Umuvasmo se u Aziju

Za doručkom, u trpezariji pansiona Turkmen, koji, kako u brošuri piše, pored tople vode nudi i dvadeset modernih soba za utehu (rooms for comfort), obeduju turisti iz muslimanskih zemalja, uglavnom Arapi bez naftnog izvora u bašti. Slušamo njihov jezik i pitamo se kako ćemo se sporazumevati. Već ovde nam ide – nikako.

(…)

Prosedi, vitalni gospodin prepričava zgode i nezgode uzbudljivog života na dva točka mladom arapskom bračnom paru… Srećom, na sebi nemamo ništa od opreme što bi nas moglo odati kao vlasnike pred hotelom parkirane „afrike“. Dosta mi je priče o gumama, uljima, paknama, lančanicima…

Bežimo napolje. Pre nego što krenemo ka Ankari, želimo da vidimo unutrašnjost Aja Sofije i čuvenu istanbulsku Cisternu. Nemamo sreće. Redovi, u kojima bismo izludeli posle dva minuta, dugački su stotinama metara. U uličicama bez turista je zanimljivije. Baš kao na Baščaršiji, u Sarajevu, svaki sokak okuplja zanatlije jednog esnafa. Šetamo se Saračima, Kazandžilukom, Abadžilukom. Tražim Kujundžiluk, ne bih li sreo duha pretka, po kome nosim prezime. Porodična legenda kaže da je on, kao zarobljenik, pre više od šest stotina godina u Istanbulu izučio kujundžijski zanat. Možda je ovih dana svratio po nešto što je zaboravio?

Umesto gomile srebra i zlata, umalo se ne sudarismo sa ultimativnim remek-delom mehanike. Pokretna presa za pomorandže, jednosed na ljudski pogon. Da bi se videlo kako ovo čudo radi, potrebno je pokazati dva prsta i izvesti imitaciju ispijanja čaše. Majstor iz gajbe vadi nekih četiri kila pomorandži, svaku seče napola i jednu po jednu ubacuje u čarobni stroj. Povlači ogromnu ručicu, u kriglu teče žuti sok. Spretno menja polutke, ručica leti gore-dole. Od sada, problem sa nedostatkom vitamina je rešen. Genijalni pronalazač ovog „rols-rojsa“ ostao je anoniman. Jednog dana, kupiću isti ovakav… već vidim kako u Skadarliji potežem polugu. Učenici, vojnici, penzioneri – upola cene!

(…)

Pretrčava muškarac obliven krvlju, drži se za lice. Za njim trči drugi, sa velikim skalpelom u ruci. Liči na Brku. Pa nije ni čudo, ovde negde je i pušionica od sinoć. Definitivno, ovaj kraj nije za šetnju sa otvorenim kišobranom pod vedrim nebom. („Topolana, no good“, savet recepcionara iz prethodnog odeljka, prim. red.)

Vreme je da se krene. Vraćamo se do Turkmena, plaćamo hotel, koliko smo dogovorili. Dok spremamo motor čujemo poznati glas. Prosedi, vitalni gospodin iz trpezarije nam se osmehuje… Svaka reč koja izlazi iz njegovih usta strogo poštuje ograničenje brzine. Vozi „BMW RT“ … neki četvorocifren broj. Motor je uredno parkiran, pod ciradom. Nisam ga ni primetio. Ima problem sa prednjom gumom, koja samo što se nije raspala. Hitno je potrebna zamena. Opet „meceler“.

– Zašto kupujete to smeće? – pitam.

Dimenzije gume su potpuno drugačije od naših.

– Možemo zajedno do nekog internet kafea, da pokušamo pronaći adresu prodavca moto-guma u Istanbulu – kažem.

– Sigurno ih ima. Sve što posle toga treba uraditi je – pozvati taksi. Gospodinu nije pravo što mu nudimo pomoć, poput one da nepismenom čoveku napišemo pismo. On je Englez i profesor je engleskog jezika. Oljin kolega!

– Oooh, how delightful! Ti likovi kucaju po tastaturi svim prstima… zatvorenih očiju!

Gospodin ima 72 godine. Na putu je više od šest meseci. Iz Australije je brodom prebacio motor u Rusiju, prešao je uzduž i popreko, sa svim mogućim i nemogućim, bivšim i manje bivšim republikama! Dobro je što govori polako, inače bi sve morao da ponovi barem još jednom.

– Svaka čast, profesore!

– Jeste li videli neki internet kafe u blizini?

– Da, u onom pravcu…

Opraštamo se. Jedni drugima želimo mnogo sunčanih kilometara.

Sledeća stanica – Azija!

Sa Sultanahmeta spuštamo se na obalu. Čuvenim mostom Galata prelazimo sa Zlatnog roga u Bevoglu, još uvek na evropskoj strani. Bevoglu je mnogo više evropski građen, drugačiji od svega. Podseća na Lisabon. Istanbul ima pun rukav kečeva – tačnije oba rukava. Jedan u Evropi, drugi u Aziji. Svako bi u Istanbulu trebalo da živi nekoliko godina. U svakom kvartu po jednu – i još po jednu, čisto da bude siguran da to ne može biti istina.

Čitava obala je velika putnička i trajektna luka. Mreža gradskog brodskog saobraćaja prebacuje ljude i robu, ne samo sa kontinenta na kontinent nego ka svim četvrtima grada. Bevoglu nije izuzetak. Gužva i strka.

Pantomimom pitamo taksistu sa ogromnim turbanom gde je veliki most, koji ide preko malog mora. – Za mnom! Prateći žuti taksi, napuštamo obalu, penjemo se… Za razgledanje nema vremena, pošto se u onom turbanu krije mlazni motor. Vidimo most, usporimo, turban nestaje…

– Hoću da pamtim prvi ulazak u Aziju!

Milimo preko Bosfora, ne znamo na koju ćemo stranu pre okrenuti glavu. Olja pravi nekoliko snimaka. Ispred nas tabla – Welcome to Asia.

Veliki naplatni terminal. Mostarina. Pogledom tražim rampu iznad koje piše – nakit ili cash. Postoje samo dva natpisa, OGS i KGS. Biramo KGS, stajemo u red. Ljudi ubacuju nekakve kartice i rampa se diže. Nema nakita, nema ljudi. Sve je automatski. Nazad više ne možemo okrenuti. Dolazimo na red…

– Otvori se, Sezame. Otvori se, Supice. Otvori se, Surdulice…

Ništa. Pritiskamo dugme interfona, da priupitamo Ali-babu za novi password. Ne zvuči oduševljeno. Dapače. Stvara se kolona, ljudi trube i viču na nas.

– Gde li sam ono stavio turski sa izgovorom, da nekom spretnom frazicom sredimo situaciju, pa svi zajedno, u zdravlju i veselju, odemo kod frizera da nam udari po razdeljak? Izlazi vozač najbližeg automobila, gura karticu, Sezam se otvara. Nešto nam govori, mada ne verujem da je reč o dobrodošlici. Stavljam ruku na grudi, lagano se klanjam i kažem:

– Tešekur ederim.

Naučili smo da pravilno kažemo – hvala. Vozač, u trenutku, menja boju lica i glasa, stavlja ruku na grudi, zatvara oči i uz blagi naklon mirno izgovara – Bir šej delig – nema na čemu.

Umuvasmo se u Aziju kao oni što se na autobuskoj stanici provlače ispod rampe, da ne bismo platili žeton za ulazak na peron.

(…)

Do Izmita – manje od sto kilometara. Negde na polovini, grozomorna naselja ustupaju mesto još grozomornijoj industriji. Dno ledenog brega. Zagađenje vazduha je vidljivo i pored vetra, koji samo što nas ne obori. Smrdi.

Taj deo je bio jedan od najtežih za vožnju. Grozan spoj nepovoljnih i opasnih okolnosti. Bočni vetar nas udara iz sve snage. Da bismo održali ravnotežu, vozimo nagnuti na stranu sa koje duva. Kada stane, imam osećaj da ćemo, tako nagnuti, pasti. Nema druge nego da vozimo polako. Vetar nas, svejedno, metrima šeta levo-desno. Kamioni pretiču, prave zavetrinu; cimam i ispravljam motor. Kamioni prolaze, vetar ponovo udara – ponovo obaram motor. Desna traka, jedina kojom možemo da vozimo, u kolotrazima je, ulegnućima koja su vremenom napravila najsporija i najteža vozila. Kada se u njih upadne, teško se izlazi. Sredina je grbava i masna od ulja koje curi iz teretnih mašina. Šlag na torti je raspali kamion, koji pred nama seje žito po autoputu. Kao da sipa klikere. Ne mogu da ga preteknem. Horor, dugometražni. Što kaže drug Vlada iz Novog Sada – motoraški hleb je hleb sa sedam kora. Ovo je definitivno – zagoreli okrajak!

Ponovo vidimo more, kraj izmitskog zaliva. Industrija je, pored kontinenta, zauzela čitavu obalu i more. Ogromni terminali, naftovodi, gasovodi, rafinerije, postrojenja, rezervoari, magacini… Bakarski zaliv, pored Rijeke, u poređenju sa izmitskim, jeste netaknuta koralna uvalica na polinežanskom ostrvu. Srećom, put prolazi iznad njega.

(…)

Pumpa kompanije Opet je bez premca po čistoći toaleta i ljubaznosti osoblja. Mnogi hotelski gosti bi mogli da nam pozavide na onome što dobijamo uz nekoliko kvadrata besplatnog parkinga. Širimo naše šatorsko krilo i spremamo krevet. Društvo nam pravi jedan čupavi mačak… sve dok, na drugom kraju, neki turski Paja Vuisić nije iz autobusa izvadio roštilj, da počasti svoje putnike, mladi fudbalski tim.

Zoru dočekasmo na motoru, u punoj ratnoj opremi. Jutarnja hladnoća nas je ubrzala. Ipak, ne žalimo se. Znamo da ćemo se uskoro, sa nostalgijom, prisećati svega što nije preko 30 stepeni Celzijusa. Silazimo sa planina i temperatura raste. Žitna polja usred kojih se, koliko god mogu, istežu usamljena stabla. Kao i svemu u Turskoj, kraj ovih polja je negde daleko, iza horizonta. Vreme je žetve, sve blješti i sve je žuto…

– Van Gogu ovde ne bi bilo dosadno.

Do Ankare – još samo trideset kilometara!

Betonski mastodonti nikome ne kažu – bujrum. Pratim levu strelicu na kojoj piše – Sehir Merkezi, centar grada. Nešto tu polazi naopako, jer, umesto u centar Ankare, izlazimo u centar – cigan-male, oko koje nema ničega. Prema uputstvima koja dobijamo, centar je na severu, na jugu, na zapadu i na istoku.

– Savršeno tačno. Objasniše nam braća Cigani u tri reči i Zaratustru i Konfučija i sve ostale hašišare, pa nas u sreći i rahatluku otpremiše na put da – vežbamo. Što se kaže, puštamo put da se bavi nama, a ne mi njime.

Projektanti nove Ankare, nažalost, nisu ni blizu imali tako ugodne i plodne vizije. Pred očima je stajalo samo kratko i jasno naređenje tate svih Turaka, Ataturka, da se od malene čaršije, poznate jedino po angorskoj vuni i mačkama, stvori, i to odmah, velegrad, koji će Istanbul učiniti tek pobenavelim, laprdavim starcem, čije priče slušaju još samo mala deca. Ataturku je trebao čvršći oslonac od maglovitih bosforskih obala. Našao ga je upravo ovde. Zaista, u Ankari je uspeo da celu tursku carevinu okrene naglavačke i istrese je iz gaća. Nije stao dok mu u rukama nisu ostale dve polovine, koje ni danas niko ne ume da ušije. Pre toga je, na Galipolju, isto uradio sa engleskom, francuskom, australijskom i novozelandskom armijom i flotom. Ser Vinston Čerčil je tu mnogo toga naučio… mada to posle nije mnogo pominjao.

Staroj Ankari je dopušteno da ostane tu gde jeste i kakva jeste, ne bi li užurbani, mladi, poslovni svet imao još negde da izađe osim u bioskop i zoološki vrt. Čaršija se, u znak zahvalnosti, blago naklonila, nastavila da ispija čaj i klanja pet puta dnevno. Svačiji vakat ima i glave i repa.

Vrtimo drugi krug oko strmog brda. Olji je negde ispala rukavica… Trošne kuće su poduprte stubovima. Mora da na svaki zemljotres, kojih ovde ima često, pootpadaju kao zrele šljive.

Krojačev pomoćnik izlazi iz radnje ne bi li nas odveo do minijaturnog parkinga iza radnje.

– Niko vam ništa neće dirati – kaže. Majstor nam maše iz radnje.

– Hvala, majstore!

Olja je tužna zbog rukavice. Vidim da je vrag odneo šalu i da je u pomoć potrebno pozvati profesionalce. U poslastičarnici teatralno izgovaram – bir kadaif, bir baklava, iki limunada luften. Olja, osmeh od uva do uva. Kadaif je nešto za šta samo znam kako se zove i da ga je moj otac jako voleo. Dobijam gomilicu slabo kuvanih domaćih rezanaca u slatkom sirupu.

– Olja, hoćeš da se menjamo?

– Neću.

Probam, perverzija.

– Daj da probam.

– Ne dam. Da platim. Kač para?

– On lira.

– On lira? Aman jarabi!

– Tešekur ederim.

– Hajd’, Alah emanet.

Pored turskog, znam ja i bosanski. Mama je Bosanka, nijedno leto nije moglo da prođe bez mesec dana u Sarajevu. Sarajevo ceste od betona, bjež’ mala, lupiću te ciglom.

Vođeni ciganskim nepogrešivim uputstvom odmah izlazimo na Kujundžiluk. Svako je viđao slične slike u „Politikinom zabavniku“, ali kada se čovek zaista nađe u ulici, u kojoj je sve, za šta god da se uhvati, od suvog zlata, zaista mu ispare sve moguće slike i znanja. Sekund kasnije, eto nas gde sedimo u prvoj radnji, pred nama je čaj.

– Odakle ste? – pita visok, plav momak.

– Tito, Jugoslavija. – Nije mu poznat prvi deo magične formule. – Srbija, bum, bum…

– Pa što ne kažete? Ja – Rusija, bum, bum… Gruzija – bum, bum..

Gruzijci su čuveni juveliri.

– Pa, kad su te zarobili, jaro? – pitam.

Ne da se zbuniti, nagovara nas da jeftino srebrno prstenje, kupljeno na tezgi ispred SKC-a, zamenimo nečim konkretnijim.

Pošto nije čuo za staru narodnu – Punks not dead, objašnjavam kako su u svakog obućara cipele bušne. Ni to mu nije jasno.

– Ništa, hajd’ nasvidanje… i nemoj da teraš sina da svira violončelo. Odmah mu kupi bicikl i menjaj probušene gume.

Upadamo u Kazandžiluk, svi mogući lonci, šerpe, tepsije plehovi… Zatim jorgandžiluk, aščiluk, bozadžiluk, saračiluk… Na kraju, sve to zajedno… za one, koji nemaju vremena – ekspres čaršija. – Kad smo već tu, greh je ne pojesti ćevape. U Ankari su ubedljivo najgori na svetu.

– Haj’mo malo uzbrdo. Materijali, odeća, krpice…

– Da vidimo ostade li šta od strpljenja. Olja u punom zamahu. Kupuje prelepe šalvare a da prvo ne pita koliko koštaju. Plaća 20 lira. Nije skupo.

– Treba da se cenjkaš – kažem joj. Sve ostale šalvare u Ankari, kada pitaš, koštaju pet lira. Dobar kupac dobiće ih za tri. Slede marame, đinđuve, torbice… Ipak mi nije dosadno.

Pitam za muzej Ataturka. Nisam znao da treba da kažem – Anatkabir. Šalju nas u muzej Anadolije, koji nije ono što tražimo, ali kada smo već tu… Piše da je, pre nekoliko godina, dobio nagradu za evropski muzej godine!? Najvredniji ostaci zvanično prve civilizacije sveta, Mesopotamije, nalaze se ovde. Lokaliteti su duž granica Turske, Sirije i Iraka, doline Eufrata i Tigrisa. Ep o Gilgamešu je tu napisan. Turci su tim prostorima vladali relativno doskora i pokupili sve – što su Englezi i Francuzi ostavili. Glinene pločice, klinasto pismo… Sa fantastičnih reljefa zaboravljena mitska bića poručuju – biće skoro propast sveta…

Pre toga je kolekcija predmeta preistorije i drugih epoha, pre otkrića cediljke za pomorandže. Pod staklom se nalaze čitavi zidovi pećina sa prvim slikama. Dostojne su najvećih majstora. Remek-dela bez znanja o proporciji, perspektivi, zlatnom preseku… Uostalom, nije bilo ni potrebno. Pećinski ljudi slikali su – suštinom! Anatomiju su ionako imali u malom prstu. Među mnoštvom životinja i scena iz lova, jedna slika prikazuje – anđela u letu.

Misteriozni diskovi Sunca i male statue ženskih idola. Simboli arhireligije, religije pre bogova. Istine i znanja, koje sve potonje religije i kulture, do dana današnjeg, svim silama pokušavaju da iskorene.

(…)

U dvorištu, pored muzeja, mnoštvo najvećih ćupova koje sam u životu video. Izgleda da nam je Ali-baba poslao kaznu za nedozvoljen ulazak na kontinent. Ponovo polukružni zaokret na peti, i lagano ka našoj „africi“. Pre toga, normalno, čaj sa krojačem, krojačevom ženom, krojačevom majkom (koja slabije čuje), krojačevim sinom, krojačevom ćerkom, krojačevim rođakom, krojačevim komšijom, krojačevim drugim komšijom i krojačevim prijateljem. Krojačev pomoćnik poslat je da kupi Olji cigarete.

(…)

– Atarurkov mauzolej, Anatkabir?

Najbolji putokaz, prst i ovde pokazuje uvis. Turci su svoga oca smestili na jedno od mnogobrojnih brda Ankare, Rasatepe, u velelepnu grobnicu od žutog kamena, koja neodoljivo podseća na staroegipatsku. Ni bilo šta drugo, što smo tamo videli, nije drugačije. Brzo stižemo jer, za promenu, znamo, tj. vidimo gde idemo. Taksisti će voditi brigu o motoru.

– No problem!

Na ulazu, stroge mere bezbednosti. Dobijamo mapu kompleksa, pošto Anatkabir, kao što rekoh, nije običan mauzolej. Tu je i čitav muzej posvećen Ataturku, kao i Muzej rata za nezavisnost. Prvo pravilo je da svi skinu šešire. Park vodi ka ogromnom platou od kamena. Sada već nema sumnje da je reč o večnom naselju faraona. Okružuju nas Ataturkovi voljeni predmeti, čak i prijatelji – takođe pokojni.

– Kako je mogao da tegli tabakeru od pola kila zlata, poklon srpskog princa Pavla?

Ataturk je bio visok i naočit. Nosio je štap, frak i cilindar. Pravi kicoš. Nije se libio ni pumparica ni kačketa, niti toga da sam bude svoj šofer. „Kadilak“ je kupio od ušteđevine. Srpski poslanici i ministri trebalo bi da posete ovaj muzej. Svako ko pročita samo naslove Ataturkove biblioteke može se smatrati učenjakom. Bilo kakvo fotografisanje je najstrože zabranjeno.

Muzej rata za nezavisnost prepun je maketa bojišta Galipolja, kao i Sakarije, gde su Turci porazili Grke. Počasno mesto zauzima figura gorostasa bez kose, običnog seljaka, koji je na bojištu Galipolja, uprkos gubitku cele posade protivbrodskog topa sam ubacivao i ispaljivao granate (od preko 200 kilograma) i potopio jedan od najboljih brodova engleske mornarice. Ugođaju doprinosi neprekidna pucnjava sa nevidljivih zvučnika – na autoreversu. Kasnije, narodnooslobodilačka borba, u svim pozama. Poput suvenira, angažovana umetnost je svuda ista. Na kraju, nekoliko prostorija, nalik na kripte. Svaka od njih čuva uspomenu na po jednog Ataturkovog generala.

Izlaz iz muzeja je na drugom kraju platoa. Sunce blješti, ne možemo da gledamo. Počasna straža svih rodova vojske.

Stepenice vode ka najvećoj građevini – mauzoleju. Polumrak i četrdesetotonski mermerni sarkofag, ali prazan. On je tu samo da izaziva strahopoštovanje. Prema izrazima lica domaćih posetilaca – veoma uspešno. Ispod postoji posebna soba – u kojoj je prava grobnica. Sarkofag okrenut prema Meki okružuju, u osmougao poređane velike mesingane vaze. U svakoj se nalazi po grumen zemlje neke od turskih provincija, uključujući današnji severni Kipar i Azerbejdžan. Pitamo se čemu cela ta komplikacija? Da bi telo Ataturka moglo biti položenu u „našu zemlju“.

Nisam mogao da odolim a da ne odemo i u malu bioskopsku dvoranu. Holivudski trejler na turskom. Glas naratora je muževniji, a pucnjava izdašnija… Olja je malo dremnula.

Sa Anatkabira se vidi čitava Ankara. Pet miliona duša. Tražim naš pravac – jug. Kapadokija.

(…)

Putokaz za Golbaši, napuštamo autoput i tranzit oko Ankare. Dok sipam benzin na pumpi, pokraj restorana Kebabistan, tri dečaka mi daju da biram: da dam bakšiš kako bi mi očistili cipele, ili da dam bakšiš da oni odmah odu na sladoled.

Beskraj i štrafta. Odavde vozimo po džadi. Put je asfalt koji vodi do sledećeg naseljenog mesta, dok je džada sloj katrana preko kojega je nasut krupan tucanik i koji se, po pravilu, završava u nekoj od priča iz Hiljadu i jedne noći. Sa obe strane džade, gradnja „dozvoljena“ jedino fatamorgani. Prava Azija počinje tamo gde mašta postaje stvarnost… Tu negde. (…)

JOŠ U EVROPI: Istanbul, Aja Sofija

TRADICIJA I ZADOVOLJSTVO: Nargila

Kapadokija

Kurdistan

Pamukale