O uzrocima finansijske krize i budućnosti svetske ekonomije

U svojoj knjizi Globalni Minotaur, Janis Varufakis, bivši ministar finansija Grčke, otkriva kako su gramziva Amerika i nesposobna Evropa dopustile bankarskoj eliti da opljačka ceo svet i dovede južnu Evropu u dužničko ropstvo i na ivicu bankrota. Varufakis razbija mit da su finansijalizacija, neefikasni bankarski sistem, pohlepa i globalizacija bili osnovni uzroci svetske ekonomske krize. To su zapravo sve simptomi mnogo dublje depresije koja se može pratiti u prošlosti, počev od Velike krize 1929. godine, pa sve do 70-ih godina 20. veka, odnosno vremena rađanja globalnog Minotaura.

Kroz primer iz grčke mitologije, autor slikovito objašnjava o čemu je reč. Kao što su u antičko doba Atinjani morali da prinose žrtve nezasitom čudovištu Minotauru, tako su danas zemlje sveta primorane da hrane modernog nezasitog Minotaura, američku ekonomiju pritisnutu dugovima i deficitom. Objašnjavajući razloge sadašnje ekonomske krize, Varufakis iznosi predloge kako se iz nje može izaći, pozivajući na povratak minimuma zdravog razuma u visoko neracionalan globalni ekonomski poredak.

Za čitaoce „Vremena“, ekskluzivno donosimo odlomak iz Varufakisove knjige.

Decembar 2007. – Istorijski trenutak dolazi sa jednim od najvećih protivnika mešanja države u slobodno tržište, koji je ikad doterao do predsednika Sjedinjenih Država, a to je Džordž Buš. On daje nagoveštaje najveće vladine intervencije koja je ikad postojala u svetu (uključujući i Lenjinovu intervenciju nakon Oktobarske revolucije). Dana 6. decembra, predsednik Buš otkriva plan pomoći za milion američkih vlasnika stanova kako bi izbegli konfiskaciju nekretnina od strane banaka (tj. da izbegnu plenidbu). Nekoliko dana kasnije, Fed se sastaje sa još pet centralnih banaka (uključujući ECB) kako bi se bankama ponudili gotovo neograničeni krediti. Sa kojim ciljem? Da se suprotstave kreditnoj krizi – tj. potpunom zastoju međubankarskog kreditiranja.

2008. CENTRALNI DOGAĐAJ: Januar – Svetska banka predviđa globalnu recesiju, krah deoničkih tržišta; Fed spušta kamatnu stopu na 3,5 odsto, a reakcija na to je skok deonica na tržištu. Ubrzo osiguravajuće društvo MBIA objavljuje da je izgubilo 2,3 milijarde dolara na polisama zasnovanim na obveznicama koje sadrže „subprime“ hipoteke. Ove polise osiguranja odjednom postaju opšte poznata stvar: dobijaju naziv kreditni svapovi (credit default swaps – CDS), što je kreditna izvedenica na osnovu nastanka statusa neispunjavanja obveza.

KREDITNI SVAPOVI – CDS (CREDIT DEFAULT SWAPS): Kada bi gospodin Spok u „Zvezdanim stazama“ spazio CDS i sad treba to da opiše kapetanu Kirku, on bi, na svoj uobičajeno hladnokrvni način, rekao: „To su polise osiguranja, majore, ali ne kao one koje poznajemo.“ CDS isplaćuje unapred dogovorene svote novca u slučaju da neko zakaže u isplati. Razlika između CDS-a i obične polise osiguranja je ova: da biste osigurali automobil u slučaju nezgode, vi taj automobil morate imati. CDS-„tržište“ dopušta kupovinu „polise osiguranja“ i za neki tuđi automobil, tako da vi možete dobiti novac ako, na primer, vaš komšija doživi saobraćajnu nesreću! Da budemo jasni, CDS je kao opklada da će se desiti nesrećni slučaj – uglavnom da će neko (osoba, kompanija ili država) zakazati sa plaćanjem. Kad kupite takav CDS na Petra Petrovića, vaša namera je da se kladite da će dotični Petar Petrović zakazati sa otplatom. CDS je postao (i ostao do danas) popularan kod menadžera hedž fondova iz razloga koji su usko povezani s kolateralnim dužničkim obavezama (CDO).

Uzmimo, na primer, trgovca koji investira u neki riskantni CDO. Kad bi naš investitor preuzeo na sebe (u dobra stara vremena, pre 2008) da pokrije 10 miliona dolara gubitka tog CDO-posla, mogao je unapred da primi isplatu od 5 miliona dolara, plus 500.000 dolara godišnje! Ako ne dođe do neispunjenja obveze, on bi zaradio hrpu novca bez ikakvog ulaganja! Uopšte nije loše, za čas posla – to jest, dok ne krenu da se gomilaju neispunjenja obveza. Kako bi se ogradio od te mogućnosti, trgovac bi kupio CDS-e koji bi mu isplaćivali novac u slučaju da zakažu hipoteke u CDO-ima koje je kupio. Tako su kombinacije CDS-a i CDO-a trgovcima donele prava bogatstva u doba kad su isplate hipoteka retko zakazivale. Ali kad je neispunjavanje obveza učestalo, oni koji su izdali CDS-e gadno su nagrabusili: morali su u gotovini da isplaćuju ogromne svote onima koji su ih kupili. Bankrot osiguravajućeg društva MBIA bio je tek početak priče. Glavna priča je ona sa Američkom osiguravajućom grupacijom (AIG, American Insurance Group), a dogodila se kad su Liman Braders (Lehman Brothers) zakazali sa isplatom u septembru 2008. godine – a velika hrpa CDO-a uglavnom je bila osigurana kod AIG-a (koji je izdao CDS-e za Limanove CDO-e).

Februar – Fed je objavio da ga brine osiguravajući sektor, a grupa G7 (predstavnici sedam najrazvijenijih zemalja) predvidela je da će trošak „subprime“ krize u regionu biti 400 milijardi dolara. U međuvremenu britanska vlada je bila prisiljena da nacionalizuje Notern Rok. Peta najveća banka Volstrita, Ber Sterns je propala, (2007. vredela je 20 milijardi dolara), a preuzeo ju je Džipi Morgan Čejs (JPMorgan Chase) plativši za nju smešnih 240 miliona dolara, s tim što su poreski obveznici subvencionisali oko 30 milijardi dolara.

April – Objavljeno je da se više od 20 odsto hipotekarnih „proizvoda“ u Britaniji povlači s tržišta, sa opcijom da hipoteku povuče 100 odsto. U međuvremenu je Međunarodni monetarni fond (MMF) procenio da je trošak kreditne krize veći od 1000 milijardi dolara. Engleska banka reagovala je daljim snižavanjem kamatne stope na 5 odsto i odlučila je da ponudi 50 milijardi funti bankama opterećenim problematičnim hipotekama. Malo kasnije, Škotska banka (RBS) pokušava da izbegne bankrot nastojeći da izvuče 12 milijardi funti od deoničara, a istovremeno priznaje da je izgubila gotovo 6 milijardi funti kroz CDO-e i slične poslove. Otprilike u isto vreme, padaju cene stanova u Britaniji, Irskoj i Španiji, što je dovelo do novih neispunjavanja obaveza (budući da kućevlasnici u nevolji više nisu mogli da otplaćuju hipotekarne kredite prodajom kuća po višoj ceni nego što je hipotekarni dug).

Maj – Švajcarska banka (UBS) ponovo je u novinama, objavljuje da je izgubila 37 milijardi dolara na CDO-ima, osiguranim hipotekama, i da namerava da uzme gotovo 16 milijardi dolara od svojih akcionara.

Jun – Barkli banka (Barclays Bank) ide putem RBS-a i UBS-a u pokušaju da od berze dobije 4,5 milijardi funti.

Jul – Očaj je zahvatio London kad je Britanska privredna komora (British Chamber of Commerce) predvidela žestoku recesiju i krah berze. Na drugoj obali Atlantika vlada počinje zdušno da pomaže dva najveća izdavača hipoteka Fani Me i Fredi Maka (Fannie Mae i Freddie Mac). Ukupna svota te pomoći koja je data u obliku novčanih injekcija i kreditnih garancija iznosi 5 biliona dolara (sic!) ili otprilike jednu desetinu godišnjeg svetskog BDP-a.

Avgust – Cena nekretnina i dalje pada u SAD, Britaniji, Irskoj i Španiji, a posledice su još veće neispunjenje obaveza, veći pritisak na finansijske institucije i veći zahtevi za pomoć koji se stavljaju pred poreske obveznike. Britanska vlada preko premijera priznaje da je recesija neizbežna i da će biti „dublja i dugotrajnija“ nego što se očekivalo.

Septembar – Londonska berza doživljava krah, a Volstrit je uzdrman službenom statistikom koja otkriva spiralno povećanje nivoa nezaposlenosti (iznad 6 odsto sa tendencijom rasta). Kompanije Fani Me i Fredi Mak službeno su nacionalizovane, a Henri Paulson, ministar finansija predsednika Buša (koji je ranije bio na čelu Goldman Saksa), upozorava na ozbiljnu opasnost koju za celi finansijski sistem predstavlja visina zaduženosti ovih dveju kompanija. Pre nego što je shvaćena ta mračna najava, Liman braders, div sa Volstrita, priznaje gubitak od 3,9 milijardi dolara, koji se pojavio tokom juna, jula i avgusta. To je, naravno, samo vrh ledenog brega. Uveren da ga SAD neće pustiti da potone i da će bar izdašno subvencionisati nekog da ga otkupi (kao što je bilo u slučaju Ber Sternsa), Liman braders se daje u potragu za kupcem. Britanska Berkli banka pokazuje interes, pod uslovom da poreski obveznici SAD finansiraju sve moguće gubitke nastale tokom te transakcije. Ministar Paulson, čija je odbojnost prema Limanovom glavnom izvršnom direktoru dobro poznata još iz vremena kad je bio u Goldman Saksu, neočekivano kaže: „Ne!“ Liman braders bankrotira, što izaziva najopasniju lavinu tokom cele ove krize.

U ponedeljak, 15. septembra 2008. godine, propao je Liman braders, koji je bio jedan od glavnih kreatora CDO-a. Limanovi CDO-i imaju potporu u nezavisnom tržištu novca, a kako ono ne poseduje rezerve, mora se prestati sa otkupom njegovih deonica. Depozitari su u panici. Do četvrtka, navala na novčane fondove bila je u punom zamahu.

U međuvremenu, Meril Linč, koji se nalazi u sličnom položaju, uspeva da isposluje da ga preuzme Američka banka za 50 milijardi dolara, u ovom slučaju uz obilnu pomoć poreskih obveznika – pomoć koju pruža uspaničena vlada, nakon što je uočila kobni učinak koji je na svetski finansijski sektor proizvelo njeno odbijanje da spasi Liman braders.

Nevolje nikad ne dolaze same. Spasilački plan za Meril Linč ne zaustavlja lančani domino-efekat. U stvari, samo što se nije srušio i jedan od glavnih domino-elemenata: AIG (koji je, izgleda), osigurao mnoge Limanove CDO-e od neispunjenja obveza (izdajući bezbroj CDS-a). AIG ne može da ispuni svoje obveze po tim osiguravajućim ugovorima (koje poseduju gotovo sve finansijske institucije širom sveta). Fed sastavlja spasilački paket vredan 85 milijardi dolara. Tokom idućih šest meseci, ukupan račun za poreske obveznike u spašavanju AIG-a od vukova, popeo se na zastrašujuće 143 milijarde dolara. Dok se ta drama odvijala u Njujorku i Vašingtonu, vlada u Londonu je pokušavala da spasi HBOS, najvećeg hipotekarnog kreditora, organizujući da ga preuzme Lojdov TSB. Tri dana kasnije, u SAD je bankrotirao Vašington Mjučual (Washington Mutual), značajni hipotekarni kreditor, vredan 307 milijardi dolara; a kad je prestao s radom, njegove posmrtne ostatke kupio je Džipi Morgan Čejs.

Nedelja, 28. septembra 2008. godine: Fortis, divovska banka kontinentalne Evrope, propada i biva nacionalizovana. Istoga dana, Kongres SAD raspravlja o zahtevu Ministarstva finansija, o odobravanju 700 milijardi dolara finansijskom sektoru u nevolji, tako da posle mogu „da se pozabave“ njegovom „lošom imovinom“. Taj paket dobija ime po Bušovom ministru financija: Paulsonov plan. Od Kongresa se traži da ispiše Paulsonu ček na 700 milijardi dolara, a on će ga po svom nahođenju podeliti Volstritu i njime zameniti privatni novac koji je finansijski sektor kreirao, a koji se 2007/2008. pretvorio u prah i pepeo.

Pre nego što se završio taj kobni septembar, britanska vlada je nacionalizovala Bradford i Bingli (Bradford & Bingley), i to (po ceni od 50 milijardi funti u novcu i garancijama), a islandska vlada nacionalizovala je jednu od tri banke te ostrvske zemlje. To je bio znak najvećeg indukovanog ekonomskog kraha 2008. godine, gledajući uticaj per capita. Irska je pokušala da ojača duh svojih spasilaca i deoničara, objavivši da država jamči za sve uloge i sve obveznice koje drže ili emituju sve banke koje trguju na „Smaragdnom ostrvu“. To se pokazalo kao greška veka, kobna odluka koja je za dan poništila irski posleratni napredak. U narednim mesecima pokazalo se da irske banke imaju crnu rupu koja je dovoljno duboka da može da proguta državni budžet zemlje i to po više puta. Stvarni bankrot Irske, do koga je došlo dve godine kasnije, decembra 2010. godine, bio je već svršena stvar kad je država pružila garancije za dugove privatnih banaka.

Istog dana, 29. septembra, Belgija, Francuska i Luksemburg uložili su 6,4 milijarde evra u banku Deksija (Dexia) kako bi sprečili prestanak njenog poslovanja. Septembar je još u toku. Zadnjeg dana meseca, stiže veliki šok iz američkog Kongresa koji je ljutito odbacio zahtev Ministarstva finansija za 700 milijardi dolara kojima je Paulson nameravao da spasi Volstrit. Njujorška berza je pala brzo i teško, a svet je utonuo u još gušću maglu nesigurnosti. Ministar Paulson se vraća zadatku i još podrobnije razrađuje plan tako što mu dodaje i mito za pojedine članove Kongresa. Uslovi su sve lošiji, svapovi se proširuju, vrednost CDS-a nezadrživo raste, a bankarske institucije gube pristup „prekonoćnim“ i kratkoročnim kreditima. Fed reaguje tako što svima daje kredite!

Oktobar – 3. oktobra američki Kongres podleže pritisku realnosti i izglasava paket spasa od 700 milijardi dolara. Posle tri dana, nemačka vlada ulaže 50 milijardi evra u spas jedne od svojih naivnih banaka, Hipo ril estejt (Hypo Real Estate). To jeste bilo bolno za državu koja se ponosi velikom opreznošću, ali bol nije ni izdaleka onakav kakav će iskusiti Islanđani. Islandska vlada objavljuje da preuzima sve tri banke, jer očigledno, one nisu u stanju da nastave poslovanje kao privatni kreditori. Bankrot banaka dovešće do bankrota cele države, čiji je ekonomski otisak mnogo manji od otiska njenih propalih banaka. Islandska katastrofa ima odjeke i na drugim mestima – posebno u Britaniji i Holandiji gde su islandske banke bile prilično aktivne. Mnoge britanske lokalne vlasti poverile su svoje račune islandskim bankama (uz prilično visoke kamatne stope) pa zato njihova propast povećava osećaj neprijatnosti.

Dana 10. oktobra, britanska vlada ulaže još 50 milijardi funti u finansijski sektor i, pored toga, nudi do 200 milijardi funti u obliku kratkoročnih kredita. Posle toga, Fed, Engleska banka, Evropska centralna banka i centralne banke Kanade, Švedske i Švajcarske, istovremeno snižavaju svoje kamatne stope: Fed na vrlo niskih 1,5 odsto, ECB na 3,75 odsto a Engleska banka na 4,5 odsto. Sledećeg jutra MMF održava godišnju skupštinu u Vašingtonu. Evropske vođe odlaze sutradan u Pariz, gde objavljuju da neće dopustiti da propadne nijedna važna bankarska institucija. Ipak ne nude garancije Evropske unije. Svaka članica mora da spasava sopstvene banke – još jedna kobna odluka, a njen učinak će se osetiti u Evropi, posebno u Irskoj.

Sutradan, 13. oktobra, britanska vlada zaključuje da su banke u takvom stanju da im je potrebno mnogo više pomoći da ostanu aktivne, uprkos ogromnim iznosima koje su primile. RBS, Lojds TSB i HBOS dobijaju novo brdo novca, 37 milijardi funti. To se ne događa samo u Britaniji. Dana 14. oktobra, američki državni Trezor ulaže 250 milijardi dolara da otkupi delove različitih problematičnih banaka kako bi se održale u životu. Predsednik Buš objašnjava da je ta intervencija odobrena kako bi se „pomoglo očuvanju slobodnog tržišta“. To bi stvarno nasmejalo Džordža Orvela: ne bi mogao da zamisli bolji primer očigledne dvostruke igre.

Do kraja oktobra službeno je objavljeno: Sjedinjene Države i Velika Britanija ušle su u recesiju. Finansijska kriza se pretvorila u krizu realne ekonomije u najširem smislu. Fed odmah nastavlja da smanjuje kamatnu stopu, sa 1,5 odsto na 1 odsto.

Novembar – Engleska banka ponovo snižava kamatne stope, premda bojažljivo (sa 4,5 odsto na 3 odsto), a isto tako i ECB (sa 3,75 odsto na 3,25 odsto). Međutim, slom se širi i mnogo dalje. Počinje kriza u Ukrajini (što podstiče MMF da toj zemlji pozajmi 16 milijardi dolara), a podstaknuta je i kineska vlada da uspostavi svoj paket stimulacija u visini od 586 milijardi dolara, a kroz dve godine, taj novac treba da se potroši na infrastrukturne projekte, na neke društvene projekte i na smanjenje korporativnog oporezivanja.

Evrozona objavljuje da je njena ekonomija u recesiji. MMF nevoljko pozajmljuje Islandu 2,1 milijardu dolara, a američki državni Trezor daje dodatnih 20 milijardi dolara Sitigrupi (čije su deonice izgubile 62 odsto svoje vrednosti u kratkom roku od nekoliko dana). Za vreme ove uzavrele politike intervenisanja, britanska vlada smanjuje PDV (sa 17,5 odsto na 15 odsto), a Fed ubacuje još 800 milijardi dolara u finansijski sistem. Evropska komisija, da ne zaostane, odobrava plan injektiranja 200 milijardi dolara u evropsku ekonomiju.

Kejnzijanizam se vraća na evropsko tlo nakon više decenija neoliberalnog propovedanja o negativnim stranama državnog upumpavanja novca u posustalu ekonomiju.

Decembar – počinje najavom Nacionalne kancelarije za ekonomska istraživanja (National Bureau of Economic Research) da je recesija ekonomije SAD počela još u decembru 2007. godine. U idućih deset dana, Francuska dodaje svoj paket pomoći nacionalnom bankarskom sektoru u vrednosti od 26 milijardi evra, a ECB, Engleska banka i banke Švedske i Danske ponovo smanjuju kamatne stope. U SAD, javnost je potresena objavom Američke banke da će preuzimanje Meril Linča novcem poreskih obveznika rezultirati gubitkom 35.000 radnih mesta.

Fed reaguje novom kamatnom stopom, između 0,25 i 0 posto (zavisno od kreditora). Očajna vremena, očigledno zahtevaju očajničke mere! Pa ipak, trenutak otrežnjenja nastupa kad Amerika postaje službeno upletena u situaciju za koju ekonomisti nisu verovali da će se ikad više dogoditi: u tipičnu zamku likvidnosti koja nije viđena još od 1929. godine¹, s tim da je ovog puta još ozbiljnija. Jer, za razliku od 1929. zamka likvidnosti koja je zadesila našu generaciju ima globalni karakter. Kamatne stope su dostigle najniži nivo ne samo u SAD nego na celom Zapadu.

Kao dalji dokaz da se boljka (koja je počela sa tržištem CDO-a i iscrpela svetski finansijski sektor) proširila na realnu ekonomiju u kojoj ljudi zaista proizvode stvari (za razliku od papirnog manipulisanja neizmernim svotama novca), predsednik Buš objavljuje da će oko 17,4 milijarde (od onih 700 milijardi dolara) biti uloženo u teško pogođenu američku automobilsku industriju. Nekoliko dana kasnije, američki državni Trezor objavljuje da će finansijski sektor Dženeral Motorsa (koji je postao još „profitabilniji“ u zlatno doba finansijalizacije) dobiti 6 milijardi dolara kako bi se spasio od propasti.

Do 31. decembra, Njujorška berza je izgubila više od 31 odsto ukupne vrednosti koju je imala 1. januara 2008. godine.

POSLE 2008. GODINE – BESKRAJNE REPERKUSIJE: U januaru 2009. tek izabrani predsednik Obama izjavljuje da je ekonomija SAD „teško bolesna“, i da bi obnovljena javna potrošnja pomogla da se ekonomija oporavi. Kako bi dokazala kontinuitet američke administracije, njegova vlada nastavlja putem koji su zacrtali Buš i Paulson: upumpava još 20 milijardi dolara u Američku banku i užasnuto posmatra kako se Sitigrupa cepa na dva dela, i to posle ukazane pomoći za preživljavanje. Nezaposlenost u SAD raste na više od 7 odsto, a tržište rada gubi više radnih mesta nego ikad ranije, računajući od Velike depresije. Pada uvoz u SAD, a kao posledica, smanjuju se trgovinski suficiti u Japanu, Nemačkoj i Kini. To su prvi izraziti udarci zadati Globalnom Minotauru.

U Britaniji, Engleska banka snižava kamatne stope na 1,5 odsto, što je najniži nivo u njenoj 315 godina dugoj istoriji; a kako BDP pada za 1,5 odsto, britanska vlada nudi kredite u iznosu od 20 milijardi funti malim kompanijama kako bi im pomogla da prežive. Nemačka kancelarka Angela Merkel prati situaciju paketom podsticajnih mera od 50 milijardi evra, a istovremeno ECB je snizila kamatne stope na 2 odsto. Irska nacionalizuje Anglo-Ajriš banku. S obzirom na garancije date njenim kreditorima i depozitarima (da neće izgubiti nijedan evro), irski narod opterećen je gotovo beskrajnm gubicima bankara. Irska se neće oporaviti od tog izdajničkog poteza, bar za jednu celu generaciju.

U januaru 2009. MMF upozorava da će globalni ekonomski rast biti negativan, prvi put nakon 1945. godine, a Međunarodna organizacija rada predviđa gubitak od 51 milion radnih mesta širom sveta. Obe procene pokazaće se kao tačne.

U februaru 2009. Engleska banka pobija sve rekorde sniženjem kamatnih stopa na 1 odsto. (Dok ovo pišemo, kamatna stopa je 0,5 odsto). Uskoro, predsednik Obama potpisuje podsticaj od 787 milijardi dolara Planu Gajtner-Samers za koji kaže da je „najradikalnija mera oporavka u našoj istoriji“². (Ovo je bila prekretnica na koju ću se vratiti u 7. poglavlju). U međuvremenu AIG i dalje objavljuje grozne vesti: gubitak od 61,7 milijardi dolara u zadnjem tromesečju 2008. godine. Kakva je njegova „nagrada“? Još 30 milijardi dolara iz američkog državnog Trezora.

U martu, grupa G20 (koja uključuje G7, Rusiju, Kinu, Brazil, Indiju i druge zemlje u razvoju) obećava da će uložiti „kontinuirani napor da izvuče svetsku ekonomiju iz recesije“. U tom kontekstu Fed odlučuje da je prošlo vreme za pojedinačne intervencije i da će otkupiti još više „loših dugovanja“ (sada bezvrednog privatnog novca Volstrita) za svotu od 1,2 biliona dolara.

U aprilu, G20 se sastaje u Londonu, usred masovnih demonstracija, i odlučuje da stavi 1,1 bilion dolara na raspolaganje finansijskom sistemu, uglavnom pod pokroviteljstvom MMF-a, koji će nedugo nakon toga proceniti da je Krah uništio vrednost finansijske imovine za oko 4 biliona dolara. U Londonu, ministar finansija Alister Darling predvideo je da će britanska ekonomija 2009. pasti za 3,5 odsto, a budžetski deficit će dostići 175 milijardi funti (ili više od 10 odsto BDP-a). Istorija će pokazati da je bio optimista!

U maju 2009. vlada prisiljava kompaniju Krajsler, trećeg najvećeg proizvođača automobila u SAD, na stečajnu upravu, a većina njegove imovine preneta je na italijanskog proizvođača automobila Fiat, za koricu hleba. Vesti iz finansijskog sektora i dalje su tmurne, pa američki državni Trezor organizuje mere pomoći u iznosu većem od 70 milijardi dolara.

U junu je na redu Dženeral Motors (GM): propada izvanredni američki proizvođač automobila. Njegovi poverioci prisiljeni su da „pristanu“ na gubitak od 90 odsto svojih ulaganja, a kompanija je nacionalizovana (s tim da vlada pronalazi dodatnih 50 milijardi dolara kao radni kapital). Tako su i sami sindikati GM-a mimo svoje volje postali poverioci. Zbog propusta kompanije da osigura penzijska prava radnika, oni postaju deoničari. Izgleda da je u Detroitu socijalizam na delu, barem na papiru!

Na drugoj strani Atlantika, u Britaniji, stopa nezaposlenosti i dalje raste, doseže 7,1 odsto, što znači bacanje na otpad više od 2,2 miliona ljudi. Dalji pokazatelj stanja globalne ekonomije kaže: u 2008. svetska potrošnja nafte pala je prvi put nakon 1993. godine.

ČINJENIČNA STVARNOST: Gornji tok događaja završavam naglo i proizvoljno oko sredine 2009. godine. On se može čitati i kao horor priča koja oduzima dah. Međutim, za razliku od sličnih holivudskih priča, ova nema prirodan kraj, bilo srećan ili nesrećan. To je priča bez kraja koja je počela 2007. i koja će sigurno trajati još dugo, dugo vremena.