Zakon protiv običaja

Odnekud se desilo da umesto preko potrebnih mera za klanicu na našim putevima ponajviše slušamo o tome kako će svi krajputaši listom biti uklonjeni jer utiču na emocije, koncentraciju, pa tako i na opreznost vozača, i kako eto, i ta neka sekunda skretanja pažnje usled bacanja pogleda na pomen poginulim građanima može da izazove katastrofu.

U najavama novih mera Predloga zakona o bezbednosti saobraćaja prednjačio je Dragan Jovanović, pomoćnik ministra za infrastrukturu za sektor bezbednosti saobraćaja i puteve. On je objasnio da je uklanjanje krajputaša bilo predviđeno i Zakonom iz 1988. godine koji je uvek na snazi, ali da mera nikada nije spovođena jer „nije bilo koordinacije Ministarstva unutrašnjih poslova i nadležnih inspekcija“. Na brojne negativne reakcije u javnosti, Jovanović je za B92 rekao:

„Ja vas razumem. Ja sam vam rekao da je to bila jedna tradicija našeg naroda i da se 30 godina na tome ništa nije radilo, iako je bilo propisano zakonom. Sada nam je šansa, sa ovim novim zakonom, koji se mora dosledno primenjivati. Verujem da će se taj član u novom zakonu, koji to bude određivao, poštovati i da će ti spomenici biti uklonjeni kao i da se neće stavljati novi. Prvo ćemo to pokušati da uradimo na preventivan, a ako to ne uspe, na represivan način.“

Sa običajima se, međutim, tako ne može postupati, a postavljanje spomen-obeležja kraj saobraćajnica spada u najraširenije ovdašnje običaje i nema nimalo veze „s pravoslavnom modom“.

Docent dr Lidija Radulović, koja predaje Antropologiju religije na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, objašnjava da običaj podizanja spomenika pored puta potiče iz XIX veka, te da se u tom smislu može govoriti o fenomenu koji potiče iz tradicijske kulture. Međutim, dodaje ona, vidimo i da se pozivanje na tradiciju u ovom slučaju nije pokazalo kao najbolji argument, jer se ovaj običaj u javnosti često pogrešno ocenjuje kao „primitivan“.

Najavljujući uklanjanje spomen-obeležja pored puteva službenik vlade Dragan Jovanović – čiji posao nema mnogo veze sa kulturom – kao ključno opravdanje za ovu akciju više puta je naveo kako „naglašava“ da se „sa ovakvim zakonskim rešenjem u potpunosti slažu i predstavnici Crkve“.

„Zašto bi se Crkva uopšte pitala za saglasnost? Crkva nema monopol nad pitanjima vezanim za smrt, niti nad kulturnim konceptima smrti i sahranjivanja u jednom društvu“, kaže Lidija Radulović.

U pravoslavnu „modu“, odnosno u negativne društvene pojave nastale kao posledica udruženog delovanja državne nebrige i opšte i kulturne zapuštenosti, spada i stihijsko sahranjivanje na privatnim placevima pokraj puteva, što je pojava koja se naročito raširila u godinama krize u čitavoj podrinjskoj Srbiji (videti „Vreme“ broj 785). U ovom području Srbije, mada i ne samo tu, seoska groblja su toliko zapuštena da deca iz gradova sahranjuju svoje roditelje u dvorištima i po njivama, jer se grobljima često uopšte ne može ni prići od šiblja, travuljine i đubreta. Onda se grobovi po placevima umirućih sela zaboravljaju i zapuštaju, a lokalne vlasti ne znaju odakle da krenu „sa raščišćavanjem“. Inspekcije mogu da konstatuju stanje, ali one ne mogu da se bave iskopavanjem pokojnika i čupanjem krstova. Ne zna se sasvim jasno ni ko bi trebalo da održava seoska groblja da bi neki budući pokojnici mogli dostojno i po zakonu da se sahrane. Isto tako, nijedna od nadležnih službi u Beogradu, utvrdili smo, takođe ne zna kojoj od njih bi uklanjanje krajputaša dopalo u posao.

Eto, dakle, prvog pitanja za „nadležne“, kad se jednom bude ustanovilo koji su: da li će te nove mere bezbednosti u saobraćaju podrazumevati i iskopavanje tela sahranjenih pored puteva? Ko će to da plati? Rodbina može da plati kaznu za sahranjivanje van zakonom predviđenog mesta, ali kazne ne predviđaju i ekshumacije. Šta sa sahranjenima koji leže pokraj puteva decenijama, a čijim se naslednicima zatro svaki trag? Pitanja se dalje nižu…

Ukratko, pomoćnik Jovanović sasvim sigurno nije znao koliko je ozbiljan i kompleksan problem spomen-obeležja pokraj puteva, te da su spomen-ploče duž autoputa ili uz saobraćajnice glavnog grada sasvim mali deo jedne široke i živopisne oblasti života. U njoj su neke pojave nasumične posledice, a neke su deo tradicije; sve su deo jednog od najvažnijih kompleksa običaja.

Običaji su uvek imali mnogo veći uticaj na ljude („narod“) od zakona, pogotovo u nerazvijenim zajednicama. Tihomir Đorđević, legenda srpske etnologije, u svom kapitalnom delu Naš narodni život piše da „običaji imaju naročito veliku moć kod primitivnih ljudskih zajednica. Kod njih oni obuhvataju i regulišu celokupni život i sav rad“.

Komentari čitalaca sajta B92 na vest o najavi uklanjanja spomen-obeležja kraj saobraćajnica pokazuju upravo značenje koje ovaj običaj ispoljava: sumirano u više od 40 komentara govori se da treba ostaviti krajputaše, jer su oni veća opomena od saobraćajnih znakova da se uspore kola, pripazi u vožnji, i da se sačuva svoj i tuđ život.

Potrebno je, dakle, menjati običaje tako što će se najpre suzbiti navike: zakon mora da se usmeri na prekršaje (navike), a ne na posledice. Posledice će nestati ili biti suzbijene kada se suzbiju prekršaji.

To nije praksa svojstvena samo našoj zemlji. U Grčkoj, na primer, umesto postavljanja mermernih ploča koje podsećaju na nadgrobne spomenike najčešće se postavljaju male kapele, crkvice. U toj zemlji, koja je decenijama u Evropi držala rekord po broju nastradalih na putevima, vlast nije uklonila spomen-obeležja, već je zabranila reklamne panoe pokraj puteva u kritičnim područjima. Reklamni panoi, ustanovljeno je, oduzimaju previše vremena i koncentracije vozačima u prolazu.

U Nacrtu zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, čije je usvajanje planirano za ovaj mesec, nema eksplicitne napomene koja se tiče spomen-obeležja. U članu 134. piše da se ne smeju postavljati „table, znakovi, svetla, stubovi, ili drugi slični predmeti kojima se zaklanja ili umanjuje uočljivost postavljenih saobraćajnih znakova. Potom, zabranjuje se i postavljanje predmeta koji „svojim oblikom, bojom, izgledom ili mestom postavljanja podržavaju ili liče na neki saobraćajni znak, ili zaslepljuju učesnike u saobraćaju ili odvraćaju njihovu pažnju u meri koja može biti opasna za bezbednost saobraćaja“.

Precizan opis reklamnih panoa? U svakom slučaju, vlastima će biti teže da se na njih ustreme.

Važnost krajputaša

Dr Lidija Radulović sa Filozofskog fakulteta u Beogradu kaže za „Vreme“ da nam „hiljade krajputaša poslednjih decenija širom Srbije govore da su neki elementi kulta mrtvih iz tradicijske kulture doživeli izvesne transformacije, ali da su veoma značajni i u moderno vreme. Krajputaši su podizani obično na mestima na kojima su ljudi ginuli u nesrećama, podizani su poginulima od groma, utopljenicima, samoubicama. Ova praksa bi se mogla objasniti verovanjem da duša pokojnika u trenutku smrti napušta telo i luta 40 dana. Predstave o tome gde tačno duša boravi vrlo su nejasne i često protivurečne. Ona može da bude u blizini živih, na putu za ‘onaj svet’ ili je već stigla tamo. Međutim, obično se veruje da ona luta u blizini sela, kuće i porodice. Krajputaši su najpre podizani onima kojima se grob nije znao, najčešće poginulim vojnicima, ali se kasnije praksa proširila na sve one koji su poginuli, odnosno umrli ‘neprirodnom’ smrću, tako da spadaju u kategoriju netipičnih pokojnika. O ovoj kategoriji pak postoji čitav niz verovanja a često su, u slučaju da je telo nađeno, sahranjivani van groblja. U osnovi prakse podizanja krajputaša je i verovanje da duša takvih pokojnika ne može da se smiri te se podizanjem spomen-obeležja duša vezivala za to mesto. Naime, njihove duše ne mogu da odu na ‘onaj svet’ budući da nisu obavljeni svi rituali koji su predviđeni kako bi se nesmetano obezbedio prelazak duše. Pre svega nije upaljena sveća u trenutku umiranja a tu je i niz drugih verovanja i različitih varijacija. Na ovakva verovanja, u manje-više izmenjenoj ili redukovanoj interpretaciji, imala sam prilike da naiđem i danas u Srbiji. Ljudi poštuju običaje i onda kada više ne znaju njihova prava značenja, najčešće se pozivaju na tradiciju i snagu običaja. Vlast bi morala da ima u vidu da je snaga običaja često jača od snage zakona. Uvođenje novog zakona može ozbiljno da uznemiri građane jer je uvek reč o veoma jakom motivu i jakim emocijama koje su povezane sa iznenadnom pogibijom najmilijih, te smatram da bi nadležni to morali da uzmu u obzir i veoma obazrivo pokušaju da nađu neko rešenje. Ljudi će možda čak i reći da ne veruju u postojanje i odvajanje duše od tela, niti u neki oblik života posle smrti, ali će ipak podići spomenik pored puta racionalno se pozivajući na običaj. Naravno, u mnogim slučajevima je možda reč o nereligijskim razlozima ili o individualnim motivima i interpretacijama.

U obrazloženju Predloga zakona rečeno je i da krajputaši skreću pažnju i loše utiču na emocije vozača. Zar ne bismo mogli da gledamo na njih kao na preteče bilborda koji se pojavljuju u poslednje vreme kao opomena nesavesnim vozačima.“