Vrh ledenog brega

Prvo su advokati odbrane zatražili izuzeće svega i svih, što se i očekivalo i što ostaje u okvirima uobičajeng sudskog folklora, ali je ovoga puta to naslutilo dalje probleme. Onda je predsedavajući specijalnog krivičnog veća, sudija Marko Kljajević hteo da pročita iskaz Zvezdana Jovanovića dat u policiji aprila meseca. Advokati su se pobunili, tvrdeći da je taj iskaz neprihvatljiv i da treba da bude izuzet iz predmeta; sud je odgovorio da je iskaz dat u prisustvu advokata odbrane imenovanog po službenoj dužnosti, pak je prema tome valjan. Advokati sada tvrde da je taj advokat zapisnik potpisao kasnije… Iskaz je ipak pročitan, ali tek pošto su advokati napustili sudnicu i vratili se tek sutradan. O sadržaju iskaza više u sledećem broju „Vremena“; to je odvojeni segment cele afere, subjektivni doživljaj Zvezdana Jovanovića samog.

Ono na šta valja skrenuti pažnju jeste kontekst, psihološka klima i atmosfera u kojima nastaje zavera i u kojima Zvezdan Jovanović donosi svoju odluku. Tu se treba vratiti u bližu prošlost i to je deo koji u optužnici – nažalost – nije analiziran, zbog prirode našeg pravnog sistema i iz drugih, banalnijih razloga. Jasno je, naime, da je neko ciljano pripremao deo javnosti za tako nešto; ne nužno na atentat, ali svakako na probleme sa delovima policije i vojske. Počelo je sa sistematskim puštanjem u javnost dezinformacija o namerama Haškog suda: najizrazitiji je slučaj onog spiska od preko trista policajaca, objavljenog u „Reporteru“. Zatim dolazi ona slaboumna reklamna kampanja Jedinice za specijalne operacije. Tužilaštvo se nije bavilo pitanjem ko je „Reporteru“ podvalio taj spisak (samo je pokrenuto više parnica za klevetu); očito je da su kolege iz „Reportera“ imale razloga da veruju svom izvoru; koji su to razlozi, ako već nije u redu otkrivati izvor? „Vreme“ je postavilo jasno pitanje: da li su reklame za JSO – TV spotovi, novinski oglasi, reklamni panoi (bilbordi) – bile plaćene i kako; dobili smo samo jedan odgovor, od najgledanije televizije, Pinka: „stigao faks“. „Doktori za terorizam“, očito, nisu bili navikli da bilo šta plaćaju. Očigledno je da su izvesni mediji tako investirali u budućnost koju je JSO nekome oličavala. Ni taj segment nije bio proveravan – sa izuzetkom onog blesavog „Identiteta“, iako su se i neke druge, inače povlašćene novine („Nedeljni telegraf“) još pre njih istakle u bestidnoj glamurizaciji „crvenih beretki“…

Sve to – i još više podataka – bilo je vidljivo golim okom odmah; utoliko je čudnije što je tokom vanrednog stanja i operacije Sablja onaj nesrećni Biro za komunikacije Vlade Srbije propustio to da primeti. Umesto da se uhvati očiglednog, Biro se bavio neveštim i arogantnim naturanjem teorija zavere, izmišljajući dokazni materijal koga nije bilo. Znajući mape i vektore političkih lojalnosti, paktova i simpatija u periodu pred ubistvo Zorana Đinđića, čovek bi mogao da dosta pouzdano nagađa zašto se po očiglednim tragovima nije išlo; da kažemo samo da bi to bilo tugaljivo, neprijatno i uopšte nepotrebno.

Ovakve zavere ne rastu na drvetu; one se – kao što vidimo iz slučaja Zorana Đinđića – pripremaju pažljivo i dugoročno, uz proigravanje svih varijanata, pa i onih u kojima atentata nema. Postoje osnove za nagađanje da su i takve varijante bile u opticaju; te se osnove mogu naći upravo u odnosu izvesnih medija prema JSO-u i Državnoj bezbednosti, počev još od 5. oktobra. Reč je o procesu, nečemu što traje i što se protokom vremena i promenama političkih odnosa snaga menja. Posao policije, BIA, Tužilaštva i suda bio bi da taj proces rekonstruiše, proveri, poređa i shvati, pa da ga onda i objasni Srbiji. Iz dana u dan jasnije je da je ova priča složenija i duža nego što izgleda na osnovu optužnice i onoga što je zvanično saopšteno. Ta priča počinje od leta 2000. godine – ako ne i od pre – pa bi je trebalo na sudu od tada i objašnjavati. Kako stvari stoje, to nećemo videti: tužilaštvo je već samo sebe ograničilo optužnicom; advokatima odbrane na pamet neće pasti da idu u tom pravcu, a sud ne može izvan optužnice.