Kako "Vreme" saznaje iz visokih diplomatskih krugova u Ljubljani, Havijer Solana ocenjuje da je usled "velikog napretka Srbije i Crne Gore u saradnji sa Haškim tribunalom" moguće Komisiji EU-a "preporučiti izradu Studije o izvodljivosti"
„Srbija i Crna Gora su u poslednje vreme pokazale veliki napredak u saradnji sa Haškim tribunalom i zbog toga je moguće preporučiti početak izrade Studije o izvodljivosti“, suština je zaključka koji je visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku Evropske unije predočio najvišim predstavnicima vlada i država EU-a na poslednjem sastanku u Briselu, kako „Vreme“ saznaje iz visokih diplomatskih izvora u Ljubljani. Tokom brifinga o Srbiji i Crnoj Gori funkcioneri EU-a imali su prilike da saznaju i neke pojedinosti o misiji ALTEA na Kosovu, koja se „u poslednje vreme bavi traženjem i zapečaćivanjem raznih podzemnih bunkera“. Snage EU-a su tokom rečene akcije, po mišljenju visokih evropskih vojnih komandanata, dobro i uspešno obavile svoj zadatak i u javnosti ostavile utisak da je reč o „robusnim“ trupama.
PREKRETNICA: Preporuka Havijera Solane da se dâ zeleno svetlo za početak izrade Studije o izvodljivosti, iako očekivana, jeste značajna prekretnica za Srbiju i Crnu Goru. Studija o izvodljivosti predstavlja prvi korak na putu ka zaključenju Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji Srbije i Crne Gore sa Evropskom unijom. Suština pomenute „studije“ jeste ocena stanja u nekoj državi koja je izrazila želju da se pridruži EU-u, a potom sledi izrada nacrta o zadacima koje ta država mora da ispuni kako bi kasnije stigla do Sporazuma o asocijaciji.
Studija, koju izrađuje Komisija, u poslednjih nekoliko godina bila je „na ledu“ pre svega zbog ocene o lošoj saradnji SCG sa Haškim tribunalom. Kraj marta ove godine bio je određen kao jedan od poslednjih rokova za „zeleno svetlo“ na putu ka izradi te studije, što su više puta potvrdili visoki evropski zvaničnici, ali i ministri Srbije i Crne Gore. Do sada, međutim, nije bilo sasvim sigurno kakvu odluku službeni Beograd sme da očekuje iz Brisela, iako su poslednjih sedmica predstavnici Srbije redom uveravali partnere iz Evrope da je ostvaren znatan napredak, čemu su bile posvećene i posete predsednika Borisa Tadića Ljubljani i odmah posle toga Briselu, kao i put Vojislava Koštunice u Brisel. Pre toga su usvojene mere o zamrzavanju imovine pojedinih haških optuženika, a veći broj optuženih dobrovoljno je otišao u Hag, što je sagovornicima iz Evrope bio dobar znak da stvari kreću nabolje.
Tako je Havijer Solana, odmah posle susreta sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem u Briselu, izjavio da „je Beograd na dobrom putu u procesu koji vodi ka sporazumu o stabilizaciji i pridruženju sa EU-om“. Je li Solana zajedno sa ostalim funkcionerima koji unutar EU-a kreiraju politiku o tim pitanjima zaista blizu sudbonosnom „da“ za Studiju o izvodljivosti, sve do sad niko nije pouzdano mogao da zna. Naročito stoga što su Solana i evropski komesar za proširenje Oli Ren prilikom Tadićeve posete natuknuli „da Srbija i Crna Gora ne mogu da računaju na približavanje EU-u, ako ne ispune uslove potpune saradnje sa Međunarodnim sudom za ratne zločine na području bivše Jugoslavije“. A iz primera Hrvatske jasno je da ovakva primedba može značiti sam jedno – negativan odgovor. Jeste Solana odnose sa SCG ocenio kao „konstruktivne i dobre“, ali je istovremeno upozorio da Studija o izvodljivosti nije „poslednji korak u procesu saradnje Srbije i Crne Gore sa EU-om“ jer je, „baš naprotiv, to tek početak“.
Depeša o Solaninom „zelenom svetlu“ optimistično dokazuje da su poslednji potezi srpske vlade kao i posete Tadića i Koštunice Briselu urodili plodom. Iako se čini da ovim Srbija i Crna Gora „svakog dana, u svakom pogledu, sve više napreduju“, nikako ne treba smetnuti s uma da je „to tek prvi korak“ na putu ka punom članstvu u EU-u. A šta konkretno znači termin „puna saradnja“ sa Haškim tribunalom i dalje ostaje nepoznato. O interpretaciji tog značenja u skladu sa pravilima koja određuju zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku u Evropskoj uniji odlučuje Savet EU-a, mada su nedavne rasprave unutar EU-a u vezi sa ispunjavanjem tog kriterijuma od strane Hrvatske pokazale da pojedine države (među kojima je kao predsedavajuća OEBS-a prednjačila Slovenija u ambiciji da postane „velika mala sila“ ako ne u Evropi onda bar na Balkanu) to interpretiraju sasvim drugačije od većine članica. Bez obzira na sporadična razmimoilaženja, nema sumnje da zaključenja nijednog sporazuma, pa ni sporazuma o pridruživanju sa Srbijom i Crnom Gorom, neće biti ako sve države Evropske unije ne postignu saglasnost o tome. Nezgoda je što svaka država članica EU-a ima pravo veta na tako važan sporazum, što za duže vreme može da zapečati sudbinu države kandidata.
RUPELOVA OBEĆANjA: Kako smo saznali iz dobro obaveštenih diplomatskih krugova EU-a, oklevalo se sa obelodanjivanjem konačne odluke o „odobrenju“ Studije o izvodljivosti za Srbiju i Crnu Goru zato što se čekalo na rasplet oko dvojice haških optuženika. Jer jedan od uslova za početak rada na Studiji jesu karte za Hag za Nebojšu Pavkovića i Sretena Lukića. Tu nema tajni – isto je nadavno ponovio i komesar za proširenje Oli Ren, rekavši da će i za okončanje pregovora o asocijaciji i pridruženju (koji slede posle izrade Studije o izvodljivosti) biti potrebno ispuniti glavni uslov – izručenje Ratka Mladića.
S obzirom na to da je predsednik srpske vlade Vojislav Koštunica tokom svoje poslednje posete Briselu obećao ispunjenje prvog uslova odnosno odlazak Lukića i Pavkovića u Hag milom ili silom, vesela vest o Studiji o izvodljivosti trebalo bi da bude saopštena odmah posle ispunjenja tog obećanja. U vezi sa udelom u Solaninoj odluci za preporuku za početak izrade Studije o izvodljivosti ne treba zanemariti ulogu koju unutar EU-a imaju pojedine države. Sloveniju u krugovima zvaničnika EU-a, ne samo zato što ove godine predsedava OEBS-om nego i stoga što je jedina država EU-a koja ima korene na području bivše zajedničke države, smatraju izvorom dragocenih informacija u vezi sa ocenjivanjem ostalih država kandidata. Činjenica je da su mnoge slovenačke diplomate ispekle zanat i dobar deo svog radnog veka provele u jugoslovenskom SMIP-u, da znaju jezike država sa tog područja i još uvek neguju brojne neformalne kontakte u državama nastalim posle raspada SFRJ. Zato nije neobično da ostale diplomate država članica EU-a često zapitkuju slovenačke kolege o kredibilnosti informacija koje su dobili od diplomata država kandidata za članstvo u EU-u. Obaška što je slovenački predsednik Janez Drnovšek (koji inače govori i španski jezik) veoma blizak sa Havijerom Solanom, s kojim je pre desetak godina smislio tzv. španski kompromis, kojim je Slovenija presekla svoj Gordijev čvor sa Italijom, zaobišla blokadu Rima i potpisala Sporazum o pridruženju sa EU-om.
U tom smislu su i put predsednika Borisa Tadića u Ljubljanu 18. marta, kao prva zvanična poseta predsednika Srbije Sloveniji od njenog nastanka, te razgovori sa predsednikom Slovenije Janezom Drnovšekom, predsednikom Vlade Janezom Janšom i ministrom spoljnih poslova Dimitrijem Rupelom, odigrali značajnu ulogu u naporima Srbije i Crne Gore na putu ka EU-u. Rupel je, na primer, odmah posle razgovora sa Borisom Tadićem potvrdio da Slovenija podržava Srbiju u približavanju Evropskoj uniji i obećao da će Slovenija učiniti „sve kako bi Srbija dosegla ciljeve koje je sebi zadala“. Predsednik Vlade Janez Janša bio je, očekivano, nekoliko manje određen, ali je ipak izjavio da „Slovenija podržava proces uključivanja država Zapadnog Balkana u EU“ uz opasku da je Slovenija „spremna da deli i svoje znanje i iskustva“ sa ostalim kandidatima na putu u članstvo EU.
Neformalni razgovori sa dobro obaveštenim sagovornicima iz slovenačkih visokih političkih krugova potvrđuju da je Slovenija zbog velikih privrednih interesa stvarno veoma zainteresovana za što brži ulazak svih država Zapadnog Balkana u EU. Slični privredni interesi ponukali su nedavno Sloveniju, Austriju, Slovačku i Mađarsku da prilikom rasprave o početku pregovora o punopravnom članstvu Hrvatske u EU-u donekle prkose većini u EU-u zalažući se za manje „tvrd“ kurs prema zvaničnom Zagrebu; većina je, ipak, odlučila drugačije, ali to nije obeshrabrilo predstavnike Ljubljane, na primer, da i dalje veoma agresivno lobiraju za korigovanje tog stava većine, u korist interesa Hrvatske. S napretkom privredne saradnje između pojedinih država EU-a i SCG mogao bi se očekivati sličan razvoj događaja.
Studija o izvodljivosti predstavlja specifičan, nekoliko desetina stranica dug izveštaj, kojim Evropska komisija obaveštava Savet ministara EU-a o spremnosti neke države da potpiše odgovarajuće sporazume sa Unijom. Dokument priprema Delegacija Evropske komisije u Beogradu u saradnji sa radnom grupom iz Brisela. Suština Studije o izvodljivosti svodi se na odgovor na pitanje da li neka zemlja može u izvesnom periodu da potpiše Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, kao i da jednog dana postane punopravna članica EU-a. Sama Studija sadrži niz poglavlja u kojima se utvrđuje da li je domaće zakonodavstvo u pojedinim oblastima usaglašeno sa EU-om. Zemlje za koje se Studija radi moraju da ispunjavaju i neke političke kriterijume, koji podrazumevaju uspostavljanje demokratskih institucija i vladavinu prava, poštovanje ljudskih prava, zaštitu manjina, regionalnu saradnju i poštovanje međunarodnih obaveza, što za SCG znači i punu saradnju sa Haškim tribunalom. O značaju Studije o izvodljivosti je za „Vreme“ prošle godine govorio i ministar spoljnih poslova SCG Vuk Drašković: „Ako bi ta studija bila negativna, onda se plašim da bi se naši planovi o pridruženju Evropskoj uniji mogli pretvoriti u daleke snove.“
Ukoliko je Studija o izvodljivosti za SCG pozitivna, ona biva prosleđena Savetu ministara EU-a, koji bi trebalo da je usvoji i naredi Evropskoj komisiji da počne zvanične pregovore o zaključenju Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji. Koliko će trajati ti pregovori i dalje ostaje nejasno. Pored ispunjavanja objektivnih uslova u procesu pridruživanja svaka je država, tako pokazuju iskustva, i pod pritiskom nekih specifičnih zahteva svojih suseda. Slovenija je zbog blokade Italije i ponovnog otvaranja pitanja „optanata“ (ezuli), na primer, u tim pregovorima pre potpisivanja svog Sporazuma o pridruženju EU-u izgubila najmanje tri godine. Italija je svojevremeno „blokirala“ čak i ulazak Austrije u punopravno članstvo EU-a zbog svojih zahteva u vezi sa Južnim Tirolom. Sa Hrvatskom su pregovori o stabilizaciji i pridruživanju završeni relativno brzo, za pola godine, dok su sa Makedonijom trajali više od osam meseci. Kada zemlja sa kojom se pregovara postigne sporazum sa Evropskom komisijom sledi ratifikacija sporazuma, koji stupa na snagu kada ga ratifikuju sve članice EU-a i potpisnica (dakle 25 članica i parlament Srbije i Crne Gore). Tek posle toga počinje put prema punopravnom članstvu u EU-u. Svim novim članicama koje su se EU-u pridružile prošlog 1. maja trebalo je više od deset godina reformi do punopravnog članstva. Čak su i posle ulaska u EU nove članice u nekim segmentima prisiljene da pristanu na dodatna ograničenja, recimo na ograničenje u vezi sa slobodnim protokom radne snage, oročenim na određeni broj godina. Uteha im je da istovremeno od strane EU-a primaju razvojnu pomoć.
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
