Začin C

Šta povezuje Mlađana Dinkića i Čedomira Jovanovića? Povezuje ih verovanje da se od svega može napraviti politički poen, pa koliko košta da košta. Građani, od kojih mnogi imaju uloge u Poštanskoj štedionici, pa su zainteresovani za njihovu sigurnost, još nisu razabrali prave razmere afere, a dvojica pomenutih su pohitali da je politički kapitalizuju. Prvog, Dinkića, koji je očigledno u predizbornom zaletu, portparol Specijalnog tužilaštva morao je da upozori da se ne zaleće oko ocena da je najzad pohapšena i sređena „stečajna mafija“.

Ministar policije Dragan Jočić kao da je osetio Dinkićevu nakanu pa je odabranim medijima razdelio slike uhapšenog Gorana Kljajevića, predsednika Trgovinskog suda, na kojima se lepo vidi da ga nije uhapsio i da ga ne sprovodi Mlađan Dinkić, osim ako se ovaj nije maskirao u radno odelo UBPOK-a. Kako je Dinkić krenuo, ispalo bi da ih je on goloruk uhvatio.

Čaršija šuška da policija ubira i poene za sebe, pa se uz već pomenutu fotografiju pominje i fotografija ustupljena „NIN-u“ na kojoj se vidi Čeda Jovanović u društvu sa Sekulom Pjevčevićem, takođe osumnjičenim u „stečajnoj aferi“, a tako kadrirana da se od ostatka društva za stolom vidi dva para sandala. Zlobnici tvrde da je ta grupna fotografija pronađena prilikom pretresa Pjevčevićevog, a Jovanović tvrdi da je ukradena iz njegovog stana.

Čedomir Jovanović je brz i pametan momak, što u politici može nešto da znači ako je dotični u izvršnoj vlasti, ali opoziciono delovanje nekako više traži od čoveka da bude temeljan i mudar. Očekivano povezivanje sopstvenog lika i dela s Kljajevićem i Pjevčevićem, Jovanović je pokušao da amortizuje izjavom, naknadno i privatno ublažavanom, kako je cela afera osmišljena da bi se kompromitovao i ucenio Marko Kljajević, sudija u slučaju ubistva Zorana Đinđića, da Vlada Srbije ne namerava da se obračuna sa mafijom, već sa Specijalnim sudom, ergo da hoće da oslobodi Legiju i uništi one koji su umislili da su naslednici Đinđićevog puta.

Tako su političke magle već obavile jednu po indicijama ozbiljnu aferu. Na stranicama koje slede „Vreme“ analizira sudski učinak i utisak koji su u javnosti ostavile afere koje su otvorene tokom mandata Koštuničine vlade i afere koje su dovele do pada vlade Zorana Živkovića. I površna analiza govori da je u mnogim slučajevima rasplet afere daleko, a u nekim su zameti svi tragovi i pamte se samo kao politički obračuni. Ostale su bez adekvatnog i jasnog sudskog sankcionisanja. Biće, strah me je, kao u onoj narodnoj priči o vuku i Dinkiću, pardon čobaninu, kad je ovaj stalno vikao „Vuk, vuk !“, a čobani bežali dok im nije dosadilo, pa kad je vuk došao, bio je tužan kraj.

Jedan advokat, praktičar, koji više vremena provodi u sudnici nego na televiziji – što je danas, priznaćete, retkost – autoru ovih redova rekao je da „u privrednom kriminalu nema savršenog zločina“ i da je samo pitanje umešnosti i političke volje da li će trag biti praćen do kraja.

Mi sada imamo višak tragova, a manjak umešnosti i volje. Dokle god političari budu začin u svakoj čorbi, ova će se hladiti na pravosudnom stolu, a u narodu će se podgrevati nezadovoljstvo prema vlasti koja otvara, ali ne zatvara afere.