Zakon o poreklu imovine više puta je najavljivan u poslednjih dvadeset godina, ali ga još nema. Izgleda da ćemo ga, napokon, dobiti pošto je Ministarstvo pravde pripremilo Nacrt zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu. Uputiću pogled na taj nacrt iz pravnog ugla:
1. Prema članu 3. Nacrta, postupak utvrđivanja imovine i posebnog poreza odnosi se na period od 1. januara 2007. godine pa nadalje. S tim u vezi, postavljaju se dva pitanja: 1) da li se imovina nezakonito stečena pre ovog datuma – legalizuje i 2) da li se primenom unazad – narušava zabrana retroaktivnog dejstva zakona?
Epidemija nezakonitog sticanja imovine praćena utajom poreza buknula je sa privatizacijom društvene, odnosno državne svojine devedesetih godina prošlog veka. Zato bi vezivanje primene zakona za period od 1. januara 2007. godine predstavljalo aboliciju za one koji su nezakonito sticali imovinu i tajili porez pre ovog datuma. Ova mana Nacrta mogla bi se izbeći vezivanjem primene zakona za rokove zastarelosti gonjenja za kažnjiva dela. Naravno, ukoliko je nezakonito sticanje imovine ili izbegavanje poreskih obaveza u simbiozi sa kažnjivim radnjama.
Ako ova simbioza postoji, mora se voditi računa i o zabrani retroaktivne primene zakona, predviđene članom 34. Ustava. Prema ovoj odredbi, niko se ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo delo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena. Toj zabrani se moraju prilagoditi i odredbe budućeg zakona.
2. Nezakonito uvećanje imovine ili izbegavanje plaćanja poreza na tu imovinu bili su i po dosadašnjim propisima pod opservacijom postojeće Poreske uprave. Pošto ona nije uspela da ih neutrališe ili bar svede na razumnu meru, sanaciju postojećeg stanja ne bi valjalo poveriti istom organu, već nekom ko će delovati energičnije, doslednije, upornije i sa nultom tolerancijom na političke uticaje. Nacrt, u odredbama čl. 5. i 6, predviđa da će postupak utvrđivanja imovine i visine poreza voditi posebna organizaciona jedinica. Ali, kako će i ona biti u sastavu Poreske uprave, koja nije uspevala da se odupre političkim i drugim spoljnim uticajima, bilo bi bolje da se vršenje tih poslova poveri posebnoj nezavisnoj i samostalnoj instituciji, sposobnoj da bez zazora postupa i kad se postupak vodi protiv članova Vlade, narodnih poslanika i svih drugih nosilaca javnih funkcija.
3. Pouzdanijem utvrđivanju relevantnih činjenica i odlučivanju o poreklu imovine, odnosno visini poreza na imovinu, doprinosi i pouzdaniji režim zaštite prava učesnika postupka. Zato je dobro što Nacrt predviđa da se protiv prvostepenog rešenja može podneti žalba koja odlaže njegovo izvršenje i da se konačno rešenje može pobijati tužbom o kojoj Upravni sud odlučuje punom jurisdikcijom.
Članom 10. Nacrta predviđeno je da organ koji vodi postupak obaveštava javno tužilaštvo ili drugi nadležan organ o postojanju sumnje da je izvršeno krivično, odnosno drugo kažnjivo delo. On to treba da čini i kad je određena radnja u vreme izvršenja bila krivično, odnosno drugo kažnjivo delo, a u vreme vođenja postupka o kojem je ovde reč prestala da to bude.
4. Bilo bi dobro da Nacrt Ministarstva pravde, posle ozbiljne javne rasprave, bude oblikovan u Vladin predlog zakona, kako bi ga, posle istinske parlamentarne rasprave, Narodna skupština usvojila kao prvi zakon o poreklu imovine u Srbiji. Još će važnije biti da taj zakon bude primenjivan dosledno i neselektivno ili da, ne daj bože, doživi sudbinu Zakona o lustraciji koji je postao čuven po tome što u čitavom periodu važenja nije primenjen ni jedan jedini put.
Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji
