Odela, frizure i rečnik

„Sve ove treba posklanjati, pa da dođu novi“, „Treba nam nova generacija političara“, „Mi još nismo ni sa Titovim kadrovima raskrstili“… Bez ovakvih i sličnih izjava ne može da prođe nijedna slava ili drugo veće okupljanje na kom se žestoke političke rasprave podrazumevaju. Priče za slavskim ili kafanskim stolom svakako nisu relevantan pokazatelj prilika u srpskoj politici, ali je činjenica da već deceniju i kusur gledamo skupštinske sednice na kojima se poslanici međusobno polivaju vodom, bacaju kletve, prebrojavaju ljubavnice, optužuju jedni druge za svakojake strahote u rasponu od sodomizacije ovaca do zaista ozbiljnih krivičnih dela. Uz sve to, najnoviji podaci govore da se protiv svakog desetog poslanika u Narodnoj skupštini vode sudski postupci za krivična dela od kojih je najčešća kleveta, ali tu su i zločinačko udruživanje, zloupotrebe službenog položaja, neovlašćeno bavljenje određenom delatnošću, izgradnja objekata bez potrebnih dozvola…

Pomisao da bi ovakve slike ikada mogle da se nađu u udžbenicima istorije prilično je uznemiravajuća. S druge strane, teško je naći političara u Srbiji koji nikada nije skandalizovao javnost. Zato je uzaludno pitati se na kom je i kakvom nivou politička kultura u Srbiji. Međutim, da li je naš politički establišment prošao kroz ikakvu evoluciju? Kako se zanimanje „političar“ razvijalo i menjalo u Srbiji, gde vlada hronična hiperprodukcija istorijskih zbivanja?

Jedan od mogućih načina za raspetljavanje složene prošlosti koje nude sociolozi i istoričari jeste njeno posmatranje kroz pojam političkih generacija, jednostavnije rečeno, skupina ljudi koji u jednom vremenu učestvuju u nekom važnom i velikom događaju, kao što je rat ili revolucija. Taj događaj ključan je za formiranje političke generacije. U svom radu „Istorijske, političke i herojske generacije“, sociolog Todor Kuljić bavi se političkim generacijama u svetu i kod nas. U većem delu Evrope nastajanje i smena generacija mogu se pratiti preko globalnih događaja, kao što su Drugi svetski rat ili talas studentskih protesta 1968. godine.

KOLOTEČINA: „U slučaju Srbije, do smene generacija na političkoj sceni dolazilo je uglavnom zahvaljujući lokalnim događajima“, kaže Kuljić. Prvo je u slomu monarhizma i kapitalizma nakon Drugog svetskog rata na vlast došla republikanska generacija koju su činili borci iz NOB-a. Njihove vrednosti bile su radikalno nove i drugačije u odnosu na njihove prethodnike. Ali, uprkos tome što Srbija i bivša Jugoslavija danas izgledaju znatno drugačije nego pre šezdeset godina i što su poslednje dve decenije u istorijskom smislu bile više nego burne, Kuljić u svom radu iznosi sumnju da je devedesetih godina, nakon konačnog sloma komunizma na ovim prostorima, formirana nova politička generacija. Iako na prvi pogled politička scena nakon ratova od 1991. do 1995. izgleda kao radikalno nova alternativa u odnosu na prethodni režim, zaokret u suštini nije ponudio ništa novo, već su obnovljeni kapitalizam, religija i nacionalizam. Prema Kuljiću, tek petooktobarske promene mogu imati karakter događaja koji je službeno ustoličio novu političku generaciju. Međutim, ni ovaj događaj nije izveo nove ljude na političku scenu, već su promenu izneli oni koji su na toj sceni već obitavali. Jedino je pitanje – od kada?

Period od kraja Drugog svetskog rata do raspada Jugoslavije prošao je bez većih trzavica i događaja koji bi mogli da uzdrmaju kolotečinu. I sam Kuljić kaže da unutar jugoslovenskog socijalizma, dugog perioda mira, nije nastala kvalitativno nova politička generacija, već niz potrošačkih i medijskih generacija. Pa ipak, negde na polovini tog perioda, jedan događaj na trenutak je uzburkao strasti. Studentske demonstracije 1968. možda nisu imale posledice na politički život u vreme kada su se desile, ali su učesnici ovih demonstracija u kasnijem periodu imali manje ili više značajne političke uloge. Međutim, teško da se ovdašnji šezdesetosmaši mogu smatrati autentičnom političkom generacijom, pre svega zato što cilj demonstracija nije bio nametanje autentično novih vrednosti, nego povratak starim. Drugi razlog što se o šezdesetosmašima ne može govoriti kao o novoj snazi jeste i taj što ni danas oni koji su u demonstracijama učestvovali ne zastupaju zajedničke vrednosti. Zapravo, iz sadašnje perspektive, teško je poverovati da su nekada Dragoljub Mićunović, Sonja Liht, Ljubiša Ristić i Nikola Milošević bili na istoj borbenoj liniji.

BRZO PREMOTAVANJE: Od 1945. do kraja osamdesetih formiranje nove političke generacije nije bilo moguće zbog odsustva događaja koji bi za tako nešto bili formativni; nakon ovog perioda problem je obrnut: hiperprodukcija značajnih događaja čini nemogućim da neki od njih bude ključan za nastanak nove generacije. Za malo više od deset godina dogodili su se: 9. mart 1991, izborna krađa i protesti 1996/97, NATO bombardovanje 1999, 5. oktobar 2000. i ubistvo premijera Zorana Đinđića 2003. godine. Ovo su samo najupečatljiviji događaji, a ne treba gubiti iz vida da su bili propraćeni hiperinflacijom, mobilizacijom, ratom koji je trajao kroz dobar deo ovog perioda, eskalacijom problema Kosova, previranjima na političkoj sceni i tako dalje, u nedogled. O ovom periodu Kuljić kaže: „Dok su se na zapadu devedesetih množile knjige o generacijama, u Srbiji je prekrajanje države i permanentno pregrupisavanje opozicije u istom periodu stvaralo nove frakcije političke generacije devedesetih (Depos, „šetači“, DOS). Nisu to bile ‘generacije u kolektivu’, već kohorte u previranju, prepune protivrečnosti.“ On dodaje da vrednosti političkih generacija nisu statične, ali se ipak ne menjaju brzinom kakvom su se ovde smenjivali događaji, pa se zato u ovom periodu nije radilo o promeni vrednosti, već o stranačkim političkim pregrupisavanjima.

STILSKE VEŽBE: Iako novo vreme koje je došlo sa ratovima devedesetih nije donelo autentično nove vrednosti, politika ipak izgleda drugačije, barem na najtrivijalnijem, pojavnom nivou. Ako ništa drugo, političari bar zvuče i izgledaju drugačije. Ali, i kada je o javnom govoru reč, ne može se reći da su srpski političari napredovali. „Politička scena je danas pluralistička, ali ne i socijalno kreativna“, kaže za „Vreme“ analitičar medija Prvoslav S. Plavšić. „Često izgleda da je važnije ko govori nego kako govori, obećanja se brzo zaboravljaju, ljudi se olako vređaju, pojave relativizuju. Žargon prodire u akademsku komunikaciju, psovka u medije, kletva u politiku.“

Najjednostavnije poređenje dve izjave iz različitih perioda (1974. i 2006) na istu temu (donošenje novog Ustava) pokazuje da su se bar u političkom govoru stvari znatno promenile. U čemu je suštinska razlika između suvoparnog i otvrdlim krilaticama krcatog Titovog: „Ustavne promene koje smo ove godine izvršili predstavljaju presudan čin za jačanje samoupravljanja, dalje ostvarivanje pune ravnopravnosti i učvršćivanje bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti“, do zamalo pa euforičnog zahvaljivanja građanima Vojislava Koštunice: „Čestitam svima na donošenju novog Ustava, posebno Srbima sa Kosova. Ovo je istorijski momenat, a Srbija se s razlogom raduje zbog velikog posla koje smo svi zajedno obavili?“ Plavšić kaže da su najveće razlike u samom predmetu i sadržaju govora: „U dugom vremenu dominacije jedne partije ustalio se bio jedan stil i manir jednosmerne komunikacije, koja nije očekivala odgovore pa nije imala dijaloška nego više monološka obeležja. Oni su nam prenosili šta misle ili šta rade a mi smo primali to uz određeni stav koji njih nije naročito zanimao.“

Međutim, i ovde dolazi do izražaja da novo vreme nije donelo nove vrednosti, već samo one koje su direktno suprotne starim. Prema Plavšićevim rečima, nekada su u političkim govorima najčešće spominjani bratstvo i jedinstvo, kolektivizam i sloga: „Danas su individualizam, borba i konkurencija centralne teme. ‘Meke’ reči ustupaju mesto ‘tvrdima’ i svaki političar nastoji da bude oštar, rezolutan i različit od suparnika. To iziskuje specijalne pripreme, vežbe i podršku stranačkih struktura, a pre svih medija.“

I u estetskom smislu, sudeći po komentarima stilista poslednjih nekoliko godina, političari su napredovali. Od jednoličnih sivih i teget odela šezdesetih i sedamdesetih, preko sakoa jarkih boja i najblaže rečeno čudnih frizura devedesetih, političari su, konačno, sa dolaskom novog milenijuma shvatili da treba da porade i na ovom segmentu svog imidža. Direktor modne agencije „Klik“ Nenad Radujević primetio je tokom jedne od nedavnih izbornih kampanja da domaći političari izgledaju stilizovanije nego ikad, što se najbolje vidi na bilbordima: „Važan je izgled, fotografija, odelo i na tome se naročito u poslednje vreme dosta radi. Žao mi je samo što i dalje dominiraju neutralne varijante u sivim odelima, valjda da ne bi iritirali građane koji nemaju para.“ Zanimljivo je da niko od aktuelnih aktera političke scene ne priznaje da koristi usluge stilista i modnih dizajnera. Za njihov izgled uglavnom su zadužene supruge, ili su, poput predsednika Borisa Tadića i ministra ekonomije Mlađana Dinkića, „sami svoji majstori“.

DEDE I UNUCI: Ako je suditi po svemu do sada rečenom, osim kozmetičkih, promena na političkoj sceni Srbije nema. Vuk Drašković, akter gotovo svih značajnih događaja u novijoj istoriji, smatra da se jedina suštinska promena od 1945. do danas dogodila na planu kontrole. „U Srbiji danas odlučuju pare i kreatori javnog mnjenja. Vladaju tajkuni, koji daju novac političkim strankama i onima koji se bave istraživanjem javnog mnjenja. Ali nije to samo u Srbiji. Kriza principa, kriza morala, kriza autoriteta i vizije je globalnijeg značaja“, smatra Drašković. Pokušavajući da odbrani profesiju političara, Drašković kaže da do suštinskih promena i suštinski novih političkih vrednosti u Srbiji ne može da dođe jer „nama danas politiku vode sinovi i unuci onih koji su 1945. ušli u Beograd na tenkovima Crvene armije“, a sukob sa starim autoritetima, po njemu, nije moguć u društvu koje je slepo za promene. „Samo u Srbiji može da se desi da politički analitičari dovedu u sumnju činjenicu da je pobeda Baraka Obame novo poglavlje istorije sveta. Pa, kad sam ja studirao, crne studente i đake u SAD policija je pratila na nastavu, a samo četrdeset godina kasnije Amerika ima crnog predsednika. Ovde ljudi ne vide promene ni kod drugih ni kod sebe“, zaključuje Drašković.

Generacija ‘45.

Petar Stambolić (1912–2007)

Društveno-politički radnik, general-major JNA, narodni heroj

Član SKOJ-a je od decembra 1933. godine; u jesen 1941. prvi sekretar Glavnog narodnooslobodilačkog odbora za Srbiju; u Jajcu, 29. novembra 1943. godine, član Predsedništva AVNOJ-a.

Funkcije:

– ministar finansija i potpredsednik Vlade NR Srbije (1945–1948)

– ministar poljoprivrede u Vladi FNRJ (1948)

– predsednik Vlade NR Srbije (1948–1953)

– predsednik Narodne skupštine NR Srbije (1953–1957)

– predsednik Savezne narodne skupštine (1957–1963) i

– predsednik Saveznog izvršnog veća (1963–1967)

– potpredsednik Predsedništva SFRJ (1974/75 i 1978/79)

– predsednik Predsedništva SFRJ (1982/83)

Generacija '90.

Slobodan Milošević (1941–2006)

Predsednik, haški optuženik

U aprilu 1987. u Kosovom Polju rekao: „Niko ne sme da vas bije.“ Na Osmoj sednici CK SK Srbije, 23. septembra 1987. Milošević se obračunao sa svojim protivnicima u državnom i partijskom vrhu. Od 1991. do 1991. kombinuje uloge ratnog vođe i mirotvorca u sukobima od Slovenije, preko Hrvatske do Bosne i Hercegovine. Posle NATO bombardovanja 1999. prihvata povlačenje Srbije sa Kosova i uvođenje međunarodnog protektorata. U maju 2000. godine raspisuje savezne i lokalne izbore za 24. septembar i gubi. Vlast predaje 5. oktobra, nakon masovnog protesta u Beogradu. Uhapšen na Vidovdan, 28. juna 2001. i izručen Haškom tribunalu. Umro je 11. marta 2006. godine u ćeliji zatvora u Sheveningenu.

Funkcije:

– predsednik Gradskog komiteta SK Beograda (1984–1986)

– predsednik Saveza komunista Srbije (1986–1989)

– predsednik Predsedništva SR Srbije (1989–1990)

– predsednik Republike Srbije (1990–1997)

– predsednik Savezne Republike Jugoslavije (1997–2000)

Generacija ‘96.

Vuk Drašković

Lider, pisac, diplomata, monarhista

Godine 1989. godine sa Vojislavom Šešeljem osniva Srpsku narodnu obnovu. Nekoliko meseci kasnije raskida saradnju sa Šešeljem i 1990. osniva Srpski pokret obnove. Vođa demonstracija 9. marta 1991. Tokom 1992. i 1993, Draškovićev SPO postaje okosnica koalicije DEPOS (Demokratski pokret Srbije). Sa Zoranom Đinđićem i Vesnom Pešić osniva koaliciju Zajedno koja je pobedila Miloševićevu koaliciju SPS–JUL–Nova demokratija na lokalnom nivou 1996. u svim većim gradovima u Srbiji. Prvi pokušaj ubistva Draškovića dogodio se oktobra 1999. na Ibarskoj magistrali. (Četiri njegova bliska saradnika nastradala.) Drugi juna 2000. godine u Budvi. Iste godine, Drašković učestvuje u osnivanju Demokratske opozicije Srbije (DOS). Ipak, povlači se iz koalicije i samostalno izlazi na vanredne savezne predsedničke izbore 24. septembra 2000 i SPO ostaje van parlamenta. U aprilu 2004. Drašković je izabran za ministra spoljnih poslova u Savetu ministara Srbije i Crne Gore. Na toj dužnosti ostao je i posle raspada SCG, maja 2006. godine. Ministar spoljnih poslova bio je do izbora nove vlade Srbije, maja 2007. godine.

---

Čedomir Jovanović

Studentski lider, vicepremijer, seks-simbol

Jedan od lidera studentskog protesta 1996/97. kada devojke nose bedževe sa natpisom „Čedo, oženi me!“. Sa Čedomirom Antićem osniva Studentski politički klub koji 1998. godine kolektivno pristupa Demokratskoj stranci. Poslanik od decembra 2000. godine, i potpredsednik DS-a 2001. godine. Od januara 2001. do marta 2003. godine šef poslaničke grupe DOS, kao najmlađi političar na toj funkciji u istoriji Srbije. Posle ubistva Zorana Đinđića, potpredsednik Vlade Zorana Živkovića. Nakon što je za predsednika DS-a izabran Boris Tadić, Jovanović napušta stranku i osniva Liberalno demokratsku partiju čiji je danas predsednik.