Slučaj „Maksimir“ – dvadeset godina posle

Kad god bismo išli u Zagreb, očekivali smo tuču. Zato, ne verujem u priču da je rat počeo na „Maksimiru“, mislim da se tad samo pokazalo kakvi su odnosi u društvu. Kad vam se tako nešto pokaže u masovnom obliku, jasno vam je šta predstoji i šta je u dušama ljudi

U to vreme postojala su tri voza iz Beograda za Zagreb. Jedan u 11.30 pre podne i dva jutarnja: u 6.40 za Minhen i u 6.55 za Pariz. Ja sam bio u tom vozu za Minhen koji je bio prepun Zvezdinih navijača. Bilo je oko 1800-1900 navijača samo u tom vozu. Čak su i teretni vagoni i oni za pisma bili puni ljudi. Prvi veliki incident dogodio se u Vinkovcima. Obično bi nas Dinamovi i Hajdukovi navijači čekali na samoj stanici i kamenovali voz. Međutim, tog dana su shvatili da dolazi ogroman broj Zvezdinih navijača, pa su sačekali da voz krene prema Slavonskom brodu. Kako je voz krenuo, zasuli su ga kamenicama, ali sa suprotne strane. Sećam se da je Krle povukao ručnu kočnicu. On je bio jedan od starijih i hrabrijih vođa navijača, nije se fizički isticao, ali je bio autoritet. Voz se zaustavio i sećam se da je veliki broj ljudi koji su pripadali „vinersima“, „zuluima“ i „devilsima“ izleteo napolje. Video sam nekoliko Hrvata na zemlji, u baš teškom stanju. Sve u svemu, izgledalo je prilično jezivo. U odnosu na nešto što je bilo uobičajen bezopasni ritual koji se svodio na to da polome dva-tri prozora, nekog malo poseku, ovo je izgledalo mnogo ozbiljnije. Ali, to je već bio sukob Srba i Hrvata, a ne navijača Zvezde i Dinama.

Kad smo stigli u Zagreb, prvi put se dogodilo da nas je čekala bukvalno armija policajaca. Sproveli su nas do južne tribine. Međutim, mi koji smo bili iskusni, prepoznali smo neke navijače Dinama koji su imali zadatak da prate da li će se neko od nas izdvojiti, pa da ga prebiju. Prepoznao sam Šejtana, Sarmu i još neke. Nisam video Klokana i Sandra koje sam znao kao vođe Bad Blue Boysa. Onda sam saznao da su i ostali Zvezdini navijači to primetili, pa su ih ispred jednog kafića presreli i pretukli. Zatim su iz kafića izašli drugi navijači Dinama, vikali su „udri četnika“. Ali sve je to nije bilo ni novo ni neuobičajeno.

Kada su nas sproveli na stadion, nisu nam dali da izađemo, čak ni da bismo jeli. Zauzeli smo deo južne tribine, a na drugom, manjem delu, bili su navijači Dinama. Zvezdini navijači su se osećali veoma snažno i moćno iz nekoliko razloga. Prvo, u to vreme se podizao srpski nacionalizam, ali i bili su tu u velikom broju. Jer, nije tu bilo samo mnogo ljudi iz Beograda, iako mislim da se nikada neće ponoviti gostovanje na koje će otići veći broj momaka nego tada. Došao je ogroman broj ljudi iz Gline, Petrinje, Knina, iz čitave Krajine, jer su posebno u tom dalmatinskom delu svi Srbi navijali za Zvezdu. Sve je to davalo osećaj moći Zvezdinim navijačima, kao što je taj narastajući hrvatski šovinizam ili nacionalizam, zovite ga kako god hoćete, njihovim navijačima dao određeni osećaj slobode i moći koji dotad nisu imali. Osećala se iskrena mržnja, sa obe strane su se čule najjezivije pesme jednih o drugima.

Onda je krenula ta priča sa Bobanom na terenu… Sukob između Zvezdinih i Dinamovih navijača počeo je baš na tom manjem delu južne tribine gde je bilo više Dinamovih nego Zvezdinih navijača. Ja sam bio na donjem delu, ali svi smo se brzo popeli gore. Tu je došlo do manjeg obračuna u kom su Zvezdini navijači potisnuli Dinamove na travu. Ali, Dinamovi navijači sa „severa“ su već uleteli na teren, a sa „istoka“ je prema nama letelo sve što su mogli da pobacaju. Pošto su u odnosu na nas oni stajali na visini, mi odozdo i nismo mogli bogzna kako da im uzvratimo. Taj sukob je trajao neko vreme, onda više nije bilo stolica kojima bismo mogli da se gađamo. U međuvremenu je policija ušla u obračun sa Dinamovim navijačima na terenu.

Na kraju nas je policija spakovala u specijalni voz. Sve su nas ispitivali dok nisu popisali, valjda, svakog čoveka u vozu. Ali, tu stvarno nije bilo neke naše velike krivice. Skoro pa nikakve. Za svaki drugi slučaj su mogli i da kažu da je bilo odgovornosti Zvezdinih navijača. Na primer, u Splitu kada je bilo 2:2, 1987, više smo mi, Zvezdini navijači, čuda napravili, nego Hajdukovi.

Međutim, sve što se dogodilo ni za koga od nas nije bilo iznenađenje, a skoro svi koje sam znao kao ljude koji su deo „severa“, bili su na toj utakmici. Mi smo živeli za tu utakmicu. Kad god bismo išli u Zagreb, očekivali smo tuču. Zato, ne verujem u priču da je rat počeo na „Maksimiru“, mislim da se tad samo pokazalo kakvi su odnosi u društvu. Kad vam se tako nešto pokaže u masovnom obliku, jasno vam je šta predstoji i šta je u dušama ljudi. Čak ne mislim ni da je Bobana neko nagovorio da udari policajca. I da Boban nije to uradio, došlo bi do navijačke tuče. Sukobi navijača su se uvek događali, bili su normalna stvar, a fudbal je uvek samo emanacija onoga što se zbiva u društvu.

„Ja sam, kada je došlo do tuče, prešao na zapadnu tribinu, mislio sam da će tamo biti bolje, ali sam se prevario. Ni ne znam kolika je bila ograda koju smo preskočili, niti kako je moguće da se nismo povredili. Neki su bežali, neki su se sklanjali, neki su se borili, čisto spasavanje žive glave. Da nije bilo policije, mi danas ne bismo pričali“

Pre dvadeset godina vladika Grigorije, episkop zahumsko-hercegovački, služio je vojsku u Zagrebu. Kao i danas, i tada je voleo fudbal i navijao za Crvenu zvezdu. Često je odlazio na utakmice, a na onu između Dinama i Crvene zvezde koja se (nije) odigrala 13. maja na Maksimiru, otišao je u uniformi Jugoslovenske narodne armije. Nije mogao ni da pretpostavi da će se dogoditi bilo šta loše.

„Znao sam napamet ko igra na kojim pozicijama i jedva sam čekao da gledam fudbal između klubova koji su tada igrali na nivou najboljih evropskih timova“, kaže on. Iako je mesece pre toga proveo u glavnom gradu Hrvatske, nije imao neprijatna iskustva. Jedino, dan pre utakmice kada je ušao u prevoz, držeći u ruci beogradske novine, neko mu je doviknuo nešto uvredljivo, i na tome se završilo.

„VREME„: Šta se dogodilo kada ste došli na stadion, i to u uniformi?

NJEGOVO PRAVOSVEŠTENSTVO VLADIKA GRIGORIJE: Otišao sam tamo kao navijač Crvene zvezde. Pred početak se videlo da je atmosfera teška, mogla je da se opipa nelagodnost, mržnja. Bilo je nas nekoliko hiljada na južnoj tribini, u kavezu. Navijači Dinama su počeli da viču, da nas gađaju svim i svačim, to je moglo da se podnese. A onda je krenula ta provala sa severne tribine, bilo je to direktno gledanje smrti u oči. U tom trenutku bilo je isto biti u vojničkoj uniformi i u dresu Crvene zvezde. Osećanje te opasnosti je nešto što ne možeš da zaboraviš. Ispred tebe stoje ljudi koji hoće da te ubiju, koji su spremni da ubiju zato što nosiš određeni dres ili uniformu. To su bili pogledi puni mržnje, mržnja je bila njihov jedini pokretač.

O čemu ste razmišljali u tom trenutku? I šta ste uradili?

U tako ekstremnim situacijama mozak radi užasno brzo. Ja sam, kada je došlo do tuče, prešao na zapadnu tribinu, mislio sam da će tamo biti bolje, ali sam se prevario. Ni ne znam kolika je bila ograda koju smo preskočili, niti kako je moguće da se nismo povredili. Neki su bežali, neki su se sklanjali, neki su se borili, čisto spasavanje žive glave. Da nije bilo policije, mi danas ne bismo pričali. Spremnost policije da nas zaštiti je bio znak da je država još nekako funkcionisala.

Kako objašnjavate tu provalu mržnje? Kažete da je ona mogla da se opipa 13. maja, a da samo dan, dva pre utakmice niste mogli da naslutite da će se dogoditi išta sem dobrog fudbala.

Mase na stadionima pokazuju, s jedne strane, nemoć elite da upravlja njima, ili, s druge strane, interes elite, odnosno ona upravlja njima kako joj odgovara. U Hrvatskoj, Tuđman je već bio pobedio. Iz ove perspektive mogu da kažem, to je bio udar na sistem, na državu, početak raspada Jugoslavije. Oni koji su imali želje i volje da do raspada i sukoba ne dođe, makar deklarativne želje, pokazali su slabost i nemoć.

Mnogo je bilo i onih koji su samo podlegli euforiji, kao što je Boban. I siguran sam da je bilo mnogo onih koji nisu odobravali to, ali zlo je dobilo prostora i prevladalo je.

Kako ste se osećali sutradan?

Ja sam tada osetio tu teškoću, teskobu, nekako odjednom. Shvatio sam da je neko kriv, da je neko dopustio da se to desi. Neko je dopustio da mržnja nadvlada. To je možda mogla biti dobra opomena za razumne ljude, ali kao da razumnih ljudi nije bilo. Znate, policija je uspela da spreči da tada pogine nekoliko stotina ljudi, međutim to kao da je bio uvod u sve one smrti koje će posle doći u ratovima. Smrti koje nisu sprečene.

Posle toga je bilo vrlo teško živeti u Zagrebu, meni je to bio veoma drag grad, svaki kutak sam znao, proveo sam tamo mesece.

Raspad Jugoslavije je, kažete, počeo na utakmici. I danas su stadioni mesta gde se odigrava nasilje, gde se gube životi. Odakle ta veza nasilja i sporta?

Ja sam od 1981. odlazio na stadione, i onda je polako stanje tamo krenulo da prelazi iz normalnog u abnormalno. Ta užasna dešavanja na utakmicama traju i danas, što je sramota sa sve nas. Strašno je što je toliko mržnje u sportu, a to u stvari nema veze sa sportom, nego ima veze sa drugim strastima koje su dopuštene na stadionima, od strasti pljuvanja do ubijanja.

Mislim da kao što je ono što se dogodilo na Maksimiru bio pokazatelj da će se jedna država raspasti, tako će i kada budemo mogli da odemo na utakmicu i mirno gledamo fudbal, kao što je to u drugim zemljama, biti znak da se ona sastavila.

Kada se sada osvrnete na taj dan, šta prvo pomislite?

Pomislim na ono što je taj dan pokrenuo. I pitam se koliko je ljudi sa te severne tribine i koliko od onih koji su tada navijali za Zvezdu danas uopšte živo.

FUDBALERI NISU BILI SVESNI DOGAĐAJA: Stevan Dika Stojanović

Vršnjaci na terenu i tribinama otišli su na različite strane. Fudbaleri u „beli svet„, gde je većina njih, posebno iz Zvezde, imala značajne karijere, a ispisnici sa tribina mahom na front gde su pokušali da razreše dileme pokrenute na tribinama

Spisak igrača koji nisu odigrali utakmicu Dinamo – Crvena zvezda, 13. maja 1990. godine u Zagrebu, sa početkom u 18.30.

Dinamo: Ladić, Cupan, Preljević, Panadić, Lipovac, Prskalo, Škrinjar,

Mladenović, Šuker, Boban, Deverić, trener: Ivica Kuže

Crvena zvezda: Stojanović, Jurić, Marović, Kanatlarovski, Belodedić,

Najdoski, Prosinečki, Savićević, Pančev, Stojković, Šabanadžović, trener: Dragoslav Šekularac

Dan je bio topao, vedar, teren je bio „idealan za igru“. Kapiten najbolje generacije u istoriji FK Crvena zvezda i nekadašnji golman Stevan Stojanović, danas aktivan u svom matičnom klubu, ne misli da je „slučaj Maksimir“ bio neka vrsta presudne tačke posle koje ništa više nije bilo isto. Kada je izveo svoj tim na travu stadiona u zagrebačkom parku „Maksimir“ nešto pre osamnaest časova i pored naelektrisane atmosfere na tribinama nije razmišljao da utakmice neće ni biti.

„Znali smo da će atmosfera biti napeta, ali smo razmišljali o sportu, a ne o tome šta se dešava na tribinama“, kaže za „Vreme“ Stojanović.

Zvezdini su se fudbaleri uputili na stranu terena ispred severne tribine stadiona na kojoj su bili navijači Dinama, koji sebe nazivaju „Bad blue boys“, i koji su sa velikom znatiželjom posmatrali već započeto pesničenje na suprotnom delu stadiona. Zagrebačka je televizija docnije izvestila da je sve počelo tako što su navijači iz Beograda „Delije“ počeli da lome reklame na južnoj tribini, a TV Beograd je javio da je sve krenulo tako što je grupa iz Srbije kamenovana sa istočne tribine stadiona. I jedni i drugi su se složili u svojim izveštajima da je organizacija zakazala, odnosno da policija nije reagovala na vreme i na pravi način.

Brzo je postalo jasno da od igre neće biti ništa, a priču o sportu zamenio je policijski izveštaj o nemirima i razbijenim rebrima i glavama.

„Kada su počele da lete kamenice sa severne tribine ja sam, čini mi se, prvi krenuo u svlačionicu, a za mnom i ostali. Više se nismo vraćali na teren“, kaže bivši kapiten Crvene zvezde.

Ekipa je ostala u svlačionici na stadionu više sati i potom je otpremljena na Aerodrom Pleso, odakle su otišli za Beograd, tako da nisu ni znali šta se sve na travi dešavalo.

„Sa nama su bili i igrači Dinama, nismo bili svesni šta se gore događa niti da li to ima veze sa nekim drugim stvarima“, kaže Stojanović.

Sama utakmica nije donosila ništa u rezultatskom smislu. Zvezda je već bila šampion, a Dinamu je ostalo da žali što nije uspeo da kruniše titulom jednu od najboljih sezona. Beograđane je sa klupe predvodio Dragoslav Šekularac, koga je uprava dovela godinu i po dana pre toga kao spasioca posle najgore polusezone u dotadašnjoj istoriji. U sezoni 1989/90. Zvezda je zaokružila tim koji će naredne godine postati prvak Evrope i sveta sa Ljupkom Petrovićem na klupi. Šekularac je sporazumno smenjen jer je imao kaznu od više utakmica zabrane vođenja tima zbog incidenta na utakmici sa Kelnom u trećem kolu Kupa UEFA u jesen 1989. godine. U timu su bila i dvojica Hrvata, Jurić i Prosinečki, što je važan detalj samo iz današnje perspektive, jer je tim Zvezde bio „Jugoslavija u malom“.

„Bilo je nezgodno zbog Prosinečkog i Jurića“, rekao je ovih dana Šekularac beogradskim medijima sećajući se tih trenutaka.

Iako je u timu glavna zvezda bio Dragan Stojković (to su znali i BBB pa su pevali od početka „Svima nama Piksi, Piksi, k…. pušio“), Prosinečki je bio dolazeća zvezda svetskog fudbala, koji je nekoliko sezona ranije došao u Beograd pošto ga je Miroslav Blažević otpustio iz Dinama kao netalentovanog. On je danas pomoćnik prvog trenera hrvatske fudbalske reprezentacije Slavena Bilića, a igru iz Zvezde je malo puta ponovio docnije u karijeri. Posle početnog entuzijazma nije bio spreman da konkretnije govori za „Vreme“ o ovoj utakmici.

Na drugoj strani bio je odlični tim Dinama, predvođen Zvonimirom Bobanom i Davorom Šukerom, tada mladićima od dvadeset jedne godine, koji su docnije napravili velike karijere u Evropi i sa reprezentacijom Hrvatske stigli do trećeg mesta na svetu na prvenstvu u SAD 1994. godine. Međutim, samo je jedan potez fudbalera ostao upamćen tog dana: Bobanov napad na policajca koji je učestvovao u akciji vraćanja BBB na severnu tribinu pošto su probili ogradu i krenuli na jug da se obračunaju sa „Delijama“.

Antologijski snimak je Bobanu doneo titulu zagrebačkog bana („zagrebački ban, Zvone Boban“), ali i izostanak sa Svetskog prvenstva u Italiji 1990. godine, jer je bio suspendovan na šest meseci. Danas kafedžija, vlasnik elitnog restorana u centru Zagreba, nikada nije bio voljan da za beogradske medije govori o tom danu. I sadašnji pokušaji „Vremena“ su ostali bez njegovog odgovora.

Dok su igrači sedeli u svlačionici i čekali da vide da li će ipak biti utakmice, na travi je policija jurila BBB, pokušavajući da spreči direktan obračun navijačkih grupa. Snimci koju su docnije emitovani donose izjave raznih „vođa“ u kojima smo videli da je ideja bila doći u Zagreb i tući se sa Hrvatima. Utakmica je bila u drugom planu. Ovakav odnos će potrajati do današnjih dana. Kasnije je bilo reči i o tome da je uprava Zvezde pokušala da odgovori „Delije“ od odlaska u Zagreb, predviđajući šta bi moglo da se desi, ali u tome nisu uspeli.

Grupa od preko 2000 pripadnika ove grupe stigla je vozovima i kolima u glavni grad Hrvatske i zabavljala se jedan dan u tuči sa svima koji su im se našli na putu. Docnije su neke od „vođa“ priznale da je na toj utakmici prvi put klicano Slobodanu Miloševiću, a pesme o „đeneralu Draži“ već su bile deo rutinskog pevanja. Pored toga, u urbanu legendu je ušlo postavljanje BG tablica na automobile u Zagrebu da bi isprovocirali BBB da ih uništi, skandiranje „Mi imamo Mekdonalds, gde je vama“ i pevanje četničkog standarda Od Topole, pa do Ravne Gore u centru Zagreba.

Osim što ulaze u nenapisanu istoriju huliganstva, ovi detalji pokazuju koliko je sve otišlo daleko od sporta tih godina u Jugoslaviji i da je nedostajao samo „pucanj u Ferdinanda“ da sve krene. Tuča na Maksimiru se nekako simbolički uzima za „početak kraja Jugoslavije“, kao početak građanskog rata ili srpske agresije na druge republike, kako god to bilo nazvano.

Vršnjaci na terenu i tribinama otišli su na različite strane. Fudbaleri u „beli svet“, gde je većina njih, posebno iz Zvezde, imala značajne karijere, a ispisnici sa tribina mahom na front gde su pokušali da razreše dileme pokrenute na tribinama.

Dvadeset godina kasnije, neveseli jubilej nije nešto čega bi se bilo ko rado setio i govorio o tome. Za one koji su se tog dana rodili, događaj nema velikog značaja. Čini se da je važnije to što danas iz Zagreba šalju u Beograd prevedena dokumenta EU propisa na srpsku redakciju, što se Hrvatska („Tako lepa, a tako blizu“) reklamira na bilbordima u Srbiji, što hiljade mladih građana Hrvatske dolazi u Guču i u Novi Sad, što mladi iz Srbije idu na festivale u Hrvatsku ne znajući gde je zaboga stadion u parku „Maksimir“. A u njegovoj blizini je glavno mesto za jelo posle „noćnog derneka“, roštilj „Kod Srbina“.

Možda bi u sklopu svekolikog pomirenja, međusobnih „uvažavanja i izvinjavanja“, gest u dobrom pravcu bilo odigravanje ove nikad odigrane utakmice. Možda bi se onda demoni vratili u kutiju iz koje su tada bili pušteni.

Evo, „Vreme“ nudi tu ideju besplatno.

To je bilo vreme kada sam bio novinar u pokušajima i student kome je ostao samo diplomski rad. Nije tako loše za nekoga ko ima samo dvadeset i tri godine.

Ideja prijatelja da pogledamo derbi je bila presudna da se nađemo na čudnovatom terenu i sa VHS kamerom kojom je on mlatio kao da je neko čudo iz serije „Zvezdane staze“. Mirisalo je na dobar meč. On je navijao za Dinamo, a ja za Zvezdu. Ali sedeli smo zajedno sa namerom da ko god pobedi, posle odemo na piće.

Kao što bi mnogi rekli, zabavi nikad kraja, ali ovo je prestalo da liči na bilo kakvu zabavu u trenucima kada je poludeo „sever“, „jug“, deo „istoka“, a bogami i „zapad“. Bio sam manji od makovog zrna i potpuno prestravljen, ali on mi je govorio „ma ko zna za kog navijaš“.

Potpuni haos je zavladao kada je Boban udario milicionera i to je bio trans i među publikom.

Kasnije možemo gledati raznorazne analize i snimke, ali od svega toga je važnije da smo nas dvojica izašli bez euforije i polako nestali u vidu lastinog repa, te popili piće bez ikakvog interesovanja za to šta se dalje dešavalo.

Među nama je vladala čudna tišina, ali vesela. Smejali smo se budalama i ludacima sve dok me nije upitao – hoćemo li ratovati? Pitao sam što? Ma ne mi, rekao je. Ovi umesto nas, dodade.

To je bilo za mene šokantno iako je mržnja kuljala na sve strane i nije bilo tako slatko misliti o budućnosti.

Danas posle dvadeset godina ja sam tu. Njega nema.

Da li je uzrok tome ta utakmica ili je ona povod mnogo većeg trovanja koje je mnogo duže trajalo, teško mi je reći. Samo mi je žao što sam tada bio tu.

Posle toliko godina upoznao sam mnoge vođe navijača i oni sada kao neće da govore o svemu tome iako su devedesetih o tome ponosno pričali. Duvaju im drugi vetrovi.

Mene je i tada bilo sramota.