Živeti pod svojim imenom

Romski slam ispod mosta Gazela u Beogradu ne razlikuje se puno od sličnih naselja bilo gde u Srbiji. Uslovi su svuda manje-više slični: nema vode, struje, kanalizacije, prepuni su otpadaka, beznađa i siromaštva. Ipak, ovaj slam je neka vrsta simbola, ne zbog bede, već zbog blizine elitnih beogradskih hotela (radni naziv naselja u Akcionom planu države za pomoć Romima je, pomalo paradoksalno, „Hajat“). Preko mosta svakodnevno prelaze desetine hiljada ljudi koji verovatno retko bacaju pogled na ono što se ispod mosta nalazi. Teško da iko sa te visine može i da zapazi natpis na zidu jedne od kuća: „Delfina ovde živi „.

Delfina Ferizović završava osmi razred Osnovne škole za decu oštećenog sluha i govora „Radivoje Popović“ u Zemunu. Odličan je đak, a od septembra će pohađati srednju školu „Stefan Dečanski“ za decu oštećenog sluha, na tekstilno-kožarskom smeru. Na republičkom takmičenju u znanju Delfina je osvojila prvo mesto iz hemije, voli da piše. Još uvek ne zna da li bi više volela da postane pisac ili krojačica.

„Pošla je u školu tek sa deset godina, od upisa je na internatskom smeštaju. Mislim da je to jedan od razloga što je redovno pohađala nastavu. Imali smo u vidu da nema uslove za učenje u sredini iz koje potiče, pa smo smatrali da je najbolje za nju da preko nedelje bude u internatu škole a da vikende provodi u porodici. Kontakt sa porodicom nismo izgubili, majka je sarađivala sve vreme i prihvatila takav vid zbrinjavanja deteta“, kaže Aleksandra Kopanja, psiholog u školi.

„Rekli smo joj da ostala braća i sestre mogu da čuju i pričaju i da će se nekako snaći, a da nju samo škola može da spase da u životu ne bude nečiji sluga, da čisti i pere“, kaže Delfinina majka Gordana. „Suprug i ja smo nepismeni, ne znamo ni jezik znakova, ali rekla sam jednoj komšinici da joj napiše šta mi mislimo. I dobra je, kada dođe kući vikendom sve radi i pomaže nam, evo sada se vratila sa Save, gde je prala tepihe.“

Delfinin sluh oštećen je oko 90 odsto. U osmoj godini života imala je meningitis praćen visokom temperaturom, u bolnici je provela dosta vremena, ali su posledice ostale. Da je do bolnice stigla ranije, da je bolest prepoznata na vreme, moglo je biti i drugačije.

Delfinina priča nije izuzetak već pravilo u romskoj populaciji. Kada je zdravlje u pitanju, Romi se od drugih razlikuju po tome što nisu u stanju da prepoznaju bolest, slažu se svi lekari koji su sa njima u kontaktu. Javljaju se na pregled tek kada dođe do hospitalizacije, ne znaju za prevenciju.

IZVAN VIDOKRUGA: Istraživanja koja bi dala precizniju sliku o zdravlju Roma je malo. Međutim, i podaci koji su na raspolaganju izazivuju jezu. U izveštaju UNICEF-a o romskoj deci u jugoistočnoj Evropi navodi se da skoro dva puta više romske dece ima malu težinu na rođenju u odnosu na nacionalni prosek. Mala težina novorođenčadi (manja od 2500 grama) vrlo često je u vezi sa slabom uhranjenošću trudnica. Ovaj nedostatak se, naravno, povećava s godinama – ispitivanja su pokazala da su, u poređenju sa nacionalnim prosekom u Srbiji, romska deca šest puta češće pothranjena. Istraživanje koje je napravio Oksfam (humanitarna organizacija) kaže da 24 odsto romske dece i mladih nikada nije konzumiralo mleko i mlečne proizvode, da 70 odsto dece jede meso manje od jednom nedeljno, a da 40 odsto nikada nema sveže voće i povrće. Beda, izolovanost, loši uslovi života ruiniraju zdravstveno stanje i većine odraslih Roma. U demografskoj strukturi dominira populacija do 18 godina na koju otpada 31,74 odsto, dok starijih od 60 godina ima samo 4,19 odsto.

Posebni podaci o broju i učestalosti oboljenja kod romske populacije ne postoje, jer se takva ispitivanja ne rade na nacionalnoj osnovi. Ipak, neki zaključci se mogu izvući. Dr Sanja Tasić, načelnik Službe opšte medicine Doma zdravlja Novi Beograd, radila je u timu lekara koji je obavio ispitivanja stanja u šest romskih naselja na teritoriji opštine Novi Beograd. Istraživanja su tokom šest meseci 2005. i 2006. godine rađena u saradnji sa Oksfamom i Ministarstvom zdravlja. „U svim naseljima u kojima smo bili, osim Ledina, sređenog naselja sa solidno građenim kućama, situacija je bila očajna. Nalazili smo i epidemije žutice, vaške, šugu, razne kožne bolesti, kako kod mladih tako i kod starijih. Česte su hronične opstruktivne bolesti pluća i kardiovaskularna oboljenja, zbog načina života, lošeg higijenskog i dijetetskog režima.“

Zašto su ove bolesti toliko raširene među romskom populacijom jasno je svakome ko uđe u bilo koji od domova u nekom od slamova poput onog ispod Gazele. Dirljivi pokušaji da se unutrašnjost kuće sredi i očisti kada dolazi gost iz „spoljašnjeg sveta“ ne mogu da sakriju memlu i vlagu koja izbija iz zemljanog poda prekrivenog tepisima koje natapa svaka veća kiša. „Trudimo se da deca što manje budu unutra dok je ovako mokro, a kada bude toplije iznećemo tepihe da se osuše, ali ni to ne pomaže mnogo“, kažu domaćini. Ispod brdâ otpada koja se nalaze oko kuća protrčavaju horde pacova, a stanovnici kažu da su napadi pacova na decu i ujedi veoma česti.

SLAM KAO SUDBINA: Moglo bi se postaviti pitanje da li su baš slamovi referentno mesto za raspitivanje o zdravlju svih Roma. Odgovor je, nažalost, potvrdan. Iako su brojevi vezani za romsku populaciju često neprecizni, procenjuje se da u Srbiji ima oko 600 romskih naselja, od kojih se polovina svrstava u nehigijenske slamove. Podaci Ministarstva zdravlja kažu da čak oko 75 odsto Roma u Srbiji živi u neadekvatnim uslovima stanovanja. Većina tih ljudi nije u mogućnosti da registruje svoje mesto boravka, zato se deca ne pozivaju na vreme u škole a nisu evidentirana ni u zdravstvenim službama.

Dr Arsen Ristić, internista-kardiolog u Klinici za kardiologiju Instituta za kardiovaskularne bolesti Kliničkog centra Srbije, kaže da je siromaštvo razlog što Romi ne mogu da dobiju intervencije koje su jako korisne, jer ne mogu da plate čak ni participaciju od 10 odsto ili da uzimaju lekove koji su posle intervencije obavezni.

„Na primer, kada dolazi čovek iz romske populacije koji ima akutni infarkt, imate dilemu kako da ga lečite. Način koji najviše pomaže i koji je dokazano najefikasniji jeste otvaranje arterije i ugradnja stenta. Kod nas posle mnogo godina ima dovoljno stentova, opremljenih bolnica, obučenih ljudi, postoji dvadesetčetvoročasovno dežurstvo. Stent se ugradi, ali pacijent Rom posle toga nema novca da plaća participaciju za lekove koji su obavezni, jer bez njih će u roku od jednog do tri dana doći ponovo sa novim infarktom ili će umreti zbog toga što mu se stent zapušio. Morate da procenite da li je taj čovek razumeo koliko je to važno. Mnogo bi pomoglo kada bi bolnica ili neka socijalna ustanova tim ljudima obezbedila lekove bar za mesec dana, što je minimalan period u kome se moraju uzimati. Vredelo bi i da postoji neki punkt u domu zdravlja ili bolnici gde mogu dobiti informacije na svom jeziku, jer ima ljudi koji ne shvataju koliko može biti opasna neka intervencija kojoj se izlažu.“

ZDRAVI SMO, PIJEMO: Savremena medicina deluje beznadno pred životom u slamovima koji ima ukus prošlih vekova. Jedina česma na kojoj ima tekuće vode, nedavno postavljena, nalazi se preko ulice, u pravcu Sava centra. Međutim, naselje je veliko, a za one koji žive na drugom kraju ta česma je predaleko. Novca, hrane, struje i vode nema dovoljno, ali zato je alkoholizma i nasilja na pretek. „Kako se promenila zemlja, tako se promenilo i ovo ovde. Nekada tih stvari nije bilo toliko“, s razignacijom kažu starosedeoci.

Dolazak nepoznatih ljudi izaziva različite reakcije. Malo je prilika u istoriji Roma kada je spolja stizalo nešto dobro, a nikada se ne zna u kom obliku i zašto vlast dolazi da ih obiđe. Grupa muškaraca smrknutih lica sedi u improvizovanom kafeu sklepanom od istih materijala kao i ostale kuće i pije pivo. „Nemamo šta da ti pričamo, brate, nađi nekog drugog. Uostalom, zdravi smo, vidiš da pijemo.“

Od onih koji pristaju da govore stižu uglavnom čemerne priče. U naselju su izmešani starosedeoci, rođeni u Beogradu, izbeglice iz Hrvatske i Bosne, izbeglice sa Kosova, oni koji su readmisijom vraćeni iz zemalja zapadne Evrope, pečalbari koji iz drugih mesta hrle ka glavnom gradu… Boravišni status i zdravstvene knjižice imaju uglavnom oni koji su u Beogradu rođeni. Ostali se, kako kažu, leče kad moraju ili kad mogu. Osamnaestogodišnja devojka sa ćerkicom u krilu ljutito priča: „Nemam ja knjižicu. Trudna sam, odem kod lekara, a on mi traži hiljadu dinara za pregled. Odakle da mu platim? Vidiš kako živimo. U kakvoj smo prljavštini sa decom. Plaćam kad imamo pare, kad nemamo ne vodim dete kod lekara. Nisam ni pokušavala da dobijem knjižicu, a trebalo bi, ako su baš realni ti ljudi, da nam daju te knjižice, da se lečimo, bre!“

BEDA ODASVUD: „Decu hoće da puste besplatno, ali odrasle neće“, tvrdi njena starija komšinica.

„Deca mi rastu bez majke. Bolje da umremo nego što smo živi. Ja imam uput za bolnicu, a gde da idem, gde? Može neko decu samu da mi napadne i pobije, šta to meni treba? Na Kosovo sam otišao da živim još kad je Tito bio živ. Svi, cela porodica, imamo izbegličke kartice, neke lekove plaćamo, neke ne. Ja zbog skupoće lekova ne idem mnogo kod doktora. Kako da izdržavam svu decu?“, kao talas se izlila gorčina iz čoveka koji sedi u invalidskim kolicima. „Uđi, pogledaj u čemu živimo, pogledaj tu vodu i blato, jesi li ikada bio u takvom nečem?“

Živojin Mitrović iz Koordinacionog centra za uključivanje Roma, osnovanog na inicijativu gradonačelnika Beograda, smatra da je diskriminacija jedan od bitnih razloga stanja u kome se Romi nalaze. „Zdravstveni radnici imaju averziju i otpor prema Romima. Ako ženu koja dođe na ginekološki pregled izbace pred 30 drugih žena rečima ‘idi, operi se pa dođi’ a da pre toga nije ni pregledana, to je diskriminacija. Kada se pregledaju romska deca, stavljaju se maske, rukavice, sa tim se pripadnici romske populacije sreću svakodnevno.“ On tvrdi da se Romima često naplaćuju usluge koje su po zakonu besplatne za decu, trudnice, porodilje i starije od 65 godina, a da se mnogi Romi zbog neznanja ne bore za svoja prava.

Kao i svaka priča, i ova ima drugu stranu. Većina lekara tvrdi da je za rešavanje problema neophodno i veće angažovanje romskih sugrađana. „Decu dovode često, ali je često i bolest kod dece zapuštena pa dete mora da se šalje u bolnicu. I kada nemaju nikakve podatke, mi im damo uput za bolnicu. Nikada ih niko nije vratio i nikada nije naplaćeno kada je u pitanju hitan slučaj, ali ako dolaze stalno imaju obavezu da naprave zdravstvenu legitimaciju. Neki od njih su nemarni, iako imaju pravo na zdravstvenu knjižicu kada prijave dete, čak ni to ne urade. A za izdavanje hronične terapije moraju imati overenu zdravstvenu knjižicu kao i svako drugi. Neki imaju kartone kod nas, međutim problem su stalne migracije, stalno se pojavljuju nova lica“, kaže dr Lidija Manić, zamenik načelnika pedijatrijske službe u Domu zdravlja Novi Beograd. Ona kaže da se, u saradnji sa Gradskim zavodom za zdravlje, sada radi kampanjska vakcinacija Roma po ubrzanom principu, da mobilne ekipe odlaze u naselja i dovode ih u dom zdravlja, i da su u vreme epidemije morbila ekipe išle da vakcinišu po naseljima.

Dr Sanja Tasić kaže da je u pomenutom projektu rađenom u šest romskih naselja osim zdravstvenog rada pokušano i da se Romi motivišu da sami nešto urade u pogledu higijene u naseljima. Međutim, pomoć u lekovima i sanitarijama stanovnici su uglavnom poklonili ili prodali, a samoorganizovanje je bilo kratkog daha. „Bio je to veoma naporan posao koji je dao malo rezultata. Onda se i mi demorališemo, to smo radili volonterski, nije lako kada vidite da je sve što ste uradili i pričali na kraju palo u vodu.“

UMRETI S TUĐIM IMENOM: „U Urgentnom centru je princip da tamo može da dođe čovek i kada ima uput i kada nema. Deo tih bolesnika je vitalno ugrožen, ljudi sa infarktima i stanjima opasnim po život. Ako čoveku nije dobro, biće primljen i pregledan i niko neće biti vraćen“, kaže dr Arsen Ristić. „Teško bolestan romski mladić bio je kod nas tri meseca. Nažalost, nije mu bilo spasa sem transplantacije srca, što kod nas još nije moguće. Neko iz porodice bio je uvek pored njega, bili su strašno požrtvovani. Dva dana pre njegove smrti porodica nam je rekla da je bio prijavljen pod imenom starijeg brata koji je nekim slučajem imao knjižicu. Mi smo ga lečili tri meseca pod pogrešnim imenom i on se odazivao na to ime. Porodica se strašno plašila da će im neko kada on umre ispostaviti enorman račun. To se nije desilo, izdata je umrlica na onoga na koga je tebalo, niko im nije tražio nikakav novac. Strašno je što je imao 22 godine i umro, ali i to što je umro pod tuđim imenom. Njegovo pravo ime nismo ni imali prilike da zapamtimo.“

Mnogo toga se pokušava i radi poslednjih godina da bi se poboljšao status Roma. Planira se posebna stavka namenjena zdravstvenoj zaštiti neosiguranih lica u Ministarstvu zdravlja. Usvajanjem Akcionog plana za zdravstvenu zaštitu u okviru Dekade Roma, to ministarstvo je u prošloj godini od Vlade dobilo namenska sredstva za sprovođenje plana u iznosu od 60 miliona dinara koja su iskorišćena za pokretanje 64 zdravstvena projekta, poput imunizacije dece, reproduktivnog zdravlja, prevencije karcinoma grlića materice i dojke, prevencije hroničnih nezaraznih bolesti, sistematskih i laboratorijskih pregleda…

I ostvarenje ambicioznog cilja kao što je uključivanje 80 odsto romske i najsiromašnije dece u predškolsko obrazovanje u naredne tri do pet godina, umesto manje od deset odsto koliko ih je sada, sigurno bi iz korena promenilo mnogo toga, jer svi problemi vezani za Rome spojeni su u neraskidivi lanac i ne mogu se rešavati odvojeno. Nepismenost, život u slamovima i umiranje od najbanalnijih bolesti samo su različiti delovi iste priče.

Međutim, pre nego što planovi počnu da se realizuju treba pogledati istini u oči, ma koliko bila neprijatna. I stanovnici naselja ispod Gazele i njihovi sunarodnici na Mirijevskom brdu, gde će se, kažu, graditi još jedno ekskluzivno stambeno naselje, sa nadom i strahom osluškuju vesti o preseljenju. Nada kaže da bi konačno mogli dobiti mesta dostojna ljudskog života, ali strah rađa činjenica da su takve nade do sada uglavnom bile izneverene. Mnogi ispod Gazele sa gorčinom pominju slučaj stanovnika novobeogradskih blokova koji su pre dve godine demonstracijama sprečili useljavanje Roma u njihov kvart. Teške reči su ostale upamćene iako im nisu rečene u lice. „I mi imamo pravo da izađemo odavde, i ja bih volela da imam kontejner pored mesta gde živim, u koji bih mogla da bacim đubre“, rezignirano kaže romska devojka. Pre nego što krenu u demonstracije, kojih će sigurno biti na svakom mestu gde se Romi budu useljavali, dobro bi bilo da se njihove buduće komšije osvrnu oko sebe i zapitaju da li su prljave ulice zasluga samo Roma, ili je nehigijena deo ovdašnjih navika koje bi svi morali da promene.

PITANJE TOLERANCIJE: Grad Beograd je pripremio predlog mera kroz akcioni plan u okviru Dekade Roma koji se odnosi na više oblasti: obrazovanje, zdravlje, zapošljavanje, stanovanje, kulturu, sport i – toleranciju. Ta tolerancija je karika koja nedostaje da bi se ispunili svi planovi, koji možda po prvi put daju nadu da romsko pitanje ili, bolje reći, niz romskih pitanja bude rešen, ili da bar počne da se nazire njegovo rešenje. Za tako nešto potrebno je shvatiti da svako ima pravo na život van geta, jer izlazak iz geta je preduslov za raskidanje začaranog kruga nesreća i predrasuda u kome se Romi kreću.

Iz tog kruga je moguće izaći, ali samo uz mnogo razumevanja i tolerancije. Bez toga, Delfina će ostati redak i usamljen primer u moru bede i bola, koja je napravila korak napred zato što je – u čemu se slažu njeni roditelji, komšije i profesori – veći deo vremena provodila izvan svoje kuće. Deo tog razumevanja je i prihvatanje jednostavne istine da svi imaju pravo na ljudske, normalne uslove života, ili makar na ljudsku smrt, pod svojim imenom.