Titovo radioaktivno nasleđe

Istraživanje »Vremena« o crnim ekološkim tačkama pomaže Heinrich Böll Stiftung

Fondacija „Hajnrih Bel“ je deo zelene političke struje koja se razvila i van Savezne Republike Nemačke kroz sučeljavanje tradicionalnih političkih pravaca socijalizma, liberalizma i konzervatizma. Kako kažu u HBS-u, njihove zajedničke osnovne vrednosti predstavljaju ekologija i održivi razvoj, demokratija, ljudska prava, samoopredeljenje i pravda, i dodaju da im je „posebno stalo do rodne demokratije, dakle do društvene emancipacije i ravnopravnosti žena i muškaraca“. Fondacija „Hajnrih Bel“ se angažuje za ravnopravnost kulturnih i etničkih manjina i za socijalnu i političku participaciju imigranata, kao i za nenasilje i aktivnu mirovnu politiku. „Za naš angažman tražimo strateške partnere koji dele naše vrednosti. Delujemo nezavisno i na sopstvenu odgovornost. Potičemo iz Savezne Republike Nemačke, no istovremeno smo idejno i praktično međunarodni akter“, kažu u fondaciji. Pisac i dobitnik Nobelove nagrade Hajnrih Bel (Heinrich Böll), po kome je fondacija dobila ime, predstavlja pojam onoga što je organizacija sebi zadala: odbranu sloboda, građansku hrabrost, toleranciju i vrednovanje umetnosti i kulture kao samosvojnih sfera mišljenja i delanja.

Dodatak „Crne ekološke tačke: Vinča“ u PDF-u

Dodatak pripremili: Marija Vidić i Slobodan Bubnjević

Sve će to ukupno koštati 60 miliona evra. Prema poslednjem od brojnih planova za rešavanje čišćenja radioaktivnog otpada i dekomisije nuklearnog reaktora u Institutu za nuklearne nauke „Vinča“, ceo proces nakon koga ne bi postojala ni teorijska pretnja od radioaktivnog „zagađenja“ u Vinči trebalo bi da se sasvim okonča do 2014. godine.

Tokom punih deset godina koliko traje ovaj proces, uz za domaće prilike sasvim uobičajena odlaganja i povremene promene državne strategije, uz mnogo teške rasprave, igranja ljudskim sudbinama i nimalo lakih promena unutar instituta, poduhvat je prošao kroz više faza. Ovih dana će se završiti jedan od najvažnijih koraka kad će se, osam godina nakon što je iz Srbije otpremljeno neiskorišćeno uranijumsko gorivo, konačno i istrošeno nuklearno gorivo iz reaktora RA otpremiti u Rusiju.

Na ovom poslu danas zajedno rade Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA, International Atomic Energy Agency), Evropska unija i Vlada Republike Srbije. Sredstva su obezbeđena iz više izvora, što uključuje i IPA fondove Evropske unije, a trenutni glavni operater nije sam Institut za nuklearne nauke, koji je odlukom Vlade odstranjen iz celog posla, već Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije, koje je prošle godine osnovano unutar instituta, Zakonom o zaštiti od jonizujućeg zračenja i nuklearnoj sigurnosti.

U „Vinči“ se nalaze praktično svi nuklearni objekti u Srbiji, koji podrazumevaju nuklearna postrojenja i postrojenja za procesiranje i skladištenje radioaktivnog otpada. No, najveći zalogaj predstavlja vinčanski istraživački reaktor RA snage 6,5 megavata, koji je 25 godina radio sa 2,5 odsto obogaćenim uranijumom.

Dekomisija reaktora koja podrazumeva potpuno sečenje na komade i odlaganje delova na sigurno neće biti gotova ni kad za nekoliko dana iz njega ode istrošeno gorivo. Izgradnja trajnog odlagališta radioaktivnog otpada tek predstoji, a izbor tajne lokacije za ovo postrojenje teško da će proći bezazleno – zamislite samo šta će se dogoditi u vašem gradu kad saznate da je vaša lokalna samouprava odlučila da obezbedi dodatne prihode od Republike ustupanjem gostoprimstva jednom takvom postrojenju.

Cela stvar, kao što je slučaj sa nuklearnim poslovima još od Hirošime, oduvek se odvijala u dramatičnim okolnostima. Titova Jugoslavija kupila je reaktor kao gotov proizvod od Instituta za teorijsku i eksperimentalnu fiziku iz Moskve, 1955. godine, sedam godina nakon što je Pavle Savić osnovao i pokrenuo „Vinču“, u vreme kad, nakon Staljinove smrti, otopljavaju odnosi Jugoslavije i SSSR. O ovom poslu, koji je bio početak jugoslovenske epopeje sa nikad izgrađenom atomskom bombom, dogovorili su se direktno Josip Broz Tito i Nikita Hruščov u okviru procesa pomirenja, ali je on realizovan u prilično napetim okolnostima.

Sledeće 1956. godine, u Mađarskoj je izbila revolucija protiv sovjetskih vlasti koja se nesrećno okončala 4. novembra kad su sovjetski tenkovi okupirali Budimpeštu. U toj dramatičnoj završnici, legendarni vođa radničkog pokreta Imre Nađ i njegovi saradnici sklonili su se u jugoslovensku ambasadu tražeći azil od jedinog socijalističkog suseda koji je bio nezavistan od moći SSSR.

Nakon 18 teških dana teških pregovora, što je uključivalo i prethodni desetočasovni razgovor Tita i Hruščova na Brionima, posle kog nije ostao nijedan zapisnik, Nađ je napustio ambasadu u konvoju koji su, odmah iza ugla, Sovjeti zaustavili. Nađ je uhapšen uprkos dokumentu kojim mu je Kadarova vlada garantovala bezbedan izlazak, da bi potom, u montiranom suđenju, naredne godine bio streljan zbog kontrarevolucionarne aktivnosti. Jugoslavija je, prirodno, okrivljena da je izdala Nađa.

Upravo u to doba, kroz Mađarsku se kretao jedan drugi konvoj – železnička kompozicija koja je iz SSSR u Jugoslaviju dopremila prve elemente vinčanskog reaktora. Sa njim je Jugoslavija ušla u nuklearnu eru. Reaktor je sastavljen i pokrenut 1959. godine, a prvoj lančanoj reakciji u SFRJ prisustvovao je i Josip Broz Tito, kao i predstavnici SKNE-a (Savezne komisije za nuklearnu energiju), koji je vodio lično Aleksandar Ranković, tela koje je upravljalo finansiranjem „Vinče“.

Kako je „Vinča“ postajala preskupa igračka za jednu nesvrstanu zemlju, a nivo istraživanja bio sve slabiji, na reaktoru su se desili i prvi incidenti. Mada je u to doba vođen takozvani Projekat A, sa idejom razvoja nuklearnog oružja, situacija u „Vinči“ je početkom osamdesetih postala tako neizvesna da je reaktor trajno zaustavljen 1984, nakon jednog zaustavljanja kako bi se zamenilo reaktorsko gorivo. Posle toga jedva da je išta učinjeno – u reaktorskoj zgradi je ostalo istrošeno reaktorsko gorivo i svakojak radioaktivni otpad.

Sudbina zatečenog, a neiskorišćenog goriva dobro je poznata. Ono je godinama izazivalo razne bojazni na Zapadu, sve dok ga u jednom noćnom transportu 2002. godine Vlada Zorana Đinđića nije otpremila nazad u Rusiju. I onda, tačno pedeset godina nakon što je Imre Nađ platio glavom za njega, sledeća srpska vlada donosi odluku da izvrši dekomisiju reaktora i da u tom poslu zatraži pomoć Evropske unije i IAEA.

Za taj posao se pokreće projekat VIND (Vinca Institute Nuclear Decomission Programme), kojim se posao čišćenja logično poverava „Vinči“, u okviru koje se osniva Centar za nuklearne tehnologije i istraživanja (NTI), kome je glavni zadatak bilo čišćenje radioaktivnog otpada. Ovaj posao se pokazuje kao nimalo jednostavan, u „Vinči“ se gradi novo privremeno odlagalište otpada niske radioaktivnosti, a u javnosti se pojavljuju priče o tome da cezijum iz reaktora curi u životnu sredinu.

Kako su godine prolazile, a zastoji u realizaciji bili sve veći, Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj 2009. godine donosi odluku da oduzme ovaj inače nimalo jeftin posao „Vinči“ i da za tu namenu osnuje javno preduzeće. Da li će to ubrzati proces i konačno dovesti do uklanjanja Titove radioaktivne baštine?

U JP Nuklearni objekti Srbiji, koji su nastali cepanjem nuklearnog parka i prevođenjem 110 ljudi iz „Vinče“, kažu da je sada sistem osmišljen efikasnije i na zadovoljstvo svih. „Možemo sa punom odgovornošću da tvrdimo da kompleks „Vinča“ ne predstavlja opasnost po životnu sredinu“, kaže za „Vreme“ direktor JP NOS-a, Radojica Pešić.

S druge strane, Institut, koji je prošao kroz trnje i kamenje, danas se isključivo bavi naukom, a ne ovim, u biti „komunalnim“, odnosno inženjerskim poslom. Nije isključeno da ga možda čeka i jedna nova renesansa – sve je veći broj mladih istraživača koji biraju da ovde započnu karijeru, uprkos bremenu prošlosti. O Josipu Brozu, Imreu Nađu ili o tome da li se ovde gradila nuklearna bomba, niko u „Vinči“ danas ne razmišlja.

„Nismo nikada mislili da je Srbija razvijala nekakav program nuklearnog oružja“, rekao je pre dve godine, u ekskluzivnom intervjuu za „Vreme“, legendarni šef Međunarodne agencije za atomsku energiju, nobelovac Muhamed el Baradej. „Bili smo samo zabrinuti zbog broja godina koje su prošle od kada je gorivo iz reaktora uskladišteno. Što vreme više prolazi, ono postaje sve veća potencijalna opasnost“, zaključio je El Baradej, samo nekoliko dana pre nego što je napustio mesto na čelu IAEA.

Vinčanski reaktor je preživeo svih dvanaest godina njegovog mandata. Koliko će još opstati?

Vinča, godine raspada

1948.

Istaknuti jugoslovenski fiziko-hemičar i Titov ratni drug Pavle Savić, na obali Dunava osniva nuklearni institut. U saradnji sa francuskim fizičarem Robertom Valenom, u „Vinči“ se pokreću prva istraživanja, sasvim nezavisna od SSSR.

1955.

„Vinčom“ upravlja SKNE, savezna komisija za nuklearnu energiju, kojom rukovodi šef Titove tajne službe Aleksandar Ranković.

1956.

Nakon kraha mađarske revolucije i sovjetske okupacije Budimpešte, Jugoslavija predaje Sovjetima vođu narodnog ustanka Imrea Nađa. U međuvremenu, u „Vinču“ iz SSSR stiže konvoj sa prvim delovima budućeg vinčanskog reaktora.

1959.

U „Vinči“ se pokreće reaktor RA. Pokretanju prve kontrolisane lančane reakcije prisustvuje Josip Broz.

1961.

Opada savezni nivo finansiranja u „Vinči“, dok se u Srbiji osniva više drugih, republičkih naučnih instituta.

1968.

Dotadašnji direktor Instituta „Boris Kidrič“ Pavle Savić napušta „Vinču“ i počinje „faza otrežnjenja“, a zatim „faza posrtanja“, kako ih naziva jedan od direktora Instituta iz tog doba Milorad Ristić.

1974.

SKNE predaje „Vinču“ na upravljanje Republici Srbiji, čiji nejaki budžet teško podnosi takav teret.

1984.

Nakon zaustavljanja zbog zamene nuklearnog goriva, nuklearni rektor RA se trajno gasi. U ovom nikada pokrenutom postrojenju ostaje reaktorsko punjenje, a u zgradi se skladišti nuklearni otpad. Pritom, u „Vinči“ je uskladištena i znatna količina neiskorišćenog uranijumskog goriva.

1990.

„Vinča“ se okreće drugim aktivnostima sa promenjljivim uspehom. Tu se pokreće izgradnja akceleratora TESLA, koja nikad nije dovršena, neslavno okončana 2007. odlukom Vlade Republike Srbije da obustavi finansiranje i, kako kažu u „Vinči“, nastavkom finansiranja iz klirinškog duga Rusije.

1999.

Tokom NATO bombardovanja medijski se naduvavaju bojazni da se neiskorišćeni uranijum u „Vinči“ može koristiti za izgradnju bombe. Celu dramu podgreva suluda odluka Vlade SRJ da odbije gostoprimstvo inspektorima IAEA u inače redovnim posetama. To pokreće buru u američkim medijima.

2002.

Vlada Republike Srbije kojom rukovodi dr Zoran Đinđić donosi odluku da se neiskorišćeno gorivo transportuje u zemlju porekla, Rusku Federaciju. Noćni konvoj napušta Beograd.

2004.

Pokreće se projekat VIND za dekomisiju reaktora, koji je zamišljen u deset faza. Posao čišćenja je poveren stručnjacima iz „Vinče“ i finansiran evropskim sredstvima, ali se realizacija oteže u narednim godinama.

2009.

Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj oduzima posao sa dekomisijom reaktora „Vinči“ i osniva Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije, koje postaje glavni operater za čišćenje radioaktivnog otpada.

2010.

Najavljuje se konačni završetak prve dve faze nekadašnjeg programa VIND i otpremanje istrošenog reaktorskog goriva u Rusiju, osam godina nakon što je u istom smeru upućeno i ono koje nije bilo iskorišćeno.

2014.

Projektovana godina za završetak dekomisije reaktora u „Vinči“.