Parada koja će se povodom Dana pobede održati u Moskvi ove godine označiće poraz pobednika od pre sedam decenija. Poraz nanose sami sebi. Poraženi će biti i oni koji su se odazvali pozivu Rusije, jer im se najviši predstavnici potomaka mnogih njihovih saveznika neće pridružiti. Ali još mnogo više oni koji se danas odriču zajedništva borbe protiv najvećeg zla koje je čovečanstvo iznedrilo u 20. veku. Razočaran sam zbog stavova Vašingtona, Londona i Pariza i svih onih koji misle da moraju da ih slušaju. Njihova bruka meni nije uteha. Dobro je što će predsednik Srbije Tomislav Nikolić u Moskvi predstavljati građane ove zemlje i njihove potomke koji su se borili protiv nacizma i fašizma, to jest Titove partizane
Američka vojska sa zapada, a Crvena armija sa istoka izbile su na reku Elbu 25. aprila 1945. godine kod mesta Štrel. Američki poručnik Albert Kocebi iz 273. pešadijskog puka, koji je sa pet džipova stigao bez jasnih naređenja, sa nekoliko momaka seo je u čamac i preveslao se na drugu obalu, gde se sreo sa sovjetskim potpukovnikom Aleksandrom Gordejevim iz 175. gardijskog pešadijskog puka. Do susreta je došlo na bojnom polju prekrivenom nebrojenim leševima, uglavnom nemačkih civila, koji su se u pogrešno vreme zatekli na pogrešnom mestu, pa su oficiri zaključili da nije zgodno da se tu snime fotografije istorijskog susreta. Učinili su to nešto kasnije kod malo većeg mesta Torgau, gde su stigle i propagandne jedinice. Tek sutradan, 26. aprila, istovremeno i sa istim tekstom na ruskom i engleskom jeziku u Londonu, Vašingtonu i Moskvi izdato je saopštenje o prvim zagrljajima saveznika koji će nastaviti do kraja da se bore do ostvarenja zajedničkog cilja – uništenja nacističke imperije. Dve nedelje kasnije Nemačka je potpisala bezuslovnu kapitulaciju.
Hitler je za američko-ruski susret saznao 25. aprila posle podne u svom bunkeru u Berlinu. Uvideo je konačno da su svi očajnički planovi za odbranu propali i 30. aprila izvršio samoubistvo.
MOST PREKO ELBE: Ja sam se tih dana nalazio u Magdeburgu severozapadno od Štrela i Torgaua na obali iste te reke Elbe, oko 140 kilometara nizvodno od prvog sovjetsko-američkog bratimljenja. Imao sam šesnaest godina i tri meseca. Niti sam znao za taj istorijski susret savezničkih vojski, niti nekoliko dana kasnije da se Hitler ubio, niti, najzad, da je Nemačka formalno kapitulirala. Za mene je rat bio završen već 11. aprila uveče kada su esesovske straže pobegle iz koncentracionog logora Langenštajn-Cviberge u kome sam bio zatvoren, a zaista svestan toga postao sam 13. aprila, kad sam se sa dvojicom čeških logoraša usudio da prosto prošetam kroz otvorenu kapiju u slobodu. Svi ti istorijski događaji koji su se dešavali nedaleko od mene sa mog dečačkog stanovišta bile su formalnosti koje me nisu doticale.
U gradu Halberštatu, u koji sam pešice došao iz mog poslednjeg logora, čuo sam da u Magdeburgu ima mnogo Jugoslovena. Jedan engleski vojni džip odvezao me je tamo. Magdeburg je često bombardovan za vreme rata, opsežno bombardovanje engleske avijacije 16. januara 1945. uništilo je 90 odsto gradskog jezgra. Amerikanci su jednu slučajno pošteđenu gradsku četvrt stavili na raspolaganje Jugoslovenima, Nemce koji su tu stanovali su oterali. Bilo nas je oko dve hiljade, pretežno ratnih zarobljenika, nekoliko desetina bivših zatvorenika koncentracionih logora i nekoliko desetina civila. Mogli smo komotno da se smestimo. Ja sam dobio zasebnu sobu u trosobnom stanu u kome su bila samo još dvojica sunarodnika. Nisam im zapamtio imena.
Preko Elbe vodio je pontonski most, sa istočne strane bila je sovjetska vojska. Rusi, Ukrajinci i Poljaci zarobljeni na zapadu su se preko njega vraćali u svoje zemlje, zatvorenici iz zapadnih zemalja u suprotnom pravcu preko istog mosta. Amerikanci su 1. juna svoj deo Magdeburga ustupili britanskoj armiji. Nas niko nije hteo da transportuje kući, jer su se neki jugoslovenski kraljevski generali, koji su sedeli u Braunšvajgu, suprotstavljali da nas „izruče komunističkom režimu“. Najzad su, na osnovu Potsdamskog ugovora, 1. jula tu teritoriju preuzeli Sovjeti, ali su nas tek posle dva meseca vratili kući, imali su preča posla. Ne sećam se nikakvog posebnog slavlja 9. maja u okviru naše poveće jugoslovenske kolonije. Mi smo već bili slobodni, pristojno su nas snabdevali hranom, čokoladom, cigaretama. Nemci su gladovali, za njih nije postojalo nikakvo snabdevanje. Dve trećine naših momaka se zarazilo gonorejom.
BUHENVALDSKA ZAKLETVA: Nisam tih prvih dana mira znao ni da jedan dan pre nego što je sloboda stigla do mog radnog komandosa, zatvorenici centralnog logora Buhenvald, kome smo pripadali, nisu čekali američke trupe, već su sami uspeli da se oslobode. Preživeli su se okupili na trgu za zborove, apelplacu, i položili zakletvu čije su bitne rečenice bile: „Naša parola je uništavanje nacizma u korenu, naš cilj je izgradnja novog sveta mira. To smo dužni svojim ubijenim drugovima i njihovim srodnicima. Kao znak spremnosti za tu borbu podignite ruke i zakunite se!“ Na engleskom, francuskom, ruskom, poljskom i nemačkom jeziku oslobođeni zatvorenici su viknuli „Zaklinjemo se!“
Dan-danas mislim da ta zakletva obavezuje i mene. Međutim, zavet nije ostvaren, svekoliko korenje nacizma još nije iščupano, a pogotovu se iz Drugog svetskog rata nije iznedrio svet mira. Pobednici posle sedamdeset godina nisu u stanju čak ni da zajednički organizuju proslavu pobede nad nacizmom i fašizmom.
Parada, koja će se povodom Dana pobede održati u Moskvi, ove godine označiće i poraz pobednika od pre sedam decenija. Poraz nanose sami sebi. Kako ja to vidim, poražene će biti i one zvanice na tribini pred Kremljom koje će se odazvati pozivu Rusije, jer im se najviši predstavnici potomaka mnogih njihovih saveznika neće pridružiti, ali još će mnogo više sami sebe da poraze oni koji se danas odriču zajedništva borbe protiv najvećeg zla koje je čovečanstvo iznedrilo u 20. veku. Razočaran sam zbog stavova Vašingtona, Londona i Pariza i svih onih koji misle da moraju da slušaju naređenja iz tih metropola. Njihova bruka meni nije uteha.
Takođe mislim da ometanje zajedničke proslave pobede nad fašizmom predstavlja izdaju onih milion i po vojnika zapadnih saveznika koji su u toku operacije „Overlord“, započete 6. juna 1944, preko La Manša jurišali na nemačke bunkere u Francuskoj. Poginulo ih je preko 65.700. Krenuli su sa zapada u pravcu Berlina, prema kome su se sa istoka ustremili borci Crvene armije. Američki neznani junak te operacije, kakvog poznajemo iz mnogih filmova, ne zaslužuje manje divljenja od njegovih ruskih saveznika na drugom kraju Evrope. Nasuprot poginulima na obalama Francuske stoji 27 miliona građana SSSR, vojnika i civila koji su izgubili život u, kako ga u Rusiji zovu, Velikom otadžbinskom ratu. Rusi su branili i odbranili svoju zemlju, Amerikanci su došli da Evropi pomognu da se oslobodi. Zbog toga su zaslužili da budu predstavljeni na Crvenom trgu. Nije Moskva kriva što neće biti.
Svetske sile imaju svoje posebne interese. To nije ništa novo. O ciljevima koje je valjalo postići posle rata, Ruzvelt i posle njegove smrti Truman, Čerčil i posle njegove smene Etli, i Staljin, imali su veoma različite predstave, ali su ratovali zajedno do kraja, ostali su saveznici do konačne pobede. Trebalo bi da i njihovi naslednici sedam decenija posle slave zajedno, bez obzira na to kako danas Barak Obama i Vladimir Putin, Dejvid Kameron ili Fransoa Oland gledaju na potrebe današnjeg sveta, savlađivanje njegovih jezivih kriza, pored ostalog, ili pre svega, na dešavanja u Ukrajini i prisajedinjenje Krima Rusiji. Na Dan pobede mogli su da za trenutak zastanu. Nisu.
BAŠ ME BRIGA ZA GOSPOĐU MERKEL: Što se Nemačke tiče, baš me briga što gospođa Merkel neće stajati na mestu gde je pre sedamdeset godina stajao Staljin. Učtivo je što su je pozvali. Lukavo s njene strane, što neće da prkosi svojim moćnim saveznicima, koji uz pomoć njene tajne službe BND godinama prisluškuju ne samo nju, nego i „prijatelje“ u Francuskoj, Luksemburgu i ko zna gde još. Ona će dan posle Dana pobede da položi venac na grob neznanog vojnika u Aleksandrovskom parku ispod zidina Kremlja u Moskvi. Putin se složio, praviće joj društvo. Nemačka kancelarka kaže da joj je veoma stalo do toga da oda poštu svim mrtvima rata, koji je izazvala Nemačka. Zna se čije su se zastave pobedonosno vijorile na proletnjem vetru 1945. godine, a čiji su barjaci tog dana sa prezirom bačeni na pločnik Crvenog trga u Moskvi. Jedna od ruskih parola, koja se često navodi povodom rata, glasi: „Niko neće biti zaboravljen i ništa neće biti zaboravljeno.“
Predsednik Srbije biće 9. maja na svečanoj tribini, na balkonu Lenjinovog mauzoleja. I treba da bude tamo. Nije važno kako se zove, bitno je da su ga građani Srbije izabrali na tu funkciju, zbog toga on na tom mestu i u tom kontekstu predstavlja borce jedine vojne i političke snage, koja je od 1941. do pobede predstavljala silu mimo velikih frontova, a nikako one, koji su na bilo koji način ili pod bilo kojim izgovorom sarađivali sa nacistima. Jednostavnije rečeno, Tomislav Nikolić u Moskvi predstavlja Titove partizane. Dobro je što se pobednicima u Moskvi priključuje i predsednik Makedonije, loše, po mom mišljenju, što se predsednici Hrvatske, Slovenije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine sami isključuju iz redova pobednika. Borci protiv fašizma sa teritorija koje danas sačinjavaju njihove države, to nisu zaslužili.
Ja vojne parade nikada nisam voleo, pa ni one naše negdašnje prvomajske. U tom pogledu sam prilično usamljen, jer postoje i one komične parade povodom bilo čega u američkoj provinciji ili povorke povodom karnevala u Nemačkoj i Italiji, da ne govorimo o Rio de Žaneiru. Mase vole da se zabavljaju i da budu zabavljene. Međutim, strojevi korak koji će gromovito odjeknuti na Crvenom trgu u Moskvi ovog 9. maja, za razliku od njih, ima veliki simboličan karakter. Nije reč samo o 75 vojnika iz Srbije, kojima je nesumnjivo tu mesto. Zanimljivo je što učestvuju i ešaloni iz Kine i Indije, ali ne iz Sjedinjenih Američkih Država, Ujedinjenog Kraljevstva, Republike Francuske ili Australije. Umesto jedinstva sveta protiv prikrivenih ostataka fašizma, koji se danas drugačije zovu, nagoveštava se nova podela, koja može da se shvati i kao smrtonosna pretnja miru, pa i opstanku sveta u kome sada živimo.
KINA, INDIJA, RUSIJA: Na paradi u Moskvi će, dakle, pored vojnika iz manjih zemalja, kao što je Srbija, učestvovati i jedinice iz Kine, Indije i Zajednice nezavisnih država (nekadašnjih sovjetskih republika koje sarađuju u okviru organizacije sa takvim imenom). Zajednica nezavisnih država ima preko 86 miliona stanovnika, Kina 1.366.000.000, Indija 1.210.000.000, Rusija 143.000.000. To znači da će ti vojnici predstavljati preko dve milijarde i 800 miliona ljudi ove kugle zemaljske. Gotovo tri milijarde ljudi mogu, dakle, da se osećaju predstavljenima na ceremoniji u Moskvi, manje od pola milijarde će bojkotovati taj čin. Računa se da na svetu danas živi oko sedam milijardi i 300 miliona ljudi. Mislim da takve računice pokazuju prave odnose snaga na svetu, iako se iz zapadnih medija to, naravno, ne vidi, bolje rečeno, ne želi se da se to sagleda.
Ne zaboravimo, i Kina i Indija poseduju atomske bombe, baš kao i Pakistan i Izrael. Severna Koreja i Iran valjda još ne. Kim Jong Un iz Severne Koreje prvo je prihvatio da bude među gostima, bio bi mu to prvi izlazak iz zemlje otkad je preuzeo vlast, ali se predomislio. Južnokorejski mediji pišu da je shvatio da bi bio sporedna figura i da bi to škodilo njegovom prestižu kod kuće. Nigde nisam pronašao podatak o tome da li je pozvan predsednik Irana Hasan Rohani. Gotovo je zaboravljeno da su krajem avgusta 1941. godine sovjetske i britanske trupe upale u dotle neutralni Iran uz obećanje da će posle rata da ga napuste, što su zaista učinili. Iran je 9. septembra 1943. objavio rat silama Osovine (Nemačkoj, Italiji, Japanu i njihovim saveznicima). U Teheranu, glavnom gradu te zemlje, od 28. novembra do 1. decembra 1943. godine sastali su se Ruzvelt, Čerčil i Staljin, koji su odlučivali o sudbini sveta i ishodu rata.
U Izraelu se vodila živa diskusija koji visoki funkcioner da prisustvuje Paradi u Moskvi. Petina stanovnika te države su Jevreji iz Rusije, među njima ima mnogo veterana pobedonosne Crvene armije. Na kraju je odlučeno da iz Jerusalima ne pođe niko, predstavnik Izraela biće ambasadorka u Moskvi, Dorit Goldner. Neke ruske novine su negodovale zbog toga.
Snaga Kine i njeno učešće u mnogim poslovima širom sveta, posebno su važna, možda presudna činjenica. Kineski vojnici su već marširali na paradama u Meksiku 2010. i Venecueli 2011. povodom dve stotine godina nezavisnosti od Španije. Kad je reč o toj najmnogoljudnijoj zemlji na svetu, akcenat nije na stotinak njihovih vojnika, koji će se zajedno sa mnogim drugim naći u istom stroju u Moskvi. Kineski ambasador u Rusiji, Li Hui, izjavio je da je to „izraz strateškog partnerstva dveju zemalja.“ Bacimo pogled na kartu sveta i sagledajmo kako na njoj izgledaju zajedno teritorije Rusije, Kine i Indije.
OSMI ILI DEVETI MAJ: Bezuslovna kapitulacija Nemačke stupila je na snagu 8. maja 1945. u 23.01 sati. Potpisivanje istog dokumenta u prisustvu maršala Žukova ponovilo se nešto kasnije u štabu Pete sovjetske armije, poslednji potpis stavljen je 16 minuta posle ponoći, znači već 9. maja. Zbog tih šesnaest minuta se na Zapadu danom pobede smatra 8, a u Rusiji i zemljama naslednicama SSSR 9. maj.
Na konferenciji u Potsdamu, završenoj 2. avgusta 1945. godine, na kojoj su učestvovali Staljin, Truman, a u ime Velike Britanije započeo je Čerčil, a posle izbora, koje su konzervativci izgubili, zamenio ga je laburista Klemens Etli, već se osećao ledeni dah hladnog rata. Narodi sveta su se nadali da posle strahota upravo završenog Svetskog rata predstoji trajni mir. Zaludno je nabrajati gde su se za poslednjih sedamdeset godina vodili ratovi. Može biti da smo mi, Evropljani, mislili da su Koreja i Vijetnam veoma daleko. Može biti da smo verovali da nas se ratovi u Kambodži, Avganistanu, između Iraka i Irana, u Africi i Aziji ne tiču. Ali usledilo je bratoubilačko doba raspada Jugoslavije, NATO nas je bombardovao prezrevši međunarodno pravo, usledile su borbe u Čečeniji, Gruziji, već godinu dana traju u Ukrajini, raspali su se državni sistemi u Libiji i Tunisu, a zamalo i u Egiptu, u Siriji, u Iraku i Jemenu besni građanski rat. Sedamdesetogodišnjicu kapitulacije Hitlerove Nemačke svet ne dočekuje u miru.
POBEDNICI SMO MI: Bezbroj televizijskih kamera iz celoga sveta prenosiće sa Crvenog trga paradu pod komandom general-pukovnika Olega Salukova. Treštaće vojne muzike. Pored šefova država, koji su se odazvali pozivu ruskog predsednika Vladimira Putina, sigurno će se nalaziti i poslednji još živi veterani okićeni ordenjem. Vojni atašei će pomno pratiti koje će novo oružje i oruđe Rusi pokazati svetu, koji će tipovi aviona preletati preko vojske i publike. A kako će taj dan da se obeleži u Srbiji?
Mi smo bili među pobednicima. Tokom leta strašne 1941. godine, kada su Nemci naizgled nezaustavljivo napredovali prema Moskvi, Lenjingradu i Staljingradu, a engleske i francuske trupe bile isterane sa kontinenta, kada se Hitler hvalio da je Evropa njegova tvrđava, u Srbiji je formirana Užička republika, jedino parče zemlje na kontinentu koje nije bilo pod vlašću Berlina. Da bi je uništio, Hitler je u Srbiju poslao 104, 342, 704, 714. i 717. diviziju, koje bi mu dobro došle na istočnom frontu. Kad je uspeo da partizane istera iz Srbije, stvarane su nove sve veće slobodne teritorije širom Jugoslavije i vezivale nemačke divizije i snage njihovih saveznika.
Bitna je činjenica koja ukazuje na značaj Narodnooslobodilačke vojske, da se krajem septembra 1944. godine sovjetska vrhovna komanda obratila jugoslovenskoj komandi sa molbom (pažnja, „sa molbom“!) za prelazak na jugoslovensku teritoriju radi zajedničke borbe. Formalnost? Jeste, kako da ne, ali Ajzenhauer se nije ni setio da De Gola zamoli („zamoli“!) za dozvolu za iskrcavanje na francusku teritoriju.
Ako neko prećuti ili zaboravi da smo bili pobednici i da imamo svog udela u velikoj pobedi definitivno ostvarenoj 8. i 9. maja 1941. godine, samoga sebe isključuje iz kolone boraca protiv nacizma i fašizma. Bez obzira na to što ja osim pasivnim patnjama ni na koji način nisam doprineo uništavanju fašizma, ponosan sam što sam deo te pobede i, uprkos svih rezervi prema vojnim paradama, u tom duhu ću 9. maja marširati preko Crvenog trga.
Bivši ministar građevinarstva i saobraćaja, odani saradnik Aleksandra Vučića, ušao je u istoriju: on je prvi uhapšeni ministar u istoriji obnovljenog srpskog višestranačja koji je imao neki značaj i za kojeg je znala šira javnost
Moramo da se borimo da finansijsko-koruptivna dimenzija bude procesuirana. Moramo da saznamo gde je nestalo 24 miliona evra, zato što je ova evidentna krađa direktan uzrok smrti 15 ljudi. Naravno, tragedija pokreće i priču o bezbrojnim tajnim ugovorima koji prate velike javne i infrasturkturne projekte, a koji su leglo enormne korupcije. Firme koje su radile rekonstrukciju stanice u Novom Sadu manje-više su iste one koje grade, recimo, Beograd na vodi ili rade na EXPO projektima
“Naša je dužnost da insistiramo da tema pada nadstrešnice u Novom Sadu ostane aktuelna kako ne bi prošla kao ‘Ribnikar’ i Dubona i Malo Orašje, i mnoge druge tragedije. U slučaju da ne uspemo da nađemo odgovorne, plašim se i da pomislim šta bi sledeća tragedija mogla da bude… Čini mi se da što više vreme prolazi, tragedije postaju sve veće i veće, i da ako to postane svakodnevica, mi više nećemo reagovati… A gde će onda biti ta crvena linija?”
“Činjenica da sam ponovo izašao na ulicu u znak podrške mladim ljudima koji ne žele da žive u ovakvom društvu, budi u meni veru da će baš ti mladi ljudi, svojim načinom opozicionog delovanja, ovu aktuelnu vlast oterati u opoziciju”
Visoke cene ekskurzija i rekreativnih nastava svake jeseni roditeljima zadaju muke. Agencije tvrde da posluju po pravilnicima, dok roditelji sumnjaju u realnu vrednost aranžmana. Međutim, država je skrojila sistem u kom se agencije dovitljivo snalaze, a najviše ispaštaju roditelji
Televizijska serija „Sablja“ je izgleda uspela da razočara sve. Možda jer su očekivali nešto što igrana serija i ne može i ne treba da pruži
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
