Sudeći po nespremnosti predstavnika mnogih medijskih kuća sa kojima smo kontaktirali želeći da čujemo njihovo mišljenje o Nacrtu zakona o radio-difuziji („Vreme“ broj 539) sva je prilika da većina gleda u kalendar i, kao u vojsci, precrtava dane u iščekivanju prvog juna kada bi trebalo da se „uvede red u tu oblast“.
Kad ovaj broj bude bio u štampi, Nacrt će već proći prvi test. Naime, u okviru Pakta za stabilnost Balkana u Beogradu postoji neka vrsta komisije koja pomaže u usklađivanju ovdašnjeg zakonodavstva sa važećim evropskim normama. Pri tom telu postoji i tzv. Komisija za medije sastavljena od predstavnika raznih kuća koje se tim poslom bave i pisci Nacrta zakona će i pred njima prvi put pokazati ono što su sastavili. S obzirom na to da u pomenutoj komisiji sede i potpredsednik Vlade Srbije zadužen za medije Žarko Korać, savezni ministar za telekomunikacije Boris Tadić i savezni sekretar za informisanje Slobodan Orlić, pomenuti sastanak biće i neka vrsta uručenja Nacrta zakona o radio-difuziji onima koji treba da se pojave kao predlagači u parlamentu. Biće to i prilika da se iz prve ruke proveri da li na drugoj verziji Zakona radi i neka „paralelna grupa“ pri Ministarstvu telekomunikacija.
Zakonopisci, a sa nekima od njih smo razgovarali između dva broja, kažu da je prvi izlazak u javnost (delova) onoga što su napisali izazvao priličnu dozu zebnje, pogotovo stavovi o polaganju računa pre konkurisanja za frekvencije i o standardizaciji tehničke baze.
„Logično je da budući zakon previdi jasne uslove kod apliciranja za
frekvencije, uključujući i one koji se odnose na transparentnost vlasništva medijskih kuća koje se na konkursu budu javile“, kaže za „Vreme“ advokat Asocijacije nezavisnih elektronskih medija Nebojša Samardžić. „Pitanje vlasništva opreme nezavisnih medija, za koje i danas i pored promene režima često može da se čuje da su zavisni od inostranstva ili da su na stranim jaslama, što bi valjda trebalo da govori o tome da nisu ni nezavisni ni profesionalni, ne postavlja se, jer su upravo ovi mediji u prethodnom periodu bili pod neprestanom kontrolom državnih organa, a često im je mimo zakona oprema oduzimana. Nacrt zakona o radio-difuziji svakako prati sva savremena rešenja u ovoj oblasti, ali treba, naravno, sačekati i videti kako će izgledati tekst koji će Skupština usvojiti.“
U pomenutom smislu više je nego indikativan primer Nacrta zakona o lokalnoj samoupravi koji je jedna ekspertska grupa radila po istom metodu koji su primenili i „medijski zakonopisci“. Naime, i oni su uskladili svoj akt sa evropskim standardima, prošli istu proceduru koja čeka i sastavljače novog zakona o radio-difuziji, poslali su predlog Skupštini koja je pola pomenutog Nacrta zakona o samoupravi – bacila! Ako se zna da su već pomenuti potpredsednik Vlade Srbije za medije Korać i ministar finansija Đelić svakodnevno pod pritiskom privremenog rukovodstva i zaposlenih u RTS-u da se hitno reši i pitanje rukovodstva a pogotovo način finansiranja te kuće (predlažu da se pretplata veže za telefonske račune na način kako je to rešeno u Republici Srpskoj), onda je gotovo izvesno da će do eventualne skupštinske rasprave o Nacrtu zakona o radio-difuziji biti napravljen bar jedan (regulativni) međukorak.
I u ANEM-u smatraju da transformacija RTS-a u javnu televiziju neće biti ni laka ni brza bez obzira na zakonska rešenja. „Imajući u vidu sve što se sa RTS-om događalo poslednjih deset godina, taj proces će biti duži nego u drugim zemljama u tranziciji, čak i da postoji stvarna politička volja i energija da do transformacije dođe“, kaže advokat Samardžić. „Međutim, Jugoslavija u poređenju sa drugim zemljama u tranziciji ima prednost, a to je mreža nezavisnih elektronskih medija koja se razvila uprkos represiji prethodnog režima, medija koji su na sebe već preuzeli deo uloge javne televizije. Postojanje jakih nezavisnih elektronskih medija kako na lokalnom tako i na nacionalnom nivou može samo da bude prednost, pa i u postupku transformacije RTS-a i njegovog budućeg rada. Ipak, bez obzira na savremena rešenja, primena u praksi neće biti laka.“
Vreme do isticanja obećanog roka za početak „uvođenja reda“ u etru brzo će proći i sudbina Nacrta zakona o radio-difuziji biće poznata. Pitanje je, međutim, da li će vlast dokazati da je ozbiljno mislila kad je obećavala sređivanje stanja u radio-difuziji ili će biti u pravu oni koji smatraju da svakoj, pa i ovoj vlasti uvek više odgovara da u oblasti informisanja, posebno kada je reč o elektronskim medijima, ostane ponešto što „mož’ da bidne, al’ ne mora da znači“. Odnosom prema medijima taj princip je najbolje pokazala prethodna vlast. Bilo, ne ponovilo se.
