Život i smrt Sredoja Šljukića

Nešto pre ponoći, u petak 27. septembra, na autoputu u visini Centra „Sava“, nepoznata lica izrešetala su iz automatske puške crni audi A-8 registarskog broja BG 77 – 72. Nije sasvim jasno da li se napad desio u vožnji ili pošto je vozilo bilo zaustavljeno; ima različitih interpretacija tih detalja. U izrešetanom vozilu poginuli su Sredoje Šljuka Šljukić i njegov rođak Zoran Šljukić; saputnik Velibor Ćirović, koji je sedeo na zadnjem sedištu, lakše je povređen. Počinioci su se udaljili u smeru Beograda u – navodno – vozilu audi A-4 sive boje i bez registarskih tablica.

Sve to deluje tako poznato da će već i prosečni čitalac novina slegnuti ramenima i nastaviti dalje s čitanjem. Crni audi A-8 s četvorocifrenim tablicama; sivi audi A-4 bez registarskih tablica; automatska puška; „poznati beogradski biznismen“; čitulje u „Politici“; dobro jutro, Beograde.

Naša policija – „najbolja u Evropi“ – rastrčala se okolo u velikom broju, postavila kontrolne punktove, razglasila opis vozila, privela na informativni razgovor uobičajene sumnjivce i uopšte se držala pravila službe i zanata. Statistike radi, ovo je treće ubistvo u automobilu u pokretu posle 5. oktobra 2000. (videti okvir); veštine se usavršavaju. Sivi audi A-4 biće pronađen i ustanoviće se da je ukraden negde; puška će završiti duboko u Savi ili Dunavu; alibiji su bili sređeni ranije i dovoljno „uglednih beogradskih biznismena“ ili pripadnika izvesne paravojne formacije (aktivnih i rezervnih) zakleće se na zapisnik da su ta neka dvojica sumnjivih pili s njima cele noći u nekom kafiću. To smo već videli na suđenju u slučaju Ibarska magistrala. Tu i dalje vredi logika iz filma Vidimo se u čitulji, čiji je jedan od junala pokojni Šljuka bio: „mala bara, mnogo krokodila, brate“. Kad smo već kod metafora: šef izraelske službe bezbednosti, govoreći o terorizmu, kaže: „Ako isušite baru – nestaće i komaraca“.

LEGITIMIZACIJA: Bara u kojoj plivaju naši krokodili nalivala se bezakonjem, saradnjom policije i Državne bezbednosti s kriminalcima, ratovima, hiperinflacijom, švercom povlašćene robe i političkim interesima evo punih dvanaest godina. „Žestoki momci s vrelog beogradskog asfalta“, kako dandarama, lopurdama, ubicama, sileõijama, ucenjivačima, reketašima, paravojnoj fukari i cinkarošima tepaju izvesni novinari, bili su dovoljno prisebni da se na vreme obezbede i zaštite svoje poslovne interese tako što će se staviti na raspolaganje delovima nove vlasti kad je trebalo, u leto 2000. U tome se ne razlikuju od one jedne podivljale frakcije Resora državne bezbednosti, koja se odmetnula od vlasti i funkcioniše kao nevladina organizacija, ugledajući se na najstariju i najugledniju nevladinu organizaciju na svetu – onu sa sedištem u Palermu. I jedni i drugi oslanjaju se na strah, rade na strah i dobro zarađuju od straha; strah je najprofitabilnija industrija u Srbiji. Pošto je reč o liberalnoj ekonomiji, princip konkurencije je svetinja; pošto je još uvek reč o prvobitnoj akumulaciji kapitala, naši gangsteri tek treba da sednu i dogovore se oko monopola: ko šta kontroliše i kako da ne staju u tanjir jedni drugima, iz čega posle nastaju razna krvoprolića i uznemiravanje javnosti, a nije dobro ni za posao.

Srbijanskom podzemlju su, dakle, potrebni jedan Džon Majnard Kejnz, jedan Džon Kenet Galbrajt, jedan, recimo, Milton Fridman, da im objasne prednosti kontrolisanog tržišta nad liberalno-haotičnim. Rani kapitalizam imao je slične probleme, pa se od njega valja i učiti. Naime, treba se prvo suočiti s tužnom, ali tvrdoglavom činjenicom da se naš organizovani kriminal nalazi u tranziciji od ilegalnosti prema legitimizaciji i da će za koju godinu preživeli junaci čuvene publikacije MUP Srbije „Organizovane grupe i pojedinci…“ biti legitimni bizmismeni, u Bosovim i Armanijevim odelima, s pravim roleksima, ktitori raznih crkava dok će žene gledati da uvale u Kolo srpskih sestara, a decu u britanske ili švajcarske koleõe; oni pametniji opredeliće se za neupadljive automobile jer su niklovana terenska vozila i audiji nekako postali nehigijenski; ima – slava Bogu! – brzih i pouzdanih udobnih vozila koja ne štrče baš tako; a i te naročite registarske tablice postale su dobre za izbegavanje… Taj se proces legitimizacije krvavog novca javlja kao neizbežan – ekonomske zakonitosti. Još samo malo da izdrže i da budu pametni; da malo smanje pohlepu, a povećaju broj političkih prijatelja; da ne staju u tanjir bližnjemu svojemu, a da diskretno plaćaju načelnika svojega, narodnog poslanika svojega, ministra svojega, jer – svaka je vlast od Boga.

U tom nekom opštem smeru krenuo je bio i pokojni Sredoje Šljuka Šljukić, dok ga zlikovačka ruka nije prerano zaustavila u petak uveče. Pojavio se kao mlad, ali efikasan „žestoki momak“ sa Zvezdare i ubrzo stekao izvestan uticaj i respekt na toj teritoriji. Zvezdarska legenda kaže da je Šljuka bio ostvario prisan i obostrano koristan poslovni odnos s izvesnim šefom smene u jednoj stanici milicije; modus operandi bio je sledeći (po iskazima svedoka i učesnika): čovek negde 1992-1993. otvori uspešan kafić na dobrom mestu u glavnoj ulici. Kad se kafić razradio, izbija incident: usred bela dana ispred kafića stane crveni porše 911, vozač spusti staklo, ispali metak kalibra .357 magnum kroz izlog kafića i odveze se. Dođe milicija i uradi uviđaj, iskopa projektil iz zida i već „prevrne nebo i zemlju“, kako se to danas kaže, ali bez preteranog optimizma. Sutradan kod vlasnika kafića dolazi dotični šef smene u nadležnoj stanici milicije i započinje razgovor: „Ma, znamo ko je, ali je tip zajeban: bio na ratištu, ima dobre veze, ne možemo mu ništa… Nego ti, brate, uradi ovako: poslaće on tebi delegaciju, dvojicu koji će da počnu da se čude da kako je, eto, šteta da tako lep kafić bude urnisan i to… Ponudi ti njima jedno 200–300 marona mesečno za zaštitu – ne više od toga! – i sve će biti u redu… Takav je život, brate, ne znaš ti kako je nama…“ itd. Vlasnik kafića razmisli i shvati poruku; jedno godinu dana plaćao je zaštitu onoj dvojici iz delegacije, kad eto ti ponovo incidenta: stane crveni porše 911, opet metak kroz izlog. Vlasnik kafića, opravdano zabrinut, ode kod šefa smene nadležne stanice milicije i pita – šta bi? Šef smene, veoma zabrinuto kaže ovako: „Vidiš, brate, to se obezobrazilo, ništa mu ne možemo ovako, borac s ratišta, ima dobre veze, lud k’o mesec, pusti ga u p. m., zajeban lik… Nego da ja tebi nešto predložim: da mi, ti i ja, pišemo tvoj kafić na nas dvojicu, kao ortake; ako sam ja suvlasnik, neće on smeti na mene da udari“. E, tu se vlasnik kafića naglo seti da ima rođaka na visokom mestu u MUP Srbije; ode kod rođaka i ispriča gornju priču; šef smene bude smesta premešten u jedan izvesni OUP (odeljenje unutrašnjih poslova) usred ustaničkog Kosova i od tada se za njega nije čulo, a čovek u crvenom poršeu 911 i njegove delegacije nisu se više pojavili u dotičnom kafiću…

Ovo je bila ilustracija načina rada ili modus operandi, kako se to kaže, studija slučaja na primeru jednog kafića, jedne od mnogih operacija male privrede koje su svojim donacijama doprinele stvaranju jedne nove male komšijske imperije (obavezno gledati „Porodicu Soprano“).

Sredoje Šljuka Šljukić, međutim, nastavio je sa svojim poslovima, vredan i uporan, kakav je bio. Jednom prilikom, kažu, opravdano iznerviran nedostatkom volje za saradnju, opalio je zolju (ručni raketni bacač) u pravcu diskoteke Taš iz Tašmajdanskog parka; na svoju sreću i još veću sreću prisutnih u diskoteci, raketa se odbila od stuba javne rasvete, rikošetirala i eksplodirala negde tamo, bez štete. Kao svaki uspešan čovek, stekao je neprijatelje među zavidljivcima i konkurencijom: jednom prilikom pucali su u njega u jednom fitnes klubu, ali ga je spasao pancirni prsluk; bio je prisutan u više pucnjava po čaršiji, ali se provukao čisto i bez osnova za sumnju. Vodio je računa da uvek bude čist pred vlašću: marta ove godine policija je u jednoj raciji na jednom splavu na Savi zatekla Šljuku u društvu dva naoružana lica, ali on sam nije nosio ništa.

Svoj s mukom stečeni profit Sredoje Šljukić mudro je ulagao u poštene poslove raznih vrsta; dve benzinske pumpe, na primer, i još neke operacije, sledeći tako primer drugih pionira liberalne ekonomije u Srba. Da ga nisu sustigli zlikovački kuršumi u petak noću, Šljuka bi se verovatno priključio Klubu najsposobnijih i ušao u Hall of Fame, panteon privatnog preduzetništva Srbije u tranziciji. Jeste bio sa Zvezdare, a ne iz Surčina; jeste bio u benzinskom poslu, umesto da asfaltira „vreli beogradski asfalt“; ali zar je sramota biti sa Zvezdare i prodavati naftne derivate?