Žurnalizam i čurnalizam: Otpisana štampa i velika galama

Gutenbergovac: Analiza nestanka štampe u Švedskoj prikazana u radu Fredrika Šternstede i Ane Kaun “Čin iščezavanja: nestajanje štampanih novina” ukazuje na socio–psihološku i kulturnu reakciju na “nestanak štampe”…

Alef: Da. U Švedskoj su štampane novine decenijama u padu: 1989. bilo je pet miliona izdanja, 2012. godine 3,5 miliona. Čitanost drastično opada, posebno među mladima. Istraživači nisu ostali samo na “statistici”, nego su ušli u frizerske salone, pekare, staračke domove, razgovarali sa čitaocima – reakcije su bile pomešane: nostalgija, tuga, ali i pragmatično prihvatanje promene. Kada je uzrok neizlaska novina bio privremen (štrajk 1949), Bernard Berelson, američki bihejviorista, postavljao je pitanje: “Šta znači kad ti novine na kratko nestanu?” Danas se pitanje premešta: “Šta znači kada one nestaju zauvek?” – što je daleko dublje i tragičnije iskustvo. Ljudi nestanak novina doživljavaju kroz mešavinu nostalgije i praktičnog prihvatanja. Stariji govore o gubitku svakodnevne rutine (novine uz kafu, jutarnji ritual), dok mlađi ne osećaju žal – već prirodno prelaze na digital. Autori lepo razlikuju “nestanak” od “gubitka”: nešto može da nestane, a da se ljudi na to naviknu i čak pozdrave promenu. To je ključno – jer ukazuje da štampa ne mora biti romantično oplakivana, već se može shvatiti i kao deo tranzicije u “digitalnu kulturu”.

PODSTICAJI RADI ODRŽAVANJA ŠTAMPE

Štampani mediji bili su važan činilac političkog i društvenog života, oblikovanja političkih zajednica, tržišnih trendova i ukusa – od umetnosti i pop kulture do urbanih fenomena i socijalnih trendova. Oni su bili kanal narodnog prosvećivanja i mobilizacije. Deo tih funkcija preuzima “mlađi brat” – digital i njegova Svetska biblioteka, ukoliko se čitalac probije kroz buku i kakofoniju vesti koje brzo stižu i nestaju. Jedna tehnološka promena, pored niza spektakularnih prednosti, nosi i rizik: kraj Gutenbergove ere, prema sadašnjem stanju stvari, može da znači da demokratija ostaje bez jednog od svojih sporih, ali čvrstih oslonaca. Izgleda da na te dalekosežne posledice ovde gotovo niko hladnokrvno ne obraća pažnju. U uređenim zemljama opstanak štampe se pomaže ne zbog nostalgije, već zbog opreza.

Gutenbergovac: Na kraju Gutenbergove ere, ozbiljna štampa opada…

Alef: Možemo govoriti o kraju Gutenberške ere u materijalnom smislu – štampa opada, a njen dnevni ritam nestaje. Ali novinarske vrednosti nisu nestale: istraživanje, kontekst i analiza opstaju u novim oblicima.

Gutenbergovac: Na koji način očuvanje pluralizma, novinarskih standarda, kulturne atmosfere ili lokalnih specifičnosti u pojedinim zemljama pomažu opstanku štampe izložene tržišnom pritisku i digitalnoj konkurenciji?

Alef: U Evropi postoje različiti oblici pomoći. Direktne subvencije daju se u Skandinaviji i Francuskoj, sniženi PDV primenjuje se u Nemačkoj i Italiji, dok Španija subvencioniše papir i distribuciju.

Skandinavija – Švedska, Norveška i Danska – daje direktne subvencije, državnu pomoć za slabije tiražne listove i poreske olakšice. Francuska pruža direktne subvencije, povlašćenu poštarinu i distribuciju, sniženi PDV i posebne fondove za mlade izdavače. Nemačka primenjuje indirektne mere – sniženi PDV od sedam odsto i državnu pomoć za digitalnu transformaciju lokalnih listova. Italija i Španija subvencionišu troškove papira i distribucije i daju poreske olakšice za regionalne listove. U okviru EU, PDV je izjednačen za štampana i digitalna izdanja od 2018. godine kako bi se omogućilo ravnopravno tržište i olakšala digitalna tranzicija.

Gutenbergovac: Kako Istočna Evropa i Balkan podstiču štampu?

Alef: Podsticaji u tim zemljama često su selektivni ili politički motivisani, ali ciljano podržavaju lokalnu i manjinsku štampu.

Poljska: sniženi PDV na štampu i digitalne medije, uz ograničenu državnu pomoć; država kontroliše i sistem oglasa. Mađarska: subvencije kroz državne oglase i fondove, povlašćena distribucija; EU kritikuje selektivnu kontrolu. Češka: sniženi PDV i lokalne subvencije za regionalne listove. Slovenija: državni fond za pluralizam i poreske olakšice, transparentan model. Slovačka: sniženi PDV i delimične subvencije za lokalne listove, ograničen finansijski okvir. Hrvatska: državna i lokalna sredstva za manjinske i lokalne medije, sniženi PDV. Srbija: konkursi za sufinansiranje medijskih projekata i povremena podrška manjinskim listovima, uz kritiku zbog netransparentnosti i političkog usmeravanja sredstava.

ARHIVE KAO PUT OPSTANKA

Gutenbergovac: Mogu li arhive biti i put opstanka štampe?

Alef: Naravno. Arhiva je oruđe za proveru činjenica. Bez nje novinar ostaje zarobljen u narativima, u pričama koje danas često zamenjuju tačnost. A kako novinarstvo sve više gubi naviku da proverava činjenice, tako i dokumentacije ostaju zapuštene i neiskorišćene. Kad govorimo o arhivama, mislimo ne samo na komplete novina već i na pres-kliping – isečke razvrstane po temama, ličnostima i oblastima. Takve dokumentacije u Politici ili u Radio Beogradu zauzimale su čitave spratove. Dok Radio Beograd 2 vraća glasove prošlih decenija u etar, “Vreme” i druge novine kroz digitalnu arhivu nude trajnu vrednost i kulturni kontinuitet na više nivoa: jačanje brenda i kredibiliteta, proverljivost (fact-checking), dodavanje trajne vrednosti sadržaju. Pouzdana arhiva gradi poverenje kod čitalaca.

Gutenbergovac: Nije li problem što se u digitalnom dobu mnogo toga gubi? Nekada su dokumentacije čuvane na mikrofilmu, a danas se zapisi sa Komodora 64 ili kompakt–diskova često ne mogu koristiti.

Alef: Mikrofilm je trajao decenijama, dok digitalni formati iz osamdesetih i devedesetih već nestaju. Digitalna trajnost zavisi od stalne migracije i ulaganja – a redakcije nemaju ni ljudi, ni sredstava za to. Politika i “Vreme” jesu digitalizovale deo svojih izdanja, ali u različitim formatima, bez jedinstvenog sistema.

Gutenbergovac: Kako arhive koriste najuticajniji mediji u svetu?

Alef: U SAD i Britaniji arhive su i kulturna vrednost i tržišni resurs, dok u Srbiji ostaju neiskorišćen potencijal. Najveći mediji – “Njujork tajms”, “Vašington post”, “Volstrit džornal” – kao i baze ProQuest i LexisNexis, nude ih kao premijum uslugu. U Britaniji to rade “Gardijan”, “Tajms”, “Fajnenšel tajms”, a veliku ulogu ima i British Library. U Francuskoj su arhive novina deo državne politike digitalizacije kulturne baštine, dok su u skandinavskim zemljama povezane s nacionalnim bibliotekama i univerzitetima, pa su dostupne i široj javnosti. Finansiranje se zasniva na pretplatama, licenciranju, univerzitetima i bibliotekama, ali i na ulaganjima države i kulturnog sektora.

foto: a. anđić

Novinska dokumentacija – deo kulture sećanja

Kaže se da novine traju jedan dan kao leptir, a da im novinske arhive omogućuju da žive dugo kao kornjače.

Posle Drugog svetskog rata, kako se razvijala dnevna i revijalna štampa, rasla je i svest o potrebi dokumentacija. Ljiljana Petrović u zborniku “Dva veka srpskog novinarstva” beleži da su mnogi ugledni novinari imali i privatne zbirke. Živojin Balugdžić, diplomata i novinar, uvodnike u “Politici” potpisivao je šifrom X.Y.Z. i ostavio bogatu dokumentaciju o inostranim događajima. Dušan Duda Timotijević, pesnik i predavač novinarstva na Visokoj školi za diplomatiju, posedovao je veliku zbirku koju je nasledio njegov sin Kosta. Ljubiša Vukadinović, legendarni sportski izveštač “Politike”, takođe je bio poznat po dokumentaciji.

Nažalost, te zbirke, kao ni mnoge novinske arhive, nikada nisu digitalizovane. U “Vremenu”, na primer, Dragoslav Grujić (na slici) je trideset godina stvarao dokumentaciju koja je bila živi alat redakcije. Skeniranje i konverzija papira preskupi su za redakcije koje jedva opstaju, a sistemske podrške nema. Arhive su često nesređene ili zatvorene, pa njihova vrednost ostaje neiskorišćena.

Štampa u Kraljevini Jugoslaviji

...

Prema nepotpunim bibliografskim podacima (objavljenim 1956. godine), u periodu između dva svetska rata na teritoriji Srbije izlazilo je oko 2500 listova i časopisa, uključujući i jugoslovenska glasila i štampu nacionalnih manjina. U međuratnom Beogradu u Kraljevini Jugoslaviji (1918–1941) u prvom planu su tri dnevna lista: “Politika” koju je osnovao Vladislav Ribnikar — vodeći dnevni list tog vremena — najstariji (osnovan 1904), sudeći po prvom uvodniku, kritičan prema vladi, ali i prema opoziciji, i po svoj prilici sa najvećim uticajem simbol profesionalizma i uticaja.

“Vreme”, osnovano 1921. kao konkurencija “Politici” blisko Milanu Stojadinoviću, i Jugoslovenskoj radikalnoj zajednici, čiji je brat Dragomir Stojadinović kasnije bio direktor — simbol tada moderne forme, iza koga je ostala zgrada u Dečanskoj ulici, a nakon 1945. zgrada Borbe.

“Pravda”, osnovana 1904. ubrzo nakon pojave “Politike”, navodno uz podršku jedne frakcije Napredne stranke, čiji je osnivač bio Pavle Marinković, a od 1913. uredništvo i vlasništvo su preuzela braća Sokić (Paja i Voja).

Pored njih “Balkan”, koji je uređivao anarhista Krsta Cicvarić, bio je oštar tabloid, zapamćen po provokacijama i senzacionalizmu.

Pored jutarnih dnevnika i tabloida, u Beogradu je i izdavana i zabavna i ilustrovana štampa, kao na primer “Ilustrovani list”, “Mika Miš” i drugi. Ova izdanja pružala su karikature, stripove (koje je objavljivala i “Politika”), foto-priče i humor — i bila su namenjeni porodicama i mlađim čitaocima, nudeći rasterećenje i zabavu bez političkih ambicija.

Sergije Lukač u zborniku “Dva veka srpskog novinarstva” (1992) o štampi u Kraljevini Jugoslaviji piše:

“Dakle, tog aprila 1941. godine u Jugoslaviji je izlazilo 355 listova (ma šta tadašnji statističar štampe pod tim podrazumevao): 23 dnevna (tiraž 446.400), ostatak periodični. Srbija je od tih 355 listova izdavala 179, dakle, tri više nego svi ostali. Da je tradicija često kontraproduktivna, dokazuje činjenica da su se sva tri tiražna dnevna srpska lista pojavljivala u Beogradu (“Politika” 145.000, “Vreme” 65.000 i “Pravda” 45.000). I tada i sada Politika, list i kuća koji su u neprekinutoj ekspanziji od 1904, prodavala je svoj dnevnik u 145.000 primeraka, gotovo koliko svih 16 listova Hrvatske (10-84.000) i Slovenije (6-77.500). Koncentracija štampe u Beogradu ostala je netaknuta od dvadesetih godina, a disperzija listova u Hrvatskoj i Sloveniji istrajava i danas…”

Komunistička štampa u kraljevini

Komunistička partija Jugoslavije, delujući u ilegali i pod stalnim udarima policije i zabrana, razvila je bogatu i raznovrsnu štampu. U zemlji su izlazili marksistički teorijski časopis “Borba” (1923/1924), mesečnik sa 11 brojeva u ukupno 627 strana;

Urednik časopisa je u početku bio Triša Kaclerović, a kasnije Života Milojković (od januara 1924) i Filip Filipović (od aprila 1924). U njegovoj redakciji su bili i Mihailo Todorović, Vaso Srzentić, Kosta Novaković i Moša Pijade.

Časopis “Klasna borba” u 1928. štampan je u 1.000, a “Srp i čekić” u 3.000 primeraka. Od 1925. “Borba” je izlazila kao legalni list u tiražu od 5.000 primeraka. “Proleter” (Beograd 1922) je bio kratkog veka. Prva tri broja “Mladog boljševika” umnožavana su u tiražu od po 2.000 primeraka. “Komunist” (1925) je imao tiraž 3.000. Prvi ćelijski listovi umnožavani su u tiražu od 100 do 120 primeraka.

“Rdeči prapor” i “Delo” umnožavani su u Gorici 1927. godine u tiražu od 1.000 primeraka. “Makedonsko delo”, “La Fédération Balkanique”, “Rdeči vojak” su štampani u oko 1.000 primeraka.

U Parizu, Beču i Moskvi štampano je i preko poverljivih ljudi prebacivano u zemlju pet partijskih listova: “Ćelija-bilten”, “Crveni brodarac”, “Klasna borba” (1928, 1.000 primeraka), “Građanski rat” i “Srp i čekić” (1926, 3.000 primeraka), pokrenut u Beču 1926. na inicijativu Mustafe Golubića, koji je ubrzo postao zvanični organ KPJ, a 1937–1941. organ CK KP Hrvatske. Redakciju su sačinjavali: Mustafa Golubić, Žika Konstantinović, Labud Kusovac, Salamon Levi i Oton Krstanović. Omiljena sekretarica “Vremena”, supruga Juga Grizelja Elena Krstanović bi na pominjanje tog imena svojim veselim glasom rekla: “To je bio moj prvi svekar”, ali u to vreme postkomunističkog naglog zaborava niko u redakciji nije imao pojma o čemu ona priča. (prim. M. M.)

(Izvor: Milan Vević, “Revolucionarna štampa u Kraljevini SHS 1918–1929”)

Sumrak partijske štampe 1941. i 1990-ih

...

Od 35 dnevnih listova 1927, sledećih 14 godina preživela su samo 23, a tiraž se podigao sa 425.000 jedva na 446.000. Odumirali su stranački listovi. Za razliku od 1927, kada se polovina, uglavnom niskotiražnih, listova još ponosila otvorenim stranačkim pripadništvom, druga polovina isticala je svoju prividnu ili možda delimičnu stvarnu nezavisnost. Te 1941. komercijalni dnevnici uveravali su čitaoce u svoju vanstranačku opredeljenost. Po vlasničkom titularu većina ih je bila iz vrste akcionarskih društava. U civilizacijama niske funkcionalne pismenosti i još niže kupovne moći, štampa je skup posao sa skromnim profitnim stopama – ako ikakvim.

Izgleda da je sličnu sudbinu doživela i partijska štampa posle uvođenja višestranačja u Srbiji.Sudeći po zborniku “Dva veka novinarstva”, stranački listovi uglavnom nisu opstali.

Stranke nemaju svoja štampana glasila i mnogo energije ulažu u borbe za sekunde na televiziji.

Da li je u digitalnoj sferi stanje drugačije? Da li se održao neki od stranačkih listova naveden u zborniku “Dva veka srpskog novinarstva”: Beli orao, Velika Srbija, Demokratija, Država, Epoha, Jugoslavija, Komunistička iskra, Ljudska prava, Opozicija, Otadžbina, Znak, Republika, Samouprava, Srpska reč, Srpska sloga.

Alef iz nove Borhesovske biblioteke je šest puta napisao izvinjenje tragajući za potkrepljenjem svog faktografski nepotkrepljenog odgovora, tipičnog za informisanje u digitalno doba. Nakon detaljnog istraživanja dostupnih izvora, čini se da nijedan od stranačkih listova navedenih u zborniku “Dva veka srpskog novinarstva” nije preživeo do danas u svom originalnom formatu. Većina tih listova je prestala sa izlaženjem tokom 1990-ih ili početkom 2000-ih, a dostupni podaci ne ukazuju na to da su ikada obnovljeni ili nastavili sa radom u digitalnom formatu (posle je priznao da neki, ipak, jesu).

Sudbina partijskih listova govori da političke partije nemaju ni interesa, valjda ni sredstava da ponove iskustvo Narodne radikalne stranke Nikole Pašića, a i da očito ne veruju da bez štampane reči nema kvalitetnog političkog života.

Alef: Međutim, važno je napomenuti da su mnoge političke stranke u Srbiji prešle na digitalne platforme i društvene mreže kao primarne kanale komunikacije sa biračima. Ove stranke često koriste zvanične veb sajtove, Facebook stranice, Twitter i Instagram naloge, kao i YouTube kanale, kako bi informisale javnost o svojim aktivnostima, stavovima i politikama.

Gutenbergovac: Zato tako i prolaze!

Periodična štampa posle 1945.

...

Kako beleži Sergije Lukač (Istorijski osvrt – Periodična štampa posle 1945, 1982), posleratna obnova štampe u Jugoslaviji bila je intenzivna. Krajem oktobra 1944. u oslobođenom Beogradu nastavlja da izlazi “Omladina”, list Saveza komunističke omladine Jugoslavije. Već u februaru 1945. pojavljuje se prvi posleratni ilustrovani nedeljnik “Front”, izdanje Jugoslovenske narodne armije, a nedugo zatim i “Narodna armija”.

Godine 1945. pokrenuti su i satirični listovi: “Jež” u Beogradu, naslednik predratnog “Ošišanog ježa”, i slovenački “Pavliha” u Ljubljani. Te iste godine izlaze tri lista za poljoprivredu: “Kmečki glas” (Ljubljana), “Zadrugar” (Sarajevo) i “Zadruga” (Beograd), kao i sindikalni “Sad”, prosvetarski “Prosvetni pregled”, te prva ilustrovano-zabavna revija “Duga” u Beogradu i sličan list “Tovariš” u Ljubljani.

Ovi prvi posleratni nedeljnici bili su direktan izraz političkih i ekonomskih zadataka mlade socijalističke države – od hrane i snabdevanja, do vojne i omladinske propagande. Njihovi tiraži su naglo rasli: “Zadruga” je 1949. dostigla 110.000, “Jež” 1945/46. čak 180.000 primeraka, iako će kasnije padati (na 29.000 do 1965).

Sa “Dugom” počinje trajni uspon ilustrovane i zabavne štampe, koja se širila u pravcu visokih tiraža i specijalizovanih profila odgovarajući na potrebu čitalaca za relaksacijom i razonodom neposredno posle rata.

Puste štamparije 2025: 1970-te

U svim republičkim centrima, i nekim regionalnim u kojima je postojalo izdavačko nasleđe nastaju velike novinsko-štamparsko-izdavačke organizacije oko postojećih dnevnih listova: u Beogradu “Borba”, “Politika”, u Zagrebu “Vjesnik”, u Sarajevu “Oslobođenje”, u Skoplju “Nova Makedonija”, u Titogradu “Pobjeda”, u Ljubljani “Delo”, u Novom Sadu “Dnevnik” i “Forum”, u Prištini “Rilinđija”, u Mariboru “Večer”, u Rijeci “Nova riječ” i drugi…

A 2025?

Gutenbergovac: U kakvom su stanju štamparije dnevnih novina i nedeljnika u Srbiji, s obzirom na pad tiraža?

Alef: Najveće aktivne štamparije dnevne i periodične štampe su: APM Print, Borba, Politika AD, Color Press (više magazinski nego dnevni), kao i regionalne u Novom Sadu i Nišu.

APM Print i dalje navodi kapacitet od 600.000 primeraka dnevno, daleko iznad realne potražnje. Prema podacima iz 2021/2022, ukupni dnevni tiraž svih listova u Srbiji jedva prelazi 220.000 primeraka. To znači da kapaciteti ostaju neiskorišćeni, hale se zatvaraju, a radnici otpuštaju. Na globalnom nivou, WAN-IFRA beleži dvocifrene padove prihoda od štampe 2020–2022, što se u Srbiji oseća još drastičnije. Prema akademskim prikazima, ukupni tiraž u Srbiji oko 2008. bio je blizu 800.000 primeraka dnevno. Danas – manje od trećine. Zapošljavanje u sektoru štampe i izdavaštva proporcionalno je opalo.

U narednom broju “Vremena”:

• Arhivar moderne Borhesove Svetske biblioteke Alef (fiktivna personalizacija veštačke inteligencija, ChatGPT) o tome kako opstaju nedeljnici i vodeći listovi u SAD i Nemačkoj;

• Kako u doba “20 sekundi po vesti” vitalnost (ali ne i viralnost) pokazuju long read formule;

• Sergije Lukač o plimi večernje štampe 1970–ih, o procvatu periodične štampe i o nedeljnicima NIN i VUS 1951–1990, o zanemarivanju analitike i članka kao forme žurnalističkog izražavanja, vrlo izrazito vezanog za štampu