Žene na sve spremne

Kada se 20. marta 2003. na TV ekranima pojavila fotografija 62-godišnje Ibojke Suvajdžić, stanari njene zgrade u Gagarinovoj ulici u Novom Sadu bili su šokirani. Žena koja će tokom sledećih nekoliko dana biti opisivana kao domaća „mama Dalton“ ili „mama Bejker“ do tada je u svom komšiluku bila poznata kao penzionerka koja jedva sastavlja kraj s krajem, koja da bi se nekako „skrpila“ prodaje jaja sa svog imanja i kojoj su se svi trudili da nekako pomognu. Jedan komšija se dobrovoljno prijavio da joj uredi baštu na salašu, dok je prva komšinica preko veze nabavljala besplatne lekove za srce – Ibojkina primanja za takav luksuz jednostavno nisu bila dovoljna.

U trenutku kada je kod skromne Ibojke pronađeno 15-ak kilograma heroina, i količina oružja dovoljna za jednu prosečnu privatnu vojsku, a na salašu Banstol, koji je besplatno uredio dobronamerni komšija, čak i pravi pravcati privatni zatvor, priča o tipovima žena u kriminalu obogaćena je do tada nepoznatim modelom. Pored već znanih fatalnih žena, žena iz senke, žena spremnih na sve, pojavom Ibojke Suvajdžić srpski kriminal dobio je i ženu – požrtvovanu majku.

FATALNE: Za razliku od domaće mame Bejker, sve ostale žene s poternice (ili iz Centralnog zatvora) koje su osumnjičene da su na ovaj ili onaj način bile povezane sa zemunskim klanom, najšire bi mogle da se definišu kao fatalne: sve su, naime, bile u ljubavnim ili bračnim vezama sa opasnim momcima i sve su zahvaljujući tim vezama stekle novac ili moć. Međutim, nešto detaljniji pogled na likove i dela što privedenih, što traženih, Svetlane Cece Ražnatović, Aleksandre Šekularac Bibi, Ljiljane Buhe i Milice Gajić, pokazuje da u kategoriju zaista fatalne spada samo udovica Željka Ražnatovića. Kada se u februaru 1995. udala za jedno od najviđenijih lica s poternice, prosečna pevačica prosečnih medijskih nastupa i prosečnog imidža, postala je otelotvorenje onoga što se obično naziva „američkim snom“: nastupi i imidž dosegli su (po ocenama upućenih) svetski nivo, a popularnost je počela da se meri sa nekadašnjom slavom Lepe Brene ili Zdravka Čolića. Idilične porodične slike sa decom, priče o poslovima koje obavlja sa svojim suprugom, pa čak i držanje posle njegovog ubistva, konačno su joj obezbedili status „dame sposobne da se izbori sa svim problemima i da pritom stalno radi na sebi“. Kako su se sve te promene u imidžu i ponašanju nekako zgodno poklopile sa početkom veze sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, analitično orijentisana čaršija objašnjavala ih je upravo „muškim uticajem“. Sve što će se o Svetlani Ražnatović u međuvremenu otkriti, pokazalo je, međutim, da je u suštini ipak reč o vrlo sposobnoj ženi bez mnogo moralnih skrupula, a ne o osobi kojoj se, eto, osmehnula sreća.

Ubrzo posle Arkanovog ubistva, izbio je mini-skandal u vezi s podelom njegove imovine u kojem je glavnu ulogu igrala upravo udovica. Najpre na nivou porodičnih sukoba, a kasnije i u medijima, obznanjeno je da je „smerna“ Svetlana na prilično sumnjiv način došla do praktično celokupne imovine svog pokojnog supruga, koja se prema nekim procenama merila desetinama miliona nemačkih maraka, a koja je obuhvatala Fudbalski klub Obilić, nekoliko menjačnica i pekara, SDG kompaniju, Grand kazino, dve građevinsko-stambene zadruge, lance butika, brojne nekretnine i mnoge firme o čijim se pravim vlasnicima samo šuškalo. Arkanova sestra i Natalija Martinović, bivša supruga, optužile su udovicu da je falsifikovala testament, dok je njegov sin Vojin izneo i neke detalje: prema njegovim rečima, Ceca je rukovođenje nad FK Obilić preuzela tako što je neposredno posle sahrane okupila igrače i „poturila im da potpišu pristanak, kao da je to njihova želja, da im ona bude predsednik kluba“. Istovremeno, „Ceca nacionale“ je u medijskim nastupima insistirala na harmoničnosti odnosa sa bivšim Arkanovim suprugama i njegovom decom, dok su se svi oni od takvih izjava uglavnom ograđivali, povremeno objavljujući detalje prljavog veša. Kako bilo, uz ono što je nasledila od pokojnog supruga i firme kojima je ranije rukovodila (fond „Treće dete“ i sada već zatvoreni butici u hotelu Jugoslavija i Interkontinental), 29-godišnja pevačica je u trenutku kada je pritvorena zbog povezanosti sa Zemunskim klanom verovatno bila u vrhu top liste najbogatijih državljana Srbije i Crne Gore. To pritvaranje pokazalo je pritom da Ceca nije talentovana samo za biznis i imovinske transakcije, već i za mnoge druge stvari i da je u tom smislu pokojni suprug mogao samo da joj pruži „završni glanc“. Muharem Samardžić, bivši fudbaler i nekadašnji Cecin dečko ispričao je ovih dana „Slobodnoj Bosni“ da su ga u septembru 1993. u hotelu „Metropol“ kidnapovali upravo Arkanovi momci, a da je buduća gospođa Ražnatović „ležala u krevetu i posmatrala šta se događa…ništa nije govorila, čak nije izgledala uzbuđeno“. Ako se ta vrsta hladnokrvnosti (ili učešća?) ima u vidu, ne čude ni privatne, poslovne i ko zna kakve sve još veze koje je Ceca održala sa nekadašnjim kolegama svog supruga.

Pored Cece, činilo se da će u kategoriju fatalnih žena srpskog kriminala ući i javnosti potpuno nepoznata Aleksandra Šekularac zvana Biba. Prema zvaničnom saopštenju policije, ova 19-godišnja devojka smatra se „saradnikom zemunskog klana“, a bila je „prvo devojka Milorada Lukovića Legije, a zatim Dušana Spasojevića Šiptara“. U istom saopštenju, objavljenom 25. marta, navodi se da je „istraga pokazala da je bila veoma uticajna među Zemuncima koji su je smatrali za moćnu i opasnu devojku“, da je „redovno viđana u prestižnim beogradskim klubovima i na splavovima“, kao i da se „uvek pojavljivala u luksuznim automobilima, često u pratnji pravog konvoja automobila“. Da li je Biba zaista bila moćna i opasna za sada ne može baš pouzdano da se tvrdi, ali upućeni izvori tvrde da to jednostavno nije moguće. „Kao prvo, riba ima 19 godina, znači klinka je. Kao drugo, za nju u gornjem Zemunu niko živi nikad nije čuo, a inače se tačno zna ko odlazi u Dućinu kuću. I na kraju, neverovatno je da ona bude moćna ako je prvo bila sa Legijom, pa onda sa Dućom. U najboljem slučaju, može da bude samo neka ‘lokalka'“, kaže za „Vreme“ nekadašnji komšija Dušana Spasojevića dobro upoznat sa ženama koje su Zemunci „šetali“. U svakom slučaju, ono što je policija navela kao Bibine insignije moći (luksuzni automobili, prestižni splavovi i klubovi), bili su uobičajeni za sve devojke koje su se kretale u zemunskim i ostalim klanovima. Jedna strana nudila je seksualne usluge, sigurno utočište za oružje ili drogu i ponekad prenosila bitne poruke „tamo gde treba“, dok je druga zauzvrat pružala garderobu, šminku, skupe izlaske i luksuzne automobile. Interesantno je u tom kontekstu spomenuti i da angažman oko ubistva Zorana Đinđića nije sprečio Dušana Spasojevića da nekoliko dana pred atentat u svom domu u Šilerovoj ugosti dve vrlo atraktivne maloletnice koje su o toj poseti uredno obavestile društvo na jednoj zemunskoj žurci. Takve devojke važile su međutim za sve, samo ne za „opasne i moćne“.

ŽENA IZ SENKE: Za razliku od predstavnica „sponzoruškog esnafa“, privedena i zatim puštena Milica Gajić zasluženo nosi epitet i opasne i moćne žene. Zvanično, Milica je supruga Marka Miloševića i nekadašnji menadžer diskoteke „Madona“, devojka široj javnost nepoznata sve do rođenja sina Marka, u januaru 1999. Posle pada Miloševićevog režima, preuzela je ulogu žene koja se bori za prava, imovinu i ugled svog supruga koji je u međuvremenu nestao u nepoznatom pravcu: u novembru 2000. pojavila se u Požarevcu da bi sudski sredila probleme oko diskoteke „Madona“ i ostalih uništenih nekretnina i firmi, a potom je viđana uglavnom u pratnji svekrve Mirjane Marković ili u Požarevcu, u pratnji bodigarda. Ovu manje-više idiličnu sliku kvari, naravno, nezvanična verzija. Šta se, dakle, nezvanično zna o Milici Gajić? Iz perioda „pre Marka“ Požarevljani je pamte kao običnu devojku. Posle toga je navodno napustila srednju medicinsku školu koju je pohađala i potpuno se „pokondirila“ (reči jedne školske drugarice) – upravo u toj epohi, ona će pokazati šta ume i sme.

Tokom prvih šetnji na demonstracijama 1996, Milica je proteste uredno beležila kamerom i to prenosila Markovoj „pratnji“ koja je potom šetače odvodila na Moravski most i stručno ih „obrađivala“. Istakla se potom i u maju 2000. kada je došla u kuću jednog od Otporaša koga su prebili Markovi pratioci – tvrdeći da „njen muž to nikada ne bi uradio“, pretila je smrću porodici zbog iznošenja celog slučaja u javnost. Dosledna u odbrani Markovog lika i dela, posle septembarskih izbora 2000, navodno je lično donosila jaja pristalicama SPS-a i JUL-a koji su planirali da se bore za „svoju stvar“. U međuvremenu, vođena verovatno intervjuom svog supruga u kojem on kaže da su mu omiljeni tip devojaka Klaudija Šifer i Ceca Ražnatović, Milica je promenila i lični opis, pretvarajući se od obične lepuškaste devojčice u nešto nalik na Cecu: nezvanični izvori tvrde da je imala ukupno četiri estetske operacije koje su obavljene u Grčkoj.

Prisutna uglavnom na dirljivim porodičnim snimcima (koliko se zna, do sada je dala samo jedan intervju), Milica Gajić sasvim sigurno predstavlja ženu iz senke. Opasnu, ako se ima u vidu njena nezvanična predistorija, ali i moćnu ako se ima u vidu vezanost za (nesumnjivo moćnu) Mirjanu Marković.

Vođena činjenicom da nikada nije utvrđeno da li je ona zapravo udata za Marka Miloševića, kao i činjenicom da čak ni posle rođenja sina supružnici nisu živeli zajedno (ostali su u svojim porodičnim kućama, s tim što je Miličina temeljno preuređena), čaršija je tvrdila da Milica nije bila Markov, već izbor Mirjane Marković. U prilog toj tezi išle su priče o brojnim Markovim ljubavnim avanturama, ali i Miličin zvanični status. Ona se, naime, kao „snaha“ označava samo na dva mesta: prvo je spisak osoba kojima je Evropska unija 1999. zabranila ulazak na teritoriju zemalja članica, a drugo CD koji je neposredno pred 24. septembar urađen po porudžbini predsednice direkcije JUL-a. Na CD-u se, pored citata iz knjiga Mirjane Marković i prikaza njenog naučnog i političkog dela, nalaze i lične fotografije koje nisu bile dostupne javnosti, a na kojima su jednako zastupljeni Marko i Marija Milošević i „snaha“ Milica (pored reprezentativne fotografije „Snaha Milica u Baljšoj teatru“, tu se npr. nalazi i fotografija na kojoj su snaha i svekrva u šetnji Bengalskim zalivom).

Prema nekim navodima, snahi su po privođenju 28. marta 2003. bila postavljena pitanja o njenom navodnom susretu sa Legijom i Dušanom Spasojevićem sa kojima se, opet navodno, u februaru sastala u jednom ekskluzivnom požarevačkom restoranu. Prema drugim navodima, bila je privedena isključivo u vezi sa procesima koji se vode protiv Marka Miloševića. Kakva god da je istina, vrlo je verovatno da je žena koja se drzne da bukvalno naručuje prebijanja građana i koja smrću preti njihovim porodicama, bila sposobna i da sebi obezbedi validnu podršku – u ovom trenutku, pitanje je samo da li je na spisku podrške ime Mirjane Marković bilo i jedino.

SPREMNA NA SVE: Najmisterioznija žena na spisku traženih ili privođenih svakako je Ljiljana Buha, supruga jednog od surčinskih bosova Ljubiše Buhe Čumeta. Priča o njoj trenutno se svodi na policijsko saopštenje u kojem se građani obaveštavaju da je Ljiljana Buha „jedan od najaktivnijih saradnika vođa zemunske bande, Dušana Spasojevića i Milorada Lukovića“ koja „pomaže prikrivanje ubica Zorana Đinđića, tako što im na tajne adrese dostavlja hranu i piće i u njihovo ime iznajmljuje stanove“. Ono što prethodi tom saopštenju i atentatu na premijera, jeste burna i nikad do kraja razjašnjena medijska prepiska Ljiljane Buhe i njenog supruga. Sve je počelo u junu 2002, kada je Čumetu naglo pozlilo i kada je preživeo samo zahvaljujući hitnom transportu na VMA (gde ga je, kao što se već zna, smestio tadašnji načelnik Generalštaba Nebojša Pavković): ubrzo potom, Čume će bliskim prijateljima poveriti da mu je pozlilo pošto ga je supruga poslužila čašom soka, a tome u prilog išla je i činjenica da se Ljiljani Buhi u međuvremenu izgubio svaki trag. Isti „bliski prijatelji“ tada će ispičati da je Ljiljana svog supruga otrovala zbog njegove vanbračne afere i vanbračnog deteta. Samo dva meseca potom, u krugu firme Difens roud koja se vodila na Ljiljanino ime, dva nepoznata mladića pucala su na Ljubišu Buhu i ubila njegovog telohranitelja – on potom napušta zemlju, a jedan beogradski tabloid već uveliko objavljuje navodna pisma Ljiljane Buhe u kojima ona svog supruga tereti za trgovinu drogom, ubistva i niz sličnih zločina. Kada je u noći između 20. i 21. decembra 2002. Difens roud odleteo u vazduh pošto su nepoznata lica minirala zgradu i vozni park sa sedamnaest paketa plastičnog eksploziva, Ljubiša Buha će početi otvoreno da tvrdi ono što je do tada poveravao samo „proverenima“. Ukratko, sve se zasnivalo na tezi da su firmu (koja u tom trenutku više nije bila Ljiljanino vlasništvo) u vazduh digli Dušan Spasojević i Legija, da su mu njih dvojica oteli ženu i da je drže u „tvrđavi“ u Šilerovoj ulici, da su pisma koja je Ljiljana navodno pisala u stvari ono što su joj izdiktirali njeni otmičari… S druge strane, Ljiljana je još 12. septembra 2002. podnela krivičnu prijavu protiv svog supruga zbog navodnog pokušaja ubistva, a 10. januara 2003. pojavila se i u beogradskom Okružnom sudu ponavljajući ranije iznete optužbe, pozivajući se na svoje vlasništvo nad firmom Difens roud i tvrdeći da je mašine digao u vazduh upravo Ljubiša Buha i to da bi joj se osvetio.

U ovakvoj papazjaniji podataka, optužbi i kontraoptužbi, teško je čak i postaviti prava pitanja, a kamoli odgovoriti na njih. Za početak, ostaje nepoznato gde je zapravo bila Ljiljana Buha u vreme svog navodnog nestanka, kakvi su njeni odnosi sa Spasojevićem i Legijom, da li je pisma medijima pisala sama ili po diktatu. Potpuna misterija jeste i navodno trovanje – zvaničnog saopštenja tim povodom nikada nije bilo. U svakom slučaju, pre poslednjih policijskih akcija mogla se dopustiti mogućnost da je Ljiljana Buha žena koja je, čudnim spletom okolnosti, postala žrtva sukoba na liniji Surčin-Zemun (odnosno sukoba između kumova Dušana Spasojevića i Ljubiše Buhe). Potraga za njom i obrazloženje koje je pritom izneto, međutim, ipak govore u prilog tezi da je u pitanju žena spremna na sve, bez obzira na to kakvi su joj motivi bili.

S koje god strane i koliko god detaljno posmatrali portrete srpskih žena sa (aktuelne) poternice, slika koja se dobija deluje prilično živopisno: na jednom mestu skupljene su tu folk diva kojoj je donedavno aplaudiralo pola Srbije, 19-godišnja javnosti nepoznata sponzoruša, snaha bivšeg predsednika države, misteriozna i preduzimljiva supruga i, konačno, mama Ibojka spremna da zahvalno primi svaku pomoć doborodušnog komšiluka. Da holivudski poslenici trenutno nisu okupirani borbom za svetski mir, imali bi pravu poslasticu od scenarija. Uostalom, kad bi i odoleli čarobnoj kombinaciji oružja, heroina, seksa, slave i otrova, pred mama Ibojkinim jajima i lekovima za srce morali bi da pokleknu.