Osmesi, nasilje i kralj koji ne može da umre

Bangkok se čoveku uvuče pod kožu, a da nije baš ni siguran zašto. Kada krene da ga opisuje i pokazuje slike, postane mu jasno da je grad koji je video često neuhvatljiv rečima i pikselima. Ta neprepričivost doživljenog događa se na putovanjima – osetimo da nam je neko mesto blisko i preplavi nas, niotkud, nalet ushićenja ili spokoja. Recimo, sedimo u jednom od mnogih hramova Angkor Vata u Kambodži koji je baš tih sat, dva pust, slušamo vetar, dok se crvena, prašnjava zemlja izdiže iznad tla, a lišće pada u naletima, kao prosuto, na kamene figure stare vekovima i sve deluje, oko nas i u nama, nekako smisleno, u isti mah radosno i potresno.

KOŠNICA: Ako se u Bangkok sleće noću, može jasno da se vidi koliko je grad veliki. Prostire se dokle god pogled seže, kao da nema kraja. Kažu da u njemu, osim prijavljenih šest i po miliona, živi još nekoliko miliona neprijavljenih stanovnika. Kada se tome dodaju stotine hiljada turista, jasno je da ćete na gužvu, makar u iole prometnijim ulicama, hramovima, pijacama ili u prevozu, morati da se naviknete.

Na aerodromu, gde je taksi prevoz mnogo bolje organizovan nego na ovdašnjim aerodromima i autobuskim stanicama, vozaču dajemo adresu i ime hotela u kome ćemo odsesti. Odmahuje glavom i traži broj telefona, džaba mu pokazujemo mapu, džaba se zaklinjemo na GPS koji saputnici imaju, ostaje uporan i ponavlja: „Phone, phone.“ Konačno, nakon što je telefonirao našem hotelu, kreće. Tajlanđani koji rade u uslužnim delatnostima, ako izuzmemo nešto bolje hotele, govore engleski jako loše ili ga uopšte ne govore. Ali nekako se svi sporazumevaju, pokretima ruku, osmesima, klimanjem glavom, pokazivanjem i ponovo osmesima.

Grad vri, od pokreta i mirisa. Bangkok jeste mešavina istoka i zapada, ali ne gubi zbog toga na živopisnosti. Iako Tajland (Sijam) nije bio ničija kolonija, zapadni uticaj je (bio) jak. Kralj Rama IV (kralj Mongkut) je sredinom XIX veka dosta tome doprineo. Proveo je dugi niz godina kao budistički monah i naučio, između ostalog, engleski i latinski, bio oduševljen zapadnim idejama, progresom, naukom te su, za vreme njegove vladavine, različiti zapadni modeli, od obrazovnog preko birokratskog do vojnog sistema, bili usvojeni u Sijamu. Naravno, ne u identičnoj formi.

Izgrađen naglo osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, Bangkok liči na one pubertetlije koji su naglo iždžikljali, ali su još uvek pomalo nezgrapni, s dečijim, bubuljičavim licem i dugačkim nogama i rukama. Hladni, moderni neboderi od stakla podsećaju na Njujork, pogotovo kada se iz parka Lumpini gleda na grad. Kao u Central parku, pogled pada na jezero, drveće i ogromne zgrade. Koji tren kasnije, ta slika se menja kada iz jezera izađe gušter dugačak nešto manje od metra i lenjo prođe pored vaše prostirke. A onda u potrazi za njim, pošto se vratio u vodu, shvatite da taj gušter nije nikakav uljez već jedan od gomile sličnih koji tu žive, i kojih ćete sresti bar desetak ako odlučite da napravite krug po parku.

Dok šetate po gradu, u istoj ulici gde se nalazi moderna višespratnica, ili nedaleko od luksuznog tržnog centra, naletećete posle nekoliko koraka na oronulu baraku, a može vam se desiti i da vam pacov prepreči put. Ipak, s obzirom na broj ljudi koji u njemu žive i koji kroz njega prođu, na život koji se odvija na ulicama, Bangkok i nije prljav grad. Iako deluje da u njemu vlada haos, vidi se i neki (skriveni) red koji čini da stvari ipak funkcionišu.

U jednom od vodiča koje sam pročitala stoji da nema bolje stvari koja vam se može desiti od toga da se izgubite u Bangkoku i da ga otkrivate na taj način. Mi smo nekoliko puta slučajno nabasali na uvučene pijace, gde nema turista i ne možete da se snađete od ponude, gungule, čavrljanja, boja i oblika, na ulice gde se nalaze potpuno otvorene radionice u kojima se odvija čitav život, tamo su krevet, mali televizor, nešto nalik na kuhinju i četiri, pet mačaka koje posmatraju prolaznike.

ULIČNA GASTRONOMIJA: Oko podneva nema velike gužve, pa onome kome ne smeta vrelo sunce u kosi šetnja može biti opuštenija nego posle pet, šest sati po podne kada vazduh postaje lakši, ali se čini da je ceo grad izašao napolje. Slično je i oko ponoći na prometnijim ulicama – ljudi ima svuda. Ta gužva podseća na džinovske livadske mravinjake – svi idu svuda ali nema sudaranja i nestrpljivosti. Niko vam ništa neće kazati ako ste zaustavili čitavu ulicu jer ste hteli da se fotografišete u Kineskoj četvrti ili ste zastali, onako, da se osvrnete oko sebe. Uputiće vam čak i smešak ili blag pogled. Ali vam zato, ako sednete u neki restoran gde su samo domaći gosti, neće vredeti da požurujete kelnera i mašete mu poluizbezumljeno. On neće pritrčati da vam objasni da jelo samo što nije stiglo, čekaćete i činiće vam se da nikog drugog sem vas, od svih koji večeraju, ne uzbuđuje što trideset i pet minuta čekaju na činiju ljute supe sa crvenim karijem, morskim plodovima, limunovom travom i kokosovim mlekom.

Hrana je u Tajlandu posebna priča. Na ulicama se nalazi oko pola miliona „restorana“. To su mahom kolica koja uveče odvoze, a ujutru vraćaju na radne zadatke. To šta može jedan motor sa kolicima da povuče i ponese, malo je čudo. Gledala sam čitave pijace na jednim kolicima, restorane sa tridesetak jela u ponudi, prodavnice odeće i rezbarija, kopija markiranih tašni i zvučnika.

U početku smo strepeli da na ulici jedemo grilovane gambore ili tajlandske nudle sa piletinom, posmatrajući lavor u kome se pere sve posuđe korišćeno tog dana, ali smo se dan za danom opuštali. Na kraju smo jeli samo tajlandsku hranu, zaljubljeni u te kombinacije ukusa i pirinač na sto načina, i nismo se nijednom otrovali.

Tajlandska hrana je pošteno ljuta. Kada naručite, onako naivno, srednje ljuto jelo, posle tri zalogaja bljujete vatru. Posle se čovek navikne, a i nauči da „vara“ – ubaci pirinač u supu i ubije malo tu ljutinu. Uredno iseckan mango, papaja, lubenica ili pitaja (zmajevo voće) prodaju se na svakom ćošku. Naravno, tajlandska prestonica je turističko mesto pa se u većim ulicama nalaze i Mekdonalds, Sabvej sendviči ili KFC piletina, ali to pored tajlandske hrane izgleda kao bazen naspram mora.

OSMESI: Tajland zovu zemljom hiljadu osmeha. Ljudi jesu veoma prijatni i na svaki mali gest ljubaznosti uzvratiće odmah. Osmehivali su nam se mnogi, i to ne samo kada smo nešto kupovali ili razgledali. To je mahom stvar kulture, i dok prolazite pored žene koja u deset uveče prodaje jeftine majice na ulici, a njeno dete koje nema više od dve godine spava na tankom ćebetu na trotoaru pored nje, ona će vam se najvedrije nasmešiti.

Čuveni tajlandski režiser Apičatpong Verasetakul, koji je 2010. godine dobio Zlatnu palmu na Kanskom festivalu, izjavio je za jedan nemački časopis: „Često se osmehujem jer ne mogu ništa drugo. Verovatno je to nesvesna radnja u jednoj kulturi u kojoj se uzdržavaš da pokažeš svoja prava osećanja. Ponekad će iz tog mehaničkog osmeha doći iskreni smeh od srca. Uprkos tome, ljudi ne bi trebalo da mešaju blagost sa smehom: ova zemlja je takođe puna nasilja. Ali i tolerancija i bezbrižnost isto tako pripadaju našem svetu.“

Nasilje o kome on priča odnosi se dobrim delom na političku situaciju u zemlji. Puč koji je vojska izvela maja 2014. je dvanaesti uspeli vojni puč od 1932. godine, od kada je zemlja ustavna monarhija. Taksin Šinavatra je jedini premijer u istoriji Tajlanda koji je završio svoj četvorogodišnji mandat (2001–2005). Smenjen je 2006. vojnim pučem, nakon izbora na kojima je pobedio. Šinavatra je optužen za korupciju i još ne sme da se vrati u Tajland jer ga čeka zatvorska kazna. U međuvremenu, dobio je crnogorsko državljanstvo i letuje na Svetom Stefanu (prošlog juna je njegova ćerka na Instagramu objavila njegovu sliku kod Svetog Stefana uz komentar da on čeka novi crnogorski pasoš jer mu je u starom ponestalo slobodnih strana). Unutrašnjoj političkoj nestabilnosti, sukobima između „crvenih“ i „žutih košulja“, vojnoj diktaturi koja i dalje traje pridružuju se i problemi na jugu zemlje sa islamskim separatistima. Ipak, turisti teško da mogu da osete bilo kakvu napetost u svakodnevici.

KRALJ KOJI NE MOŽE DA UMRE: Ono što svakako upada u oči dok se šeta Bangkokom je kralj. Kralj čita, kralj se igra sa bebom, kralj razmišlja, kralj fotografiše, kralj maše – svuda su plakati s njegovim likom, na kojima mu se povremeno pridružuje i kraljica. Uvreda na njegov račun može skupo da košta – onaj ko je izrekne može biti kažnjen višegodišnjom zatvorskom kaznom. Na to upozoravaju svi vodiči – ni u šali se nemojte šaliti sa kraljem.

„Možda i ne dođe do suda“, smeje se mlada Tajlanđanka s kojom pričam o tome, „ako neko uvredi kralja, neko će ga sigurno pretući na ulici.“ Zatim nastavlja ozbiljno: „Naš kralj vlada dugo, ali ne može da umre. On se toliko brine za nas, za svoj narod, da ga to drži u životu. Brine se šta će biti sa nama ako on umre“, govori obrazovana devojka na odličnom engleskom. Kasnije dodaje da je kraljev sin drugačiji, da je odviše impulsivan i nekada nasilan i mršti se na samu pomisao da bi on mogao da nasledi njihovog kralja, inače monarha koji ima najduži kraljevski staž na svetu – ove godine se navršava 70. godišnjica njegove vladavine.

Velika palata (izgrađena 1782) bila je 150 godina sedište tajlandskih monarha. Na zvaničnim stranicama grada, ovaj kompleks se opisuje kao „još uvek duhovno središte tajlandskog kraljevstva“. Kompleks od nekoliko građevina, predivna arhitektura, jarke boje, mnoštvo detalja od kojih, ma kako to banalno zvučalo, zastane dah. Ne smetaju tada ni reke turista ni popodnevno sunce koje se ne može zaobići jer je palata otvorena samo do 15.30. U njenom sklopu je i hram Smaragdnog Bude, gde se nalazi mala figura Bude izrađena iz jednog komada smaragda u XIV veku, koja je izuzetno poštovana među Tajlanđanima.

„MONKS / PRIESTS FIRST PRIORITY„: Oko 95 odsto stanovnika Tajlanda su pripadnici teravada budizma. Tu su još i hinduizam, islam, hrišćanstvo…, a verska tolerancija je nešto čime se Tajland hvali. Budistički hramovi su uglavnom puni vernika koji ostavljaju još neprocvetale lotosove cvetovi, svuda se širi mirisni dim, monasi, čija skromnost deluje neobično u odnosu na blještavost hramova, razgovaraju sa prisutnima.

Pored statua Bude u hramovima se inače kače nizovi novčanica (tajlandskih bahti) koji se onda, stavljeni u plastične omote jedan pored drugog, lepršaju na vetru. U jednom od hramova, u blizini grada Čang Mai na severu zemlje, videli smo pedesetak sandučića. Na svakome od njih pisalo je ime hrama ili nešto drugo, da vernik može odlučiti gde će da ubaci novac. Konačno, na lokalnom aerodromu dok čekamo na let, stoji veliki natpis „Monks / priests first priority“.

U Tajlandu se nalazi 27.000 hramova. Grupe mladih budističkih monaha sa licima dečaka prolaze pored nas, stariji monasi pričaju sa vernicima ili sede u hramovima i mole se. U Hramu ležećeg Bude, jednom od najstarijih u Bangkoku, nalazi se 15 metara visoka i 43 metra dugačka statua Bude, čitava oblepljena zlatnim listovima. Na drugoj strani reke Čao Praj, koja je prometna poput svake saobraćajnice i razdvaja stari od novijeg dela grada, izgrađen je Vat Arun koji je drugačiji od većine budističkih hramova ovog grada. Ukrašen bojenim staklom i kineskim porcelanom, deluje kao da je sav napravljen od čipke, a nebo je samo platno za vrhove hrama.

Jednog predvečerja smo otišli u hram Zlatna planina, koji nije toliko poznat kao tri pomenuta. Penjali smo se uz stepenice okružene jarkozelenim biljkama, izvirala je neka mlečna para, čulo se udaranje zvončića koje je pokretao vetar, nas dvoje smo se smejali i setila sam se naslova one pesme Led cepelina. Kada smo se popeli, sa vrha se pružao pogled na grad, sunce je zalazilo, nekoliko turista koji su se našli gore su mahom ćutali.

DŽUNGLA I OREO KEKSI: Čang Mai, nažalost, nismo stigli detaljno da istražimo. Kažu da ga zapadnjaci vole zbog lakše klime, manje vlažnosti vazduha i manje gužvi. Tu smo proveli dan i po šetajući se po okolini grada, obilazeći i kraljevu ogromnu baštu gde on retko zalazi. Da bi se ušlo u baštu, gde rastu džinovski bambusi i raznorazno cveće koje može da padne na pamet, posetilac mora da bude pristojno obučen. Kao i za hram – zabranjeni su šorcevi, bretele i bilo šta što može da se podvede pod suviše otvoreno oblačenje. Iako kralj nije tu, smatra se uvredom šetati po njegovoj bašti obučen golišavo, bilo da je reč o muškarcu ili ženi. Čang Mai je i polazna stanica za treking po džungli (koja, istini za volju, nije baš onakva kakvom je neinformisani umovi zamišljaju kada se kaže „džungla“). Priroda jeste divna, kao i pogled sa vrha na koji se penjete, slika sela od nekoliko kuća na vrhovima brda gde deca trče ili se spuštaju biciklom niz puteljak. Ali dok pešačite kroz dobrano pripitomljenu divljinu, odjednom ćete, na čistini, naići na putujući kiosk gde se nude koka-kola, pivo i nezaobilazni oreo keks.

Dok smo se smrzavali spavajući na podu kolibe od bambusa, za doručak, ručak i večeru jeli šaku ili dve pirinča uvijenog u list banane (lanč paket), pomislila sam kako sam mogla odabrati i romantičnije mesto za medeni mesec. Slično je bilo i dok sam jahala slona, koji mi je delovao toliko tužno da sam pokušala da ga razveselim time što sam mu na početku vožnje dala sve banane koje smo kupili. Onda se on sledećih trideset minuta jogunio, zabacujući surlu unazad i tražeći još, sklanjajući se s puta, pa nam se u jednom trenu činilo da ćemo se strovaliti zajedno sa slonom niz neku padinu.

MEDENI MESEC 2.0: Dani provedeni na tajlandskim ostrvima, na jugu zemlje, bili su odmor u pravom smislu te reči. Plaže liče jedna na drugu – pesak kao mrvljen, kada vetar zaduva imate osećaj da vam u usta ulaze sitna, skoro nevidljiva bela zrnca, more plavozeleno, okolo stene čiji oblici podsećaju na Roršahove mrlje – svakoga na nešto drugo.

Pijem sok od manga, gledam u pučinu i čitam Saramagov roman. Prve večeri provedene u izolovanom hotelu, sa svojom plažom, činilo nam se da nešto stalno hoda po krovu. Bili smo u pravu. Ujutru nas je na terasi dočekala čitava armija majmuna koja je htela da jede. Jedan je svoju ruku (šapu) držao uz prozorsko staklo i uporno nas posmatrao. Drugi me je sutradan, kada je pojeo sav keks koji smo imali, budio još tri, četiri puta udarajući o staklo. Ja bih ustala, onda bismo razmenili koji pogled, on bi bio potpuno miran, ja bih opet legla, a on bi ponovo počeo da kucka. U kupatilu nam se nastanio jedan prilično tvrdoglav gušter kome na pamet nije palo da se pomera pa smo ga preskakali kada bismo hteli da se tuširamo. Životinje se nisu plašile ljudi i ja sam to videla kao divan znak. Naprosto, nisu imale loša iskustva. Slično je sa kučićima i mačkama. Šetkaju se po hotelima i restoranima, kao domaći. Kažu da se svake godine, u novembru, u gradu Lopburi održava festival. Tada se u jednom od hramova donosi više od dve tone voća i drugih đakonija za šest stotina majmuna koji žive u okolini, kao zahvalnost što hiljade turista dolaze tokom godine da ih vide. Ronjenje u vodi sa stotinama riba oko tebe i ajkulama koje neće da napadnu ljude je iskustvo koje se pamti.

Poslednji dan u Tajlandu proveli smo u Bangkoku, čitav dan u jednoj ulici, posmatrajući i upijajući život. Čvorovi isprepletanih kablova, tuk-tukovi koji neprestano prolaze, mirisi hrane, krigla „čang“ piva, cenkanje za neke sitnice koje kupujemo za uspomenu, ubedljiva gospođa od šezdesetak godina koja nas navodi da uzmemo i suknju koju neću ni nositi. Ima zemalja sa kojima se, kada iz njih odlaziš, pozdravljaš. Ima i onih za koje znaš da ćeš ih opet videti.

Velika palata, Bangkok