Savremena diktatorska društva, kako je govorio Orvel, za razliku od drevnih tiranija, ne ostavljaju narodu nimalo vazduha. Nije im dovoljno samo da uguše slobodu izražavanja, već se trude da ubiju i svaku želju za slobodom. Ali, nema veće zablude od one da je čovek dovoljan sam sebi. Prikrivena sloboda u kojoj navodno možete da uživate pod despotskom vlašću je besmislena, i to je većini ljudi odavno jasno
Vreme je da iz korena menjamo državu i društvo. Krajnje je vreme. I to nije stvar ideologije ili političkog programa, u pitanju je goli opstanak. Krajnje je vreme da iz pretpolitičke zajednice pređemo u uređeno demokratsko društvo.
Zoran Đinđić je nekada govorio o projektu kultivisanja političke pustinje. Vrlo brzo posle atentata na njega projekat je opstruisan, a potom i napušten, da bismo, potom, umesto kultivisanja imali deceniju Vučićevog zatiranja političkog i društvenog prostora. Umesto sveoubuhvatne promene, kultivisanje pustoši završilo se “trijumfom korova”.
Bujanje korova je beskrajno zanimljivije od monotonije peska, ali efekat je jednako poguban po društvo. Ako vizuelne razlike ostavimo po strani, njihova suština i cilj su isti – gušenje kultivisanog rastinja. Vladavina prava, sloboda misli i govora, jednakost i dostojanstvo svih građana, poštovanja različitosti – sve to kultivisano rastinje u našoj državi ne uspeva, zaraslo je u korov koji buja. Mi treba ili da oplevimo korov ili da ostanemo u njemu.
Suština ovog režima jeste da uzgaja i neguje korov. Ništa nije tako pogubno po državu kao monopol, kralj korova. Tačka oslonca svih autoritarnih vladara. Uzurpacija države i društva, javnih resursa, informacija, novca i radnih mesta. I lagano, pod njegovim uticajem, nezadovoljni, osiromašeni ljudi, ostavljeni bez nade i iluzija povlače se iz javne sfere, ne postavljaju pitanja, ne traže račun, mire se sa negativnom selekcijom, prihvataju da njihovim interesima upravljaju interesne grupe, gori, nesposobniji od njih, da odlučuju lakomi. Time prećutno kažu DA dekadenciji sistema, DA nastavku pljačke, korupciji, urušavanju države, DA sopstvenom poniženju.
Kao u Markesovom izmišljenom selu, cilj uzurpatora je da se ljudi potpuno potčine, da se obesmisli želja za slobodom, za istinskim postojanjem. Tako Markesovi seljani polako zaboravljaju upotrebu stvari, značenja reči, sve dok od osakaćenog jezika i misli ne ostane samo jedna rečenica: “Bog postoji”. Isto tako mesija i spasilac u našoj paralelnoj stvarnosti poručuje nam preko potčinjenih medija: “Hvala Bogu da Vučić postoji!” I tako već deset godina.
Deset godina ljudi govore kako su im jasne sve anomalije sistema, ali da oni nemaju moć da bilo što promene. Jedino što žele, kao i svi razočarani Volterovi Kandidi ovog sveta, to je da budu ostavljeni na miru i obrađuju svoj vrt.
A onda je u njihov vrt došao Rio Tinto.
I istog trenutka grupa razočaranih ljudi, naizgled lišenih svake nade da će ikada dočekati da žive u pravednijem društvu, probudila se i rekla NE. I odmah potom, na hiljade ljudi stali su uz njih, pored njih, uz njihovo NE, koje je postalo opštenarodno NE. Onaj koji je oholo sa TV stanica govorio da nikada neće odstupiti, ma šta se zahtevalo, jer je ON rekao svoje, učinio je upravo to. Odstupio je. Uplašen snagom poniženog a probuđenog naroda.
Aleksandar Obradović, vođen vrlinama – odgovornošću, ličnom savešću i čašću, rekao je svojim pretpostavljenima: “Ne, ovo je laž”, i povukao konac koji je odmotao nezamislivo klupko državno-privatnog kriminala. Tokom dvadeset dana Aleksandar Obradović nestao je sa lica zemlje, odgovorni pojedinac živeo je život Jozefa K. Međutim, ponovo smo se okupili, ujedinili u odbrani pravde, čuli njegov glas i zajedno stali na put državnom kriminalu.
Pred nama su izbori, a zatim lustracija. Potrebna nam je pravda. Pravda kao svest o tome da sa odgovornima nema dogovora, pravda kao svest da će kriminalci biti identifikovani i kažnjeni, jer bez toga nema budućnosti. Jednom smo učinili tu grešku i prošlost nam se vratila kao bumerang, u još gorem obliku.
Savremena diktatorska društva, kako je govorio Orvel, za razliku od drevnih tiranija, ne ostavljaju narodu nimalo vazduha. Nije im dovoljno samo da uguše slobodu izražavanja, već se trude da ubiju i svaku želju za slobodom. Ali, nema veće zablude od one da je čovek dovoljan sam sebi. Prikrivena sloboda u kojoj navodno možete da uživate pod despotskom vlašću je besmislena, i to je većini ljudi odavno jasno. Samo dva primera ljudske hrabrosti koja su spomenuta u ovom tekstu govore da su ljudi više nego ikada svesni potrebe da brane jedni druge, svesni da samo zajedno mogu da odbrane zajedničke interese i opšte vrednosti.
Blagotvorno je i samo znati da si na pravoj strani.
Vreme je da se podigne glava i ispravi kičma. Vreme je za promene, za promene iz korena.
Što vlast Aleksandra Vučića u kampanji više demonstrira nasilje, to se više žali kako je tobože ona ugrožena. Tada nema političkih protivnika, nego neprijatelja od kojih se valja „odbraniti“, to jest zatući ih, piše „Vreme“ u novom broju
Bivši predsednik Srbije ušao je u izbornu kampanju sa gotovo svim polugama političke i institucionalne moći. Istovremeno, njegovi protivnici postaju nasilnici, teroristi, strani plaćenici i pretnja državi, dok se vlast predstavlja kao strana koja se samo brani. Od Bežanijske kose i Futoške pijace do Beogradske arene, ista zamena uloga otvara pitanje opasnije od toga ko je započeo pojedinačni incident: šta se događa kada politički protivnik prestane da bude konkurent na izborima i postane neprijatelj od kojeg treba braniti Srbiju
Birača iz rasejanja ovog puta ima jednako kao birača – recimo – Kragujevcu, četvrtom gradu po veličini u Srbiji. Njihov značaj prepoznao je i režim koji je sitnim psinama odbio otvaranje mnogih biračkih mesta te primorava ljude na drugim meridijanima da glasaju u sred noći
Aleksandar Šapić politički je preživeo 6. oktobar i sednicu Skupštine grada na kojoj se nije ni razmatrala njegova smena. Opozicija je obećala da će je formalno zatražiti u narednom periodu iako je jasno da većinu nemaju. Za sada i oponenti vlasti, ali i građani imaju samo obećanje v. d. predsednice države Ane Brnabić da će “svi u budućnosti videti šta će biti stav stranke” čiji je Šapić potpredsednik. Do tada će režim da zaćuti, baš kao što i sada glasno tihuje prvi čovek grada koji ponovo nije bio na sednici na kojoj je objektivno bio ključna tema
Aleksandar Vučić u ovoj kampanji gotovo da nije održao govor bez pominjanja žena. Sam je objasnio zašto: žena je odgovorna jer mora da brine o kući, deci i roditeljima. U tom komplimentu sadržana je cela njegova predstava o ženi, ali i granica iza koje žena prestaje da bude “naša” i postaje neprijatelj
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
