rečnik tada korišćen i šta je televizija radila. Do emisije je došlo tako što smo mi studenti napisali jedno pismo Vučeliću, koji je tada bio direktor, a on je očekivao da će nekoga od nas ko dođe na televiziju Dmitrović rasturiti. Onda sam ja u emisiji jednostavno pričao ono što je istina, a Dmitrović je pričao ono što veruje da je istina. Sećam se da je za svako pitanje imao napisano više verzija, šta ako ja odgovorim a, b, c ili d. A ja sam uvek odgovarao ‘e’, pošto ono što je on imao kao odgovore nije imalo veze sa realnošću. To je bilo izuzetno zapamćeno, pošto sam ja realno bio mnogo ubedljiviji od njega, a on nije bio tu novinar, nego predstavnik kontrastrane. I dobili smo tada kao studenti veliku podršku građana, ali to je ratno vreme, Srbija je izolovana, nema medijskih sloboda, nema ničega.

Iz tog vremena je i sukob studenata sa Šešeljem, potezanje pištolja. To su bili Šešeljevi maniri, čuva ga 20 ljudi pod oružjem, a on vadi pištolj i maše, pokazuje kako je velik i hrabar. To je bila manifestacija sile, on je tada bio produžena ruka režima.

U tom trenutku nije moglo više da se učini. Dobijeni su novi izbori, to jeste bio jedan od naših zahteva. Promenjen je izborni sistem, bilo je još nekih promena, ali to nije bilo dovoljno. U isto vreme su bili ratovi u Hrvatskoj, Bosni, zločini na svim stranama. Onda je tu izmešano svašta, i pravi patriotizam, i onaj lažni, i razni interesi. To je rekao i Andrić, u ratu fukara ispliva, a normalni ljudi se povuku. Nažalost, posle te 1992, kraja demonstracija, izbora, ogroman broj ljudi je otišao iz zemlje, i oni nam i danas nedostaju. To su ljudi koji bi imali završene škole, bili sposobni da pokrenu svoj biznis, a oni su otvarali firme po inostranstvu. Danas bi sa tim ljudima ekonomija u ovoj zemlji bila mnogo bolja. Treba da prođe puno vremena da bi se popunila ta rupa. Uvek se šalim, da su ti ljudi ostali ko zna ko bi danas bio gradonačelnik, jer bi i konkurencija za ovo mesto bila mnogo jača.

Problemi i korist

Ja sam imao vrlo malo problema zbog svog političkog angažovanja, ali sam se tada zabavljao sa Milicom Delević, kasnije mojom suprugom, i ona je oborena 1992. na diplomskom ispitu na ekonomiji, a bila je student generacije. Nikada niko u posleratnoj istoriji Ekonomskog fakulteta nije doživeo da je predao diplomski rad i došao na odbranu, a oni ga vrate. Imala je skoro sve desetke u indeksu, postala je vrhunski stručnjak, što se i danas pokazuje u poslu koji radi sjajno. Ona je imala realne posledice, a i ona je bila angažovana. Pošto je vlast tvrdila da su na demonstracijama samo loši studenti, deset dobrih studenata, sa visokim prosekom, potpisalo je da su i oni sa nama, a Milica je bila jedna od njih. Ja sam imao neke probleme 1998, kada sam počeo svoj privatni biznis u Srbiji, ali do 5. oktobra je kompanija koju sam napravio radila u Srbiji vrlo malo, radili smo mnogo više u drugim bivšim jugoslovenskim republikama, u Evropi.

Nisam nikada razmišljao da li mi je na neki način koristilo to što sam bio jedan od vođa studentskog procesa. Znam samo da je pokojni Dragan Sakan, kada me je zvao da dođem u Sači (on je voleo da ima oko sebe ljude koji su negde nešto uradili, koje je znao sa televizije), pitao Voju Žanetića: „Šta će ovaj da radi kod nas, nije kreativac?“ Voja je rekao: „Zna da upravlja“, i onda me je zapalo da budem neki direktor u toj firmi. Tako sam ušao u posao sa medijima, slučajno. Nisam se nikada bavio marketingom, već medijima. Medijski prostor možete da prodajete, kupujete. Da li radite sa ekserima, automobilima ili sekundama, na isto dođe. Tu matematika daje veliku prednost jer možete u glavi da izračunate mnogo, i to je za one koji se bave tim poslom izgledalo kao svetsko čudo.

Češka

Otišao sam u Češku 1994. godine zato što Milica, kada su je oborili na diplomskom, nije mogla da ostane ovde i funkcioniše normalno, i želela je da magistrira i doktorira negde u inostranstvu. Primljena je na Centralnoevropski univerzitet koji je bio u Pragu, gde smo otišli ‘94. Ja sam tamo živeo oko šest meseci i onda sam se vratio, nastavio da radim u Sačiju. Ona je završila magistraturu i vratila se u Srbiju, zaposlila se kao asistent na Pravnom fakultetu.

U Češku sam otišao prvi put 1991. godine da gledam teniski meč između tadašnje Čehoslovačke i Jugoslavije. Išao sam sa svojim „jugićem“ koji sam uvezao iz Amerike pošto je to bilo mnogo jeftinije nego da se kupi ovde. Koristio je bezolovni benzin. Bila je jedna jedina pumpa koja je točila bezolovni benzin od mađarske granice do Praga. Kada smo 1994. otišli u Prag, to je bila druga priča. Uđemo u hipermarket, ima svega, a mi dolazimo iz Srbije u kojoj na policama prodavnica nema ničega, gde se sve kupuje na ulici. Često sam tada putovao „jugićem“ za Beograd i svi su stalno nešto slali, cela kola su mi mirisala na šunku i takve stvari, pa se čekalo ovde na granici po deset sati. Kada bi ljude neko vremeplovom prebacio u to vreme, pola ne bi preživelo. Ovako, navikavali smo se postepeno, malo-pomalo pomeraš svoje kriterijume.

Politika u međuvremenu

Nikada nisam prestao da budem angažovan u politici. Nisam tada hteo da uđem u bilo koju stranku, mada su me zvali svi iz opozicije. Rekao sam da nisam završio fakultet i da hoću da se bavim politikom kada budem finansijski mogao da to izdržim, da ne može niko da me kupi. Mnogi su se tada naljutili na mene zbog toga, ali imao sam svoj stav i nisam hteo da ga menjam. Rekao sam i da, ako naprave jednu listu svi zajedno, ako im znači moje ime, evo tu sam, ali nisu mogli da se dogovore. Zbog toga nisam hteo da budem nigde, mada sam stalno učestvovao na demonstracijama. Govorio sam 1996. na nekim mitinzima, te demonstracije su trajale dugo, dešavalo se da nema ko da govori, pa sam govorio i ja kao neko ko je vodio studente ‘92. Najviše sam bio u kontaktu sa Ivanom Vujačićem, on je tada bio predsednik gradskog odbora Demokratske stranke, on me zvao da govorim na onom balkonu na Terazijama. Druge ljude sam znao, poznavao sam neke ljude iz omladine DS-a, SPO-a, Zorana Đinđića sam sretao.

Početak biznisa

Pre nego što sam otišao u Češku počeo sam da radim u Sačiju, onda smo tamo osnovali firmu koja se prvo bavila sportskim pravima. Kupovali smo ta prava za teritoriju bivše Jugoslavije, za košarku čak i za Rusiju i neke druge zemlje, i onda smo to prodavali pojedinačno po tim zemljama i tako pravili profit. Ja sam u Pragu bio samo šest-sedam meseci. Bilo mi je jako teško bez Beograda, ne mogu sebe da zamislim na nekom drugom mestu. Vratio sam se ovde u Sači i radio svoj posao, medijski biznis, a putovao sam svake dve nedelje u Prag, vikendima. Svoju firmu sam osnovao 1. januara 1998. u Beogradu. Do bombardovanja smo taman počeli nešto da radimo, onda je došao novi rat i sve je stalo.

Osnovali smo firmu i u Skoplju, negde pred bombardovanje i u Banja Luci. Za vreme bombardovanja i vremena do 5. oktobra svi koji su bili zaposleni u beogradskom ofisu dobijali su platu, više socijalnu pomoć u vrednosti 200-300 maraka, zavisno koliko je ko imao dece. Neki su otišli u Skoplje da rade, neki u Banja Luku, i mi smo zahvaljujući tim dvema agencijama i onome što smo radili iz Praga preživeli tu priču. Ovde pravi biznis počinje posle 5. oktobra, tek tada se zemlja otvara.

Sa jedne strane, firma se bavila prodajom medijskog prostora, sa druge strane sportskim pravima. Mi smo bili vlasnici, recimo, prava za sva evropska i svetska prvenstva u košarci koja su ljudi gledali, mi smo ta prava kupili i prodali RTS-u u to vreme, ali i hrvatskoj i bosanskoj televiziji, svima po regionu. Za košarku smo bili vlasnici prava za 15-16 zemalja. I danas smo vlasnici ex Yu prava Mađarska, Poljska, Bugarska, Rumunija…. Sportski deo biznisa nam je bio vrlo jak, uz košarku, engleska Premijer liga, prava na odbojku, čak i na svetsko prvenstvo u fudbalu, sve smo to radili, iz Praga. A onda ovde polako počinje da se razvija taj biznis.

Pritisci

Problema je ovde bilo 1999, imali smo stalno neke inspekcije, zašto uplaćujemo pare B92, ANEM-u, zašto dajemo donacije Beogradskoj otvorenoj školi (BOŠ). Svaki put kada su dolazili govorio sam: „Imam pravo po zakonu, to su moje pare, hoću da se promeni ovaj režim, BOŠ-u uplaćujem jer hoću da imamo bolji univerzitet.“ Dođu, pregledaju sve poslovanje za dve godine.

Nisam nikada pomagao stranke na taj način. Trudio sam se da pomažem nekim nezavisnim institucijama, nezavisnim medijima, Centru za ljudska prava, nečemu što gradi neke nove vrednosti ovde. Imao sam malo odbojnosti prema strankama, iako sam učestvovao u svim demonstracijama koje te stranke organizuju.

Peti oktobar, nade i realnost

Pre 5. oktobra 2000. nisam bio angažovan u pripremama za ono što će se desiti, tada sam imao samo neku komunikaciju sa Otporom, nešto malo pomagao. Ja sam jedan od onih desetina hiljada ljudi koji su svaki dan bili na ulicama, 5. oktobra bili su ispred Skupštine, nisam bio ništa drugačiji od svih onih koji su tog dana izašli da bi nešto promenili.

Tada smo svi samo hteli da se promeni ta vlast, da ode režim koji nas je uveo u tolike ratove i pogrešnim odlukama naneo toliko zla. Taj narodni bunt zbog pokušaja krađe izbora je bio ogroman, energija koja se nikada ni pre ni posle toga nije ponovila. Bila je velika stvar biti deo svega toga, ostao sam na ulicama Beograda do pet, šest sati ujutru toga dana. Ljudi su slavili, bili presrećni, verovali su da dolazi neko bolje vreme. To bolje vreme je došlo, da budemo realni, nema više opasnosti koje su tada postojale, nema te vrste ekonomske krize, situacija da nema dovoljno struje, benzina, da nema ništa u radnjama. Ali sigurno je da smo svi tada imali mnogo veća očekivanja i verovali da će se stvari mnogo brže menjati i dostići nivo devedesetih godina, plata od 1200 maraka, dobrog života koji je, nažalost, sahranjen u tom ludilu nacionalizama u celoj bivšoj SFRJ. Verovali smo da će sve krenuti samo da ode Milošević. Nažalost, sa jedne strane nas nije ni svet podržao u meri koliko je trebalo, mnogi su tek posle ubistva Zorana Đinđića shvatili u kakvim uslovima je radila ta vlada. Sa druge strane, ljudi koji su vodili te demonstracije, kao i mi sami, nisu bili dorasli ulozi koju je pred njih istorija postavila, nisu mogli u neke stvari da krenu brže, jače, neke odluke su bile pogrešne, zanemarili su se i neki socijalni elementi.

Primer je privatizacija, ima češki model gde je sve završeno jako brzo, ili postepeno kao Slovenci. Mi smo uradili nešto između, pa se i danas raskidaju ugovori, veliki broj ljudi je ostao bez posla, i sada je reč privatizacija jedna od najnegativnijih reči u Srbiji, a realno je do nje moralo da dođe. Mnoga preduzeća su prestala da postoje mnogo ranije, fiktivno su postojala, ali nam se nije desilo da uđe dovoljan broj ozbiljnih stranih kompanija koje bi kupile domaće firme i zaista pokrenule proizvodnju na pravi način, nego je ušlo mnogo kapitala čudnog i sumnjivog porekla koji je gledao samo kako da to rasproda.

Bio sam mnogo kritičniji prema tom vremenu dok i sam nisam počeo da se bavim ovim stvarima, i onda iznutra shvatio koliko neke stvari deluju kao da ćemo ih rešiti lako, ali kada uđete u sve ovo, shvatite da ovde, nažalost, ništa nije lako.

Kada sam počeo da radim u Sačiju, radio sam od 9 do 5. Svi moji rođaci su rekli: „Da li si normalan, ceo dan ti propadne na poslu.“ Danas verovatno 80 odsto ljudi radi od 9 do 5 ili od 8 do 4. To su promene koje dolaze, ali ih nažalost nije došlo dovoljno. Taman smo nešto krenuli pa je ubijen premijer. Pa smo onda imali jednu vladu koja nije bila sjajna, pa izbore… Đinđićeva vlada je mnogo postizala zahvaljujući Zoranovoj energiji, ali je on znao gde ide. Kada je on nestao, nestala je i ta energija i Srbija je izgubila puno. To su bile dobre ekonomske godine, bilo je para svuda. Tada su realno mogle da stignu investicije. Mi smo ih trošili na pogrešne stvari, i kada je napokon napravljena proevropska vlada 2008, već je počela kriza, a mi pre toga nismo uspeli da rešimo ozbiljne probleme.

Posao posle 5. oktobra

Sopstvena firma koju sam napravio 1998. i koja se bavila medijskim biznisom se razvijala i došlo je do toga da je među 100 najvećih u Srbiji. Sve firme koje postoje u drugim zemljama u stvari su vlasništvo ove firme iz Beograda. Sav profit koji se napravi donese se ovde da se plati porez državi Srbiji i ja sam ponosan na to.

U biznisu kojim se firma bavi, do 5. oktobra ovde nije bilo ništa, bila je katastrofa. Posle toga se otvorila zemlja, svi hoće nešto da prodaju, da se reklamiraju, samim tim je i medijski biznis kojim sam se bavio u tih nekoliko godina doživeo najveći rast koji postoji, najbrži razvoj tržišta imalo je upravo medijsko tržište. Mi smo bili tu, bili smo veliki u susednim zemljama, imali smo znanje jer smo radili za strane kompanije po tim zemljama. Jednostavno smo bili na pravom mestu u pravo vreme i zahvaljujući tome se firma drastično razvila. Imala je ogromne klijente, bili su veliki budžeti, to je bilo zlatno vreme advertajzinga u Srbiji, to će reći svi koji se bave tim poslom.

Znam da se kod nas priča da ljudi ulaze u politiku samo da bi razvili svoj biznis, ja sam zbog toga kroz takvo blato prošao da to nikome ne bih poželeo. Ali to se jednostavno vidi, vidi se šta sam imao kada sam ušao u politiku, šta imam danas, kako sam živeo tada, kako danas. Meni je politika samo smetala u mojoj firmi zato što sam, kada sam ušao u politiku, rekao: „Od danas više ne radimo za državne firme.“ Nema Telekoma, NIS-a, EPS-a, Lutrije, državnih banaka. Tada još nije postojao zakon da se podnese na uvid imovno stanje pri stupanju na neku funkciju. Kada sam počeo da vodim Narodnu kancelariju, na belom papiru sam napisao svoje imovno stanje i predao to na portirnici Skupštine Srbije, još nisu postojali formulari. Pri tom ne krijem da je firma čiji sam vlasnik 25 odsto jedna od najuspešnijih u ovom regionu i da živim od dobiti koju ona napravi svake godine, i ne vidim da je tu bilo šta sporno. Već šest godina nemam maltene nikakav kontakt sa biznisom, ali sjajne ljude sam ostavio iza sebe, oni se sjajno razvijaju, nemaju nijednog državnog klijenta, i u ovim teškim vremenima uspevaju da opstanu.

Politika, drugi put

Ušao sam u politiku zbog Borisa Tadića. Bio sam malo angažovan oko izbora za predsednika države kada je Mićunović bio kandidat, ali se nismo složili konceptualno kako to treba da ide. Na jednoj strani smo bili Čeda i ja, na drugoj svi ostali. Nikada nisam radio kampanje za političke stranke, smatram da to nije roba kao i svaka druga. Kada je Boris preuzeo DS, zvao me da radim kampanju za njega, i ja sam pristao. Znao me je iz grada, radili smo zajedno FINA vaterpolo kup. Tada su mnogi okretali glavu od DS-a, to je bilo vreme raznih afera, Kolesara, Janjuševića, Marije Rašete, Živkovićeve vlade koja se raspadala. Tada agencije nisu htele to da rade. Govorili su: „Pa nećemo ‘45. u četnike, ni za pare, a kamoli iz ideala.“ Onda je došao Boris kao novi čovek i napravio tim ljudi koga su činili Krstić, Šaper, Šutanovac i još nekoliko ljudi, Igor Miklja bio je veoma aktivan u to vreme. Napravili smo tada kampanju i uspeli Borisa da profilišemo kao novu stranicu u istoriji DS-a, što on i jeste.

Posle toga je vrlo brzo došla kampanja za predsedničke izbore i Boris je postao predsednik Srbije, i ja sam rešio da se uključim u tu priču zato što je Boris tada nametnuo nešto novo. Do tada je bila politika pljuvanja na sve strane. Niko nije bio spreman da kaže: „Evo pružena ruka, dosta više toga, prošlo je toliko vremena, nema više Miloševića, nije više ono vreme, hajdemo neko pomirenje, saradnju.“ Ja verujem u tu saradnju. Čovek sam koji nikada nije bežao od TV duela, ali mislim da je poenta doći na neko mesto i nešto uraditi. Srbija je svoju „Farmu“ dobila mnogo pre ove sadašnje na Pinku. To smo gledali u političkim tok šouima i emisijama deset godina, psovke, vređanja. Boris Tadić je nametnuo nešto novo, i zbog toga sam ušao tada i zvanično u politiku i postao član DS-a 2004. godine. Uvek sam bio najbliži DS-u, zvali su me ‘92. „Mićunov mali“, bio sam neka srednja varijanta, uvek čovek kompromisa. Verujem u to što je ideja DS-a. Možemo da pričamo o tome da li tu ideju DS realizuje na najbolji mogući način, da li su svi ljudi iz DS-a najbolji ljudi, da li oni zavređuju da budu na tim mestima, da li su napravili greške ili nisu, ali ideja DS-a, ideja države u kojoj će običan čovek moći da radi za sebe i svoju decu i moći da živi od toga normalno, je ideja u koju verujem.

Do tog ulaska u politiku sam već imao firmu koja je bila velika u bivšoj Jugoslaviji, već rešio neke svoje egzistencijalne probleme, i želeo sam da moje ćerke Sofija i Jovana odrastaju u normalnoj zemlji, da idu u običnu školu, da ih niko ne gleda posebno zato što njihov tata ima ili nema više para. Ako dete ide u školu i sedi u klupi sa detetom čiji roditelj nema za osnovne stvari, onda je to problem i za moje dete.

Kajanje i zadovoljstvo

Lakše je sto puta biti samo u biznisu, iz koga sam potpuno izašao, i ne mogu da kažem da nekada ne sednem i ne kažem sebi: „A šta ti to treba u životu“, kada raznorazni prozivaju. Deo naroda misli da si lopov jer je političar jednako lopov. Razumem ljude, jer kada pogledate kako je malo kome ko živi od politike danas lošije nego pre dve godine, a malo kome ko ne živi od politike je danas bolje nego pre dve godine, i kada pogledate neke ministre gde provode letovanja, zimovanja, kako se oblače, shvatate da to može teško od plate od 70-80.000 dinara. U ovoj zemlji je to postalo gotovo normalno. Ovde je normalno i kada si u opoziciji i kada je najveća kriza da kupiš stan od 200 kvadrata i kažeš da imaš pravo na to. Pa imaš, ali malo je čudno.

Mislim da i danas u Srbiji ogromne pare odu kroz korupciju ili nedomaćinsko ponašanje. Državno je, pa nema veze. Da li bi Srbijagas da je privatna firma kupio deset škoda superb i dva audija šest za menadžment u vreme kada su u minusu stotine miliona evra? To je nezamislivo, nemoguće. Kakvi automobili za menadžment?! Jeste u minusu? Pa autobusom na posao, peške. Kada sam došao ovde, uveo sam da niko ne sme da ide službenim kolima na posao, nego da dođe svojim kolima pa ako ima neki posao po gradu voziće ga. Smejali su mi se zbog toga. Smanjio sam plate pet odsto svima u gradu, a političarima deset odsto. A posle su mi rekli, pa vredelo je, uštedelo se.

Ne kajem se ipak zbog uzlaska u politiku, jer danas ima dosta ljudi koji mi priđu i kažu: „Vi dobro radite svoj posao, hvala Vam za obdanište“, ili nešto drugo. Ne može to da čoveka ne ispuni. Kako da te ne ispuni kada te „Vreme“ proglasi za ličnost godine? Znamo šta je „Vreme“, „Vreme“ je obeležilo jedan period u ovoj zemlji. Ako te ti ljudi izglasaju za nešto, to mnogo znači.

Politiku doživljavam kao mogućnost da se dođe na neko mesto sa koga se može nešto učiniti za svoju zemlju. Ja bih voleo kada bi mnogo više ljudi iz biznisa i raznih oblasti ušlo u politiku, ali ne mogu da prođu, razumem ih. Borite se sa nekim kome je stranka sve, kome stranka sve daje, i ako nema stranke on ne postoji, on neće da vas pusti. I mene da Boris Tadić nije podržao javno pre pet godina pitanje je kada bih došao na mesto predsednika gradskog odbora DS-a. To je stranka, to je tako i borim se da se to brže menja.

Druga Srbija

Uvek ću se zalagati da svako ima pravo na svoje mišljenje i da može javno da ga iznese. Ja ne čitam šta se piše o meni u e-novinama, ali mi to kažu moji saradnici. Pera Luković je jedno od velikih imena srpskog novinarstva. Njegova lucidnost, duhovitost, hrabrost, zaslužuju svako poštovanje. Pa i danas kada stalno mene kritikuje, i to zaslužuje svako poštovanje. Da li me pogodi kada neko takav, ili B92, napiše nešto negativno o meni, a da znam da to možda nije tako? Pa pogodi me, ali to je cena koju plaćate ako se bavite ovim poslom kojim se ja bavim. Nemam nikada problem kada me kritikuju političke stranke, to je normalno, ali me boli kada me kritikuju ljudi sa kojima sam do juče bio deo nekih promena u Srbiji, pa sada sam na vlasti, a oni su i dalje NGO, bio bih nenormalan čovek da me ne boli, da kažem baš me briga. Mnogo mi je važno šta ti ljudi misle. To su ljudi koji su mnogo važni za ovu zemlju, oni su svojim stavovima kojih su se godinama držali doveli do promena u ovoj zemlji. I nikada neće predstavljati većinsku Srbiju, ali će uvek biti korektiv društva.

Teško mi bude kada me Borka Pavićević i Ćirilov kritikuju za Bulevar, ja se pojedem živ, a znam da sam u pravu pošto su ljudi sa Šumarskog fakulteta rekli da se to drveće seče, a ne ja, pa ko normalan seče drvo ako ne mora. Onda im napišem pismo, pa se oni jave, onda kažem: „Ljudi, to je to, evo pogledajte, možda nismo medijski sve dobro predstavili, ali to je istina.“

Romi

Sa druge strane, ja sam skoro dve i po godine gradonačelnik, ipak jedan dobar deo ljudi i u tom krugu priznaje da se ovde nešto promenilo. Neće se dopasti svima sve moje izjave, neko me zove Džekom Drvosekom, neko smatra da progonim pripadnike seksualne manjine, neko smatra da ne volim Rome. Uvek kažem – dajte malo vremena. Danas imamo 120 romske dece koja idu u školu, a do juče nisu išla. Imaju zdravstvene knjižice, knjige, neki laptope. Radimo na tome, sada će neki od njih dobiti i stanove, koji su najugroženiji. Pre dve godine su me svi napali – vidi šta radi – a deca su živela sa pacovima. Šta je bila opcija za njih, šta je neko uradio za njih? Nije kontejner rešenje za život, slažem se, ali da li je rešenje slično naselje koje danas ponovo imate kod Belvila? Neka uđe neko tamo, neka živi sa njima sedam dana, pa neka javi kako je.

Vrlo često ljudi zaboravljaju da ja nisam hteo da pregovaram ni sa Romima, ali ni sa onima koji su rekli ‘nećemo Rome pored nas’, jer je to rasizam. Ponosan sam što su danas u Boljevcima, gde su neki meštani zapalili prvi kontejner, prihvatili pet porodica koje danas tamo žive normalno. Demosten je još rekao da su najviše krivi oni koji više vole ugađati masi, nego predlagati ono što je najbolje. Posao da vodiš nešto u državi jeste da kažeš ono što je tačno. Mi danas imamo ogroman broj pohvala, i od evropskih banaka koje su dale kredit, i od svetske zdravstvene organizacije, i od nekih NGO-a.

Parada ponosa

Po ko zna koji put pričam o tome. Pravimo nešto da bi rekli da možemo da napravimo, hajde da kažemo pošteno kakva je situacija. Da li je šetnja u ograničenom delu grada, gde posle učesnike šetnje stavite u „marice“ i razvezete po gradu, pobeda ljudskih prava? Nije, ta pobeda će biti kada ljudi budu mogli da slobodno šetaju gradom bez obzira na seksualno opredeljenje, naciju, veru, klub za koji navijaju. Da bi to uradili, moramo prvo da se obračunamo sa onima koji ugrožavaju njihovu slobodu kretanja. Hajde da one koji čine te grupe navijača, a bave se prodajom droge i tako se finansiraju a ostalo im služi kao pokrivalica, što svi znaju u ovom gradu, stavimo tamo gde im je mesto, pa onda idemo dalje. Ja ću biti veoma srećan i počastvovan što će u Beogradu u skupštini grada biti prezentacija godišnjeg izveštaja o ljudskim pravima za LGBT populaciju, koju priprema Gej strejt alijansa. Nemam problem sa tim, imam problem samo zato što mi nećemo ponekad da se pogledamo u ogledalo i kažemo sami sebi šta je istina. A najlakše je napasti gradonačelnika, da li je upotrebio ovu ili onu reč, da li je rekao ovo ili ono.

Most

Most košta isto koliko je koštao na početku. Pitajte Nikolu Hajdina, predsednika SANU, da li je skuplji most ili pristupne saobraćajnice. Uvek su skuplje pristupne saobraćajnice zato što pravite nove magistrale, petlje, bulevare. Morate da kupite neko zemljište, srušili smo toliko objekata da bi izgradili taj most. Samo što je tada budžet grada bio 200 miliona evra godišnje veći nego što je danas, a trebalo bi da se radi ostatak mosta od tih para kojih nema, kriza je, dinar je pao. Ako počnete da gradite i stanete, dobijete most na koji ne može da se popne i sa njega siđe. Normalno je da ćemo da gradimo. Budalaštine su da treba da se zadužimo samo toliko koliko može za vreme mandata ove vlasti da se vrati. Kao kada bi rekli ‘ne može stan na 25 godina, nego na dve’, pa šta mi vredi dve godine? Svi kupuju najskuplje stvari na kredit od 20 godina, tako i mi gradimo most na kredit od 20 godina.

Uvek ću da saslušam kritike, ja sam čovek koji je pravio B92 sa nekim drugim ljudima i naučio sam da slušam tuđe mišljenje. Spreman sam da promenim svoj stav, mislim da samo glup čovek uvek misli da je samo njegovo mišljenje ispravno. Ali kada donesem neku odluku, ako sam dobro promislio o njoj, onda stojim iza nje, ne mogu da je menjam, posebno kada znam da sam u pravu.

Metro

Mi ćemo ove i naredne godine da uradimo sve što je neophodno da bi mogli da počnemo da gradimo metro. Rekao sam već više puta, u Beogradu se neće ni uličica ni metro početi da rade da bi se neko slikao i rekao ‘mi sada kopamo’. Nećemo novi Prokop, nećemo nove obilaznice oko Beograda, nećemo kilometre autoputa koji nikako da se završi. Kada počnemo nešto u Beogradu da radimo kažemo „danas počinjemo, ovako se finansira, tada je gotovo“, i do sada ništa nismo slagali. I to je prednost Beograda u odnosu na ostatak Srbije, zato nam narod mnogo više veruje u Beogradu. Poverenje u ovu gradsku vlast je više od 60 odsto, a u istom tom Beogradu u republičku vlast poverenje ima samo 13 odsto. Ljudima na republičkom nivou je teže pošto ima više nekih ciklusa na koje ne mogu da utiču, ali opet, ta razlika znači da ljudi nešto prepoznaju ovde. Mi smo promenili neke stvari. Ja sam rekao sekretaru za zdravstvo, „tvoje je da kažeš gde treba dom zdravlja, ne da ga gradiš, ti si lekar“. Gde treba škola, gde treba obdanište, skupimo to sve u agenciju za investicije, 50 inženjera zaposlimo tamo i oni vode to. Zato u Beogradu imate da se sve uradi u roku, time se bave ljudi koji to znaju, to je jedini način.

Zoološki vrt

Svaka priča ovde izazove reakcije i za i protiv. Kada se pomene proširenje zoološkog vrta na donji grad, postavlja se pitanje arheologije, da se tom izgradnjom nešto eventualno ne uništi. Do današnjeg dana samo na osam posto beogradske tvrđave odrađena su arheološka ispitivanja. A postoji grupa koja se bavi time već 30 godina i prima pare za to. Zar nije bolje da krenemo da radimo, da iskopine izvadimo iz zemlje, stavimo ih negde da ih vidi narod, a ne da se ne dira ništa. Da li je dobro da zoo vrt bude na beogradskoj tvrđavi? Možda će neko ko se bavi zaštitom spomenika reći da nije, meni jeste, zato što tu dođe milion ljudi godišnje. Za mene je sjajno da ti ljudi, roditelji sa decom, usput nauče priču o istoriji tog dela Beograda. Uopšte ne kažem da je to idealno rešenje, samo kažem da ja ovako gledam, dajte mi argumente za suprotno mišljenje pa ću da vas saslušam. Gde da iselimo zoo vrt? Ko će da plati da ga negde iselimo? Nema arheoloških ispitivanja, ali ne sme ništa da se dira. Ne smeju da se prave garaže po Beogradu, ispod zemlje ima ko zna šta. Pa kako je Rim napravio sve te garaže i metro?

Beograd i Srbija

Razlika između Beograda i ostatka Srbije je ogromna, ali između svakog glavnog grada i ostatka zemlje postoji razlika, s tim što u Nemačkoj i ostatak živi sto puta bolje nego u Srbiji, pa se to manje oseća. Ne mogu više da objašnjavam ljudima da Beograd pravi pola srpskog BDP-a i da bi, kada bi budžet u svakoj opštini procentualno odgovarao onome koliko se u toj opštini napravi para, Beograd imao mnogo više u svom budžetu. Ali nije to ideja, već da se razvije i ostatak Srbije, da i tamo neko može da se zaposli, prima platu, živi. Nemoguće je da će se nekada živeti u nekom manjem gradu u Srbiji kao u Beogradu. Neće bolnica u Leskovcu biti istog kvaliteta kao u Beogradu, ali može da da ono što mora da se tu ima, a ako treba nešto više da prebaci pacijenta u Beograd. To je prednost glavnog grada, ali Beograd ima i veću stopu kriminala, veće zagađenje, veći pritisak na decu, i sa te strane nekvalitetniji život.

U potpunosti podržavam ideju da se da ostatku Srbije da se brže razvija, samo bez demagogije ‘Srbija radi, Beograd se gradi’, pošto to nije tačno. Pitanje je kako drugi gradovi troše svoje budžete, da li će se kupovati automobili, zapošljavati tetke, strine i rođaci, da li će da se grade fudbalski stadioni kada ljudi nemaju šta da jedu, ili će se kao u Beogradu graditi škole, bolnice, vrtići, putevi, mostovi. Beograd će da obezbedi i paket za bebe, i za 5000 majki iz siromašnih opština, ali da li zaista u tim mestima gde se rađa po 20-30 beba nijedna firma, nijedan čovek koji je odatle potekao, niko ne može da skupi novac da svaka majka dobije taj paket, a za 30 beba treba 3000 evra? Nije tačno da ne može, nego neće niko da razmišlja o tome, svi se bave visokom politikom, plus gde šta može da se uzme, gde ko može da se zaposli.

Mislim da u Srbiji na političkom planu nije prihvaćeno da ljudima treba govoriti istinu. Ja zaista kažem istinu, svašta ću reći i na stranačkoj tribini i na ulici, ali tako radim od prvog dana. Taj metod gde kažemo, uradimo, ne ulepšavamo stvari nekada deluje arogantno, nekada bahato, ali imamo rezultat. U Beogradu se rađa danas nekoliko hiljada beba više nego pre tri godine. Beograd ima nove bulevare, dobiće tri nova mosta u sledeće tri godine, a nijedan nismo napravili za prethodnih 40 godina. Useliće se nekoliko hiljada ljudi u neprofitne stanove, napravili smo 15 novih obdaništa, nekoliko novih škola. I nikada nismo obećali nikome da ćemo nešto uraditi a što smo znali da nećemo uraditi da bi neko glasao za nas. Izgubili smo kao stranka izbore u Zemunu i na Voždovcu. Pa dobro, videćemo kada dođu sledeći izbori da li će narod da prihvati to što mi radimo ili ne. Taj način vođenja politike još uvek nije u Srbiji do kraja zaživeo, još uvek političari većinom pričaju ono što misle da im u tom trenutku donosi političke poene. A onda na kraju dođe neko kao u kafani, podvuče crtu i kaže ‘ovo je vaš račun’, uvek će se svoditi računi na izborima.

Nezavršeni poslovi

U Beogradu imamo tu stalnu trku sa brojem dece i obdaništa, nastavljamo je. To je sjajna trka, volim da tu malo kasnimo, znači da uvek imamo novu decu za obdaništa, škole. Imamo probleme infrastrukture, saobraćaja, pasa lutalica, radimo na rešavanju toga. Ne možemo do kraja mandata ove vlasti potpuno da rešimo pitanje pasa lutalica ako ne ubijamo životinje, a ja sam zaista protiv toga. Ali će se situacija popraviti, izgradićemo nove azile za životinje, to sve košta, ali verujem da ćemo uz bolji odnos vlasnika pasa prema svojim životinjama doći do rešenja. Na kraju krajeva, nije ni tako loše kada živite u gradu u kome su, osim tema na koje grad ne utiče kao što su nezaposlenost, standard, jedan od glavnih problema psi lutalice. To znači da smo neke druge probleme ipak uspeli da rešimo.

Saradnja

Iskreno mi je žao što nisam više sarađivao sa Zoranom Đinđićem. Kada slušam od njegovih saradnika, i danas gledajući šta je sve radio, mislim da sam mogao mnogo da naučim, i tu njegovu energiju da pokušam više da sledim. A najznačajnija saradnja je sa Borisom Tadićem, zbog njega sam i ušao u politiku. On je veoma važan faktor stabilnosti u ovoj zemlji kao predsednik države. Nisam uvek saglasan sa svim, to je nemoguće, ali da ću sigurno uvek da mu kažem šta mislim u četiri oka. Mi nismo mislim ni svesni koliko je toga učinjeno poslednjih godina na promeni u društvu, teško je budemo svesni kada ljudi nemaju osnovnih sredstava za život i ne razmišljaju o pomeranju nekih vrednosnih stvari u društvu. Od toga će imati koristi jednog dana. Znam ja da svi kažu ‘pusti jednog dana, šta ćemo sutra’, ali jedno mora sa drugim.

Ambicije

Političke ambicije su mi da budem gradonačelnik Beograda još jedan mandat i da neke projekte koje sam započeo privedem kraju, da iza mene nešto ostane, i da se povučem posle drugog mandata. Ja sam uveo princip da u Beogradu niko ne može da ostane na jednoj poziciji više od dva mandata bez obzira koliko je dobar u tome, jer jednostavno treba omogućiti da dolaze neki novi ljudi. Želim da se promeni zakon o glavnom gradu i da Beograđani biraju gradonačelnika neposredno. Mislim da Beograđani zaslužuju da oni odlučuju ko je gradonačelnik, ko ih predstavlja četiri godine, da izaberu gradski parlament. Nemam nikakvih ambicija da sa pozicije gradonačelnika idem na bilo kakvu drugu funkciju. Želim da stranke koje danas čine vlast nastave da to budu i posle sledećih izbora. Mislim da dobro radimo i da velike zasluge za to imaju ljudi koji vode SPS, LDP, G17 plus i PUPS na gradskom nivou.

Ne znam da li ću posle toga, ako sve bude tako, ako pobedimo na izborima i budemo na vlasti još četiri godine, te 2016. razmišljati o politici. Stvarno ne vidim sebe kao čoveka koji će ceo život da bude u politici. Ja sam sa 25 godina imao to da sam otišao na televiziju, gledala me cela Srbija, slali su telegrame saučešća Televiziji Beograd posle mog gostovanja jer sam kao „izbušio“ onog Ratka Dmitrovića. Imao sam to da mi tada prilaze razne osobe i čestitaju mi, da me neke devojke koje me do juče nisu gledale počnu da gledaju kao mnogo zgodnog i interesantnog. Da 30.000 ili 50.000 ljudi skrene levo kada kažem „levo“, skrene desno kada kažem „desno“. Ko kaže da ga to ni malo ne ispunjava, taj laže. Ja sam sve to imao sa 25 godina, ne treba mi sada. Finansijski, imam dovoljno koliko je potrebno za normalan ljudski vek. Ako vidim da mogu da doprinesem da se nešto menja na bolje, onda mogu da budem tu. Ali da tu sedim samo da bih sedeo, da bi mi govorili „ministre, gradonačelniče“, to me stvarno ne ispunjava.

Želje

U politici sam se potpuno ostvario kroz mesto gradonačelnika. Ovde pogledate kroz prozor i vidite da li ste nešto uradili ili ne. Voleo bih da jednog dana, kada ne budem više gradonačelnik, neko mojim unucima priča: „Kada je vaš deda bio gradonačelnik, u Beogradu su urađeni ti mostovi, grad je dobio ovo ili ono,“ da mojoj supruzi Ivi i deci to bude nadoknada za to što moraju da prođu u životu zbog toga što sam ja to što jesam. Voleo bih da nešto veliko ostane iza mene, da me ljudi pamte po nečemu dobrom, nadam se da će se to ostvariti.

SLIKE IZ MLADOSTI: Sport,…

…škola,…

…vojska,…

…fakultet