Vox populi

Licemeri

Da je kojim slučajem ubijena neka obična domaćica, u novinama bi izašao članak samo kao deo crne hronike. Koliko ima mladih žena koje su zlostavljane? Mislim da se u ovakvim slučajevima pojave mnogi licemeri koji komentarišu kao da je reč o novim cipelama. Javlja se mnogo dušebrižnika, a da pri tom niko ništa nije preduzeo da do ovakvog događaja ne dođe. Kada se neki vid zlostavljanja procesuira, kazne su smešne, a kada bi kazne bile drakonske, mislim da bi svaki zlostavljač dobro razmislio da li mu se isplati da diže ruku na bilo koga.

Gordana

Radoznalost

Ne razumijem zašto je bizarnost ako je neko od novinara prenio detaljnu sliku sa sahrane pokojne Ksenije Pajčin? Možda nas koji smo je voljeli i koji ćemo je voljeti dok živimo interesuje i najmanja sitnica vezana za neočekivanu smrt mlade pjevačice, za sahranu i sve ostalo u vezi sa događajem. Mi koji nismo bili u mogućnosti da joj dođemo na sahranu, željeli smo na bilo koji način da osjetimo i podijelimo te tužne trenutke kako sa njenom porodicom tako i sa svima ostalima koji su bili tu, na njenom posljednjem ispraćaju. Normalnog čovjeka, naravno, interesuje sve što je u vezi sa njegovim omiljenim likom iz filma, muzike ili slično, ali mi moramo shvatiti da treba poštovati intimu i privatnost svakog čovjeka, a ne pretjerivati u svojoj radoznalosti – što je bio slučaj sa novinarima u i slučaju ovo dvoje pokojnika. Nasilje je globalni problem, to je problem državnog nivoa i krajnje je vrijeme da se neko malo pozabavi novim zakonima, kako nas ne bi snalazile ovakve tragedije. Bolesne ljude treba liječiti, a bezobrazne kažnjavati najstrožim kaznama. Poradimo na tome.

Sandra

Čast

Otac ubice Kapisode izjavljuje kako je njegov sin častan Crnogorac. Još jedno devijantno ponašanje. Ubio, a častan čovek. Gde to ima? Taj njegov nesrećni otac je vaspitao ubicu i umesto da moli za oproštaj roditelje ubijene devojke, on ga postavi među časne ljude. I opevaše ga pred sahranu.

Siniša Ranđelović

Licemerje

Podržavam pisanje ozbiljnih medija o ovom slučaju. Ma koliko se ja grozio tabloida i tog „lakšeg dela“ Srbije, ovo je nešto više od ubistva pevačice i manekena. Bio sam iznenađen kada sam u četvrtak, uzimajući „Vreme“ na kiosku, video ovaj par na naslovnoj strani. U ovom tekstu nije spomenuto, ali ja sam sasvim slučajno naleteo na tekst jednog tabloida gde se kaže da je sve ovo obavio, zapravo, neko treći, da je Kseniju ubila mafija s kojom je bila povezana. Sve ovo, opet, govori o nama kao ljudima koji su gladni takvih vesti. Na kraju krajeva, dovoljno je pogledati broj komentara i sve to veličanje Ksenijinog lika i dela. Licemerno, zar ne?

Često se pitamo šta je sledeće u ovom vremenu rijaliti šou-programa i lake zabave. Ovaj događaj delimično daje odgovor. Jer mi smo, zapravo, imali prenos sahrane. O svemu smo bili obavešteni. Neki novinari, bez imalo stida, otišli su da ispituju Ksenijinu majku. Da li sve to ima smisla? Ćerka joj leži mrtva, obavlja se obdukcija, priprema sahrana, a novinarka zvoni na vrata spremna da postavi najgluplja moguća pitanja.

Zašto bi ona pisala o porodičnom nasilju, bolje je da na tri-četiri strane razvuče priču i slike ulaznih vrata, zgrade i sve to začinjeno pričom Ksenijinog druga. Ali oni su svesni kakvi smo mi kao društvo i koliko smo posrnuli. U subotu su svi s nestrpljenjem očekivali slike sa sahrane. Na tim slikama smo, između ostalog, mogli videti i koliko je bilo fotografa, kamermana i kako su sve pokušavali da što bolje uhvate kovčeg i nesrećnu porodicu. Tabloidni mediji su, naravno, slikali poznate, pa se onda raspravljalo ko se kako obukao i s kim je ko došao. To dovoljno govori o nama kao društvu.

Ovome se mora pristupiti ozbiljno, ne tako što će se, kao ovih dana, pozivati pevaljke, voditeljke, „cece i jece“ da prokomentarišu smrt. Da li smrt treba komentarisati na jedan palanački način kako je to učinjeno proteklih dana ili treba uraditi ozbiljnu emisiju i napisati par ozbiljnih tekstova nakon kojih će se svi zamisliti? Vreme je da prestanemo sa češljanjem i da pogledamo istini u lice. Možda nešto i naučimo o nama samima. Ako nije prekasno.

Boban Karović

Glupost

Žao mi je što se ovakva tragedija veliča kao ljubav ili, još gore, poredi sa Romeom i Julijom. Uopšte se ne bih bavila ljudima koji izjavljuju da je ubica bio fin dečko, a žrtva agresivna, da je bilo ko tu časno postupio, i sve ostalo što su prijatelji i bliska rodbina izjavljivali. Nije mi samo jasno kako se niko povodom tih istih komentara nije oglasio.

Srpski tabloidi bi zaista trebalo da imaju bar malo odgovornosti prema ovom društvu, kao i ustanove koje se bave ovom problematikom. Imam utisak da u ovom društvu sredina ne postoji. Jedni su još uvek u devedesetim, sa potpuno pomerenom i degradiranom percepcijom svih pojava, pa i onom ko je žrtva, a ko nasilnik, a sve pod devizom „nećemo sad kad su mrtvi tražiti krivca, neki će kriviti nju, neki njega“. Drugi pokušavaju da odu napred, ali ostaju potpuno zaleđeni i bez komentara.

Ali, nekad se mora oglasiti, iako glupost uvek ostavlja bez teksta. Svi smo mi žrtve svog ličnog ograđivanja od dela okoline koji nam ne odgovara i svi živimo u nekim svojim svetovima.

Jelena Obrenović

Odgovornost

Hoće li neko napokon pokrenuti pitanje odgovornosti policije u ovom slučaju? Razgovarajte sa pravnicima, stručnjacima za nasilje u porodici, neka nam neko odgovori na pitanje: da li je policija smela da ne preduzme ništa? To je ono što treba sve da nas zanima.

Ana Mihajlović

Promocija

Pitam se da li su novinari, jureći za senzacionalizmom, razmišljali o tome da svojim tekstovima o „zločinu iz ljubavi“ promovišu nasilje.

Petar Milićević