Vredni gazda Savo

U trenutku kada je direktor Dijamanta Savo Knežević uhapšen, 22. marta 2002. godine, činilo se da je višemesečnoj medijskoj i kampanji zrenjaninskog Otpora došao kraj i da je priča o privatizaciji najveće uljare na Balkanu konačno prepuštena onima koji su nadležni da je ispitaju. Knežević je tada okrivljen za zloupotrebu službenog položaja, poresku utaju i falsifikovanje službene isprave, pokrenuta je istraga, a 30-dnevni pritvor mu je dva puta produžavan zbog eventualnog uticaja na svedoke.

Posle toga, istražnim organima preostalo je da se pozabave spiskom najvećih akcionara na kome se, između ostalih, nalaze imena ljudi umrlih godinama pre privatizacije i penzionera neupućenih u svoj imetak, zatim potvrdama da su isti ti pokojnici i penzioneri platili milionski iznos na ime poreza za ekstraprofit, Kneževićevom naknadnom tvrdnjom da lično poseduje 49 odsto fabrike i sličnim zanimljivim dokumentima. Direktor je, međutim, imao mnogo važnija posla.

POVRATAK (OTPISANOG): Mesec dana pre nego što će Knežević biti pušten iz pritvora, bilo je jasno da se, uprkos svemu što je do tada bilo objavljeno, on ipak neće predati tako lako. Razni sindikalci, predstavnici rukovodstva i advokati tvrdili su tada kako „tajna policija i Otpor uništavaju Dijamant da bi ga prodali strancima“, kao i da se u „takozvane demokratske, slobodne i nezavisne medije“ ne može „progurati nijedan kontraargument na račun neosnovanih optužbi“. Čim je pušten, direktor se potrudio da znatno smirenijim tonom ispriča istu priču medijima koji nisu „takozvani demokratski“ (u prevodu: onima čiji novinari nisu doživeli da im Knežević, posle niza uvreda, zalupi slušalicu). Već prve rečenice jednog od tih intervjua pružile su jasnu sliku: „Istog dana kada je izašao iz skoro tromesečnog pritvora… Savo Knežević otišao je na posao! Kožna direktorska fotelja čekala je na svom mestu. Svuda okolo suncokreti – simbol Dijamanta. Čak i na kesicama za šećer. Bila je sreda 12. jun. Već u petak bio je, kao i mnogo puta ranije, na skupu privrednika u beogradskoj skupštini grada, na poziv premijera Zorana Đinđića.“ Da bi bilo jasnije kako će direktor insistirati na tezi da je sve pod kontrolom, on sam nastavlja: „Poziv je stigao dok sam bio u pritvoru. Kad sam došao u Beograd, niko me ništa nije pitao. Šta ima da me pitaju kad se svi dobro znamo. Znaju ko je Knežević i šta može da uradi, a šta ne… Susret s premijerom bio je kratak i protokolaran.“ Još nekoliko puta ponovivši da je njegovo pritvaranje proizvod opšte medijske, DB-ovske i otporaške zavere, koja je „stopirala kredit koji je fabrika trebalo da dobije od Evropske banke za obnovu i razvoj“, Knežević se zatim angažovao skoro isključivo u svom pašaluku.

Za početak, smenio je Đuru Kesića, finansijskog direktora. Ne, naravno, zbog sumnje da je ovaj nešto „mutio“ u njegovom odsustvu, već vođen potpuno neverovatnim razlozima: Kesić je smenjen zbog toga što se protiv njega vodi istražni postupak! Da li je direktor zaboravio da je i on sam predmet znatno kompleksnijeg istražnog postupka i da ga je zbog toga suspendovao Upravni odbor, nije poznato. Poznato je, međutim, da je Kneževićev povratak na posao protekao bez ikakvih problema i da je propraćen jedino anonimnim protestima zaposlenih. U razgovoru za „Vreme“ zrenjaninski zvaničnici ocenjuju kako je vraćanje u direktorsku fotelju bila stvar ličnog morala, a ne zakonskih odredbi i da se cela stvar može objasniti time što se „on i inače ponaša kao car“.

IMIDŽ: Posle sređivanja situacije u firmi, Knežević se uglavnom posvetio marketingu, odnosno neumornoj izgradnji imidža uspešnog banatskog biznismena. U tu svrhu, angažovan je profesionalac: prema Ugovoru o delu do kojeg je došao zrenjaninski Otpor, novinar lista „Zrenjanin“ Momčilo Stojkov obavezuje se da u medijima „plasira poslovne informacije (izvan lista „Zrenjanin“), da kontaktira s redakcijama tih medija i novinarima; da prati protok tih informacija, da priprema konferencije za novinare i angažovanje novinara kada treba afirmisati neki poslovni, sportski ili drugi protokolarni događaj, kao i prezentaciju od interesa za Dijamant, da pripremi prigodne fotografije koje bi pratile informaciju za novine, odnosno snimanje za TV, kao i radio-izveštaj“. Iako se Stojkov obavezao da narečene dužnosti obavlja od 1. septembra do 21. decembra 2002, lokalno čitateljstvo već je moglo da se uveri kako bi priča o uljari mogla da izgleda u budućnosti.

U listu „Zrenjanin“ od 2. avgusta objavljen je, na primer, tekst o poseti britanskog ambasadora Čarlsa Kroforda sa maštovitim nadnaslovom „Dijamantski susreti“ i više nego dirljivim momentima o tome da je Knežević ambasadora dočekao sa svojom familijom, da je zatim priređen „porodični ručak“, da je „lepoti i značaju posete“ doprinela „prilično opuštena, besprotokolarna atmosfera, što inače karakteriše privatne i prijateljske posete“. Samo tri sedmice posle toga, „Zrenjanin“ objavljuje sličan tekst o poseti Majkla Đorđevića, američkog biznismena srpskog porekla. Uz tezu kako kod „naših ljudi u belom svetu“ postoji „snažna ljubav ili nostalgija za rodnim podnebljem“, navodi se da je ugledni gost prilikom posete rekao da su mu „aktuelni utisci vrlo pozitivni“, kao i da je „u svom životu video neke slične stvari, i kada pogledate, odmah osetite da li je to dobro“.

Tek što su se utisci posle ovih poseta slegli, direktor politički korektno reaguje na najavu sniženja cene ulja – za razliku od ostalih proizvođača koji su se odmah usprotivili akciji vlade, on tvrdi: „Ako tržište odredi da ulje treba da bude 20 dinara i ako moramo, prodavaćemo ga po toj ceni.“ Ni reči o problemima, ni reči o optužbama da on lično stoji iza navodnog „uljarskog kartela“, ni reči o gubicima s kojima bi uljari mogli da se suoče. Sve u svemu, Savo Knežević za neupućene trenutno izgleda i dela kao čovek koji, izuzev zlonamerno nastrojenih otporaša i medija, nema nikakvih problema. Pošto se slično ponašanje do sada pokazalo kao ispravna taktika, za očekivati je da direktor uskoro primi još nekog ambasadora ili uglednog biznismena, da lokalni i ostali mediji objave dirljive storije o tim posetama i da, ukoliko baš ustreba, Knežević smelo ustane u odbranu ekonomske strategije ove ili one političke opcije. Koliko će vremena imati za praktikovanje sličnih poteza, za sada je nepoznato jer se još ne zna kada će i da li će protiv njega biti podignuta optužnica. „Mi smo preduzeli sve što je bilo do nas, a predmet je od jula u beogradskom Zavodu za veštačenje. Pošto materijala ima veoma mnogo, za prve rezultate potrebna su najmanje tri meseca“, kaže u razgovoru za „Vreme“ istražni sudija Okružnog suda Bogoljub Stankov. Kako su ta tri meseca već skoro prošla, konačno razrešenje misterije „Dijamant“ očekuje se ovih dana.

Brzini razrešenja možda bi mogla da doprinese poreska prijava do koje je Otpor došao 8. oktobra 2002 – prijavu je 30. jula 2001. svojeručno potpisao „akcionar“ Borivoje Tasić, upokojen 16. septembra 1992, dve godine pre nego što je kupio akcije i skoro deceniju pre nego što je platio porez! Iako je već godinu dana jasno da su neki zrenjaninski pokojnici uspeli da se obogate, njihovi potpisi „crno na belo“ još nisu viđeni – u nekoj normalnoj priči to bi, naravno, bila presudna tačka. U ovoj, i inače prebogatoj apsurdima, potpis pokojnika samo je još jedan apsurd u nizu. Trenutno mu konkuriše samo (nezvanično potvrđen) podatak da se Knežević ovih dana sprema za učešće u visokoj privrednoj delegaciji koja uskoro putuje u inostranstvo. I naravno, da ovaj, deveti po redu tekst u „Vremenu“ posvećen direktorovom liku i delu, očigleno nije i poslednji.