Vlast kao opozicija građanima

Veličanstvenom mitingu u Jagodini, na kom je ponovo najavljeno rebrendiranje Srpske napredne stranke u Pokret za narod i državu, prisustvovalo je više od 100.000 ljudi, tako tvrdi glavni i odgovorni urednik Informera i deklarisani lojalista Dragan J. Vučićević. Nešto manje – oko 70.000 – procenili su dežurni analitičari na Pinku, koji su uživo iz studija pratili dešavanja u Jagodini. Arhiv javnih skupova, organizacija koja godinama procenjuje brojnost mitinga i protesta širom Srbije, izbrojao je – oko 14.000 ljudi.

Iako se tog dana veliki deo Srbije, na poziv studenata, priključio štrajku i izašao na ulice – zaista i ispisujući stranice novije istorije države – tema dana za prorežimske medije bio je isključivo miting Aleksandra Vučića, navodno uvertira za seriju skupova kojima će vlast odgovoriti na proteste širom zemlje.

Po ko zna koji put, predsednik Srbije je odlučio da se nadgornjava sa neistomišljenicima i da, kako njima, tako i svojim biračima, pokazuje ko je jači. Recept verovatno preuzet iz knjige Slobodana Miloševića, odakle je Vučić već nekoliko puta prepisivao (podseća li “Aco, Srbine” na “Slobo, mi te volimo”). Međutim, ovo merenje snage je prošlo neslavno.

Vučić je na binu izašao nakon sat vremena zakašnjenja, tobože, načudivši se broju ljudi koji je došao da ga vidi, čuje i dodirne. U stvarnosti, verovatno čekajući da se omaleni trg zaista i napuni.

U njegovom govoru nije rečeno ništa što predsednik Srbije ne ponavlja svakodnevno, što u televizijskim gostovanjima – a baš su učestala – što u obraćanjima putem Instagrama koja se potom, svakako, emituju u prajm-tajmu. U Jagodini je sve to izgovoreno nešto glasnije i žustrije, uz odlučno mahanje pesnicama. Nakon toga, predsednik Srbije je u ruke uzeo barjak i započelo je besomučno mahanje. Dok je Vučić na bini vitlao srpskom zastavom, snimci iz drona prikazivali su kako njegove pristalice u rekama odlaze sa skupa.

LOGISTIČKE PRIPREME

Nije jagodinsko okupljanje bilo prvi Vučićev kontramiting, a sigurno neće biti ni poslednji, iako i dalje nema najave o mestu i vremenu sledećeg skupa. Nije to, uostalom, nikakvo iznenađenje – svaki dosadašnji skup naprednjaka iziskivao je ozbiljne logističke pripreme. Pored onih koji dolaze svojom voljom i pro bono, godinama se šuška da ima i onih drugih, koji su tu na radnom zadatku. Naprednjački funkcioneri svesrdno poriču davanje bilo kakvih dnevnica – razumljivo, jer bi priznavanje postojanja istih ne samo dovelo u pitanje bezuslovnu podršku SNS-u, već bi otvorilo i pitanje porekla novca za dnevnice.

S druge strane, priču o autobusima i sendvičima naprednjaci su oberučke prihvatili, u pokušaju da je relativizuju i obesmisle. “Ručak u Davosu. Sendvičar u Beogradu, sendvičar u Davosu”, napisao je Vučić u nedavnoj objavi na svom Instagram profilu, uz prateću fotografiju na kojoj drži sendvič.

Dakle, za pripremanje autobusa, sendviča, spiskova, dnevnica i angažovanje pristalica potrebno je vreme i novac. Šansa da Srpska napredna stranka organizuje bilo kakav skup danas za sutra, što studenti mesecima čine, ravna je nuli. Videlo se to i uoči prethodnog velikog kontramitinga vlasti pod nazivom “Srbija nade”. Održan u maju 2023. godine, bio je zamišljen kao odgovor na proteste “Srbija protiv nasilja” koji su u tom trenutku okupljali nekoliko desetina hiljada ljudi na ulicama Beograda. Ovaj skup ne samo da je pompezno najavljivan, već su najverniji naprednjaci koordinisano po društvenim mrežama dan za danom odbrojavali do skupa, unapred predstavljenog kao “najveći”.

KONTRASTUDENTI I DRUGE REAKCIJE

Bilo je tih kontramitinga i 2024. i mogu poslužiti kao dobar obrazac delovanja vlasti u vreme krize.

Polovinom decembra prošle godine, Vučić je držao konferenciju za novinare u zgradi Predsedništva, gde je saopštio da će svi zahtevi studenata u blokadi biti ispunjeni. Epilog ove priče dobro je poznat – studenti okupljeni ispred Predsedništva izviždali su predsednika Srbije uživo u televizijskom prenosu, pred milionskim auditorijumom.

Da li se idejna klica o mitingu sa “njegovim” studentima rađala u glavi Aleksandra Vučića dok mu je masa okupljena na Andrićevom vencu pevala “Izađi mala”? Tek, dve nedelje nakon što je predsednik Srbije izviždan, SNS je u Centru Sava organizovao tribinu pod nazivom “Budućnost, a ne prošlost”. Na tribini je Vučić sa mladima razgovarao o kreditima za jeftine stanove i ostanku u Srbiji. Istine radi – razgovor je pre podsećalo na monolog, a prisutni mladi izgledali su više sredovečno nego mlado.

Uostalom, koliko je u takvim okolnostima razgovor mogao biti svrsishodan nije ni bilo važno. Bitno je bilo da se isti organizuje kako bi se većinskoj, pristojnoj Srbiji pokazalo da Vučić, za razliku od onog što su možda videli ili čuli, uživa poverenje mladih. Naravno, u strogo kontrolisanim uslovima, sa pažljivo dirigovanim aplauzima, koordinisanim navijačkim skandiranjem i bez opasnosti od nekakvih “zviždača”. Za to se pobrinulo obezbeđenje ispred Centra Sava, koje nije dopuštalo ulaz radoznalcima. O tome da je skup bio samo za odabrane “studente” govorio je te večeri za N1 student (ali pravi) Poljoprivrednog fakulteta Aleksa Dragović, koji je sa dva indeksa pokušao da uđe na događaj, ali mu to nije dopušteno. “Kada su na vratima videli moj indeks, izbacili su me napolje. Ja imam dva indeksa jer na Poljoprivrednom fakultetu studiram dva smera, ali očigledno je da ja nisam dobrodošao”, kazao je tada.

Pre pada nadstrešnice u Novom Sadu 1. novembra, najozbiljnija pretnja za Vučićev režim bili su antilitijumski protesti koji su zahvatili Srbiju nakon oživljavanja projekta “Jadar”. Odgovor vlasti bila je litijumska turneja predsednika Srbije po Podrinju. Tamo, tužna slika. Vučić kao novovekovni apsolutista naspram običnog čoveka koji je došao da moli da se u njegovom selu, na primer, izgradi koji metar asfalta više.

Poput mitinga održanog nekoliko meseci kasnije u Centru Sava, i u Podrinju je primenjen isti recept. U teoriji – razgovor, u stvarnosti – predstava, pažljivo emitovana putem svih raspoloživih kanala. Cilj je u oba slučaja isti: pokušaj predstavljanja vlasti kao otvorene za konstruktivan dijalog, podložne kritici i spremne za efikasno iznalaženje rešenja. Na taj način, u očima prosečnog gledaoca televizije sa nacionalnom frekvencijom, oni koji protestuju postaju nekooperativni rušioci države i tlačitelji poštenog sveta.

Ne moraju se protesti gušiti isključivo silom i batinama. Vučić je to naučio u julu 2020. godine, nakon što je, zbog drugog talasa korona virusa, u Beogradu najavio trodnevni policijski čas. Time je, ispostaviće se nekoliko sati kasnije, izmamio besne građane na ulice. Samo nekoliko nedelja ranije, vlast je proglasila pobedu nad epidemijom, ukinula vanredne mere i zakazala datum održavanja odloženih parlamentarnih izbora za 21. jun. Informacija o “pobedi nad virusom” našla se i u informatoru Srpske napredne stranke (broj 83, mart – april 2020. godine).

Ponovna radikalizacija mera nakon održavanja izbora prouzrokovala je masovne demonstracije. Policija je tada, međutim, na proteste odgovorila batinama, suzavcem i konjičkim odredima. Umesto da preplaše građane, batine su imale kontraefekat – već sutradan je Vučić najavio da policijskog časa, ipak, “možda neće biti”, a protesti su nastavljeni i narednih dana.

Iako ove demonstracije, dugoročno, nisu donele nekakve promene, one su ukazale na to da nasilno gušenje protesta vrlo lako može da rikošetira u nalogodavca. Nije li ovo iznova potvrđeno u novembru 2024. godine kada je slanje kojekakvih kapuljaša, batinaša i “zabrinutih građana” na studente izazvalo dvomesečnu blokadu fakulteta i otvorilo seriju promašaja vlasti iz koje ona, do danas, ne može da se izvuče?

(NE)USPELA “SRBIJA NADE”

Ali teško se može govoriti o Vučićevim kontramitinzima bez osvrta na skupove “Srbija nade” i “Budućnost Srbije”. Miting iz maja 2023. godine po mnogo čemu podseća na nedavni fijasko u Jagodini. Ne samo da su i tada građani satima na kiši čekali nastup predsednika Srbije, a zatim se u rekama osipali, nego je Vučić i tom prilikom govorio o osnivanju Pokreta za narod i državu. “Već za Vidovdan”, obećao je. Gotovo dve godine kasnije, ovaj “natpolitički pokret”, kako ga naziva, i dalje nije izašao iz faze najavljivanja koja traje od jeseni 2022.

Taj skup, podsetimo, bio je odgovor na proteste “Srbija protiv nasilja”, izazvane masovnim ubistvima u OŠ “Vladislav Ribnikar” i selima Dubona i Malo Orašje. Arhiv javnih skupova izbrojao je oko 45.000 prisutnih na skupu “Srbiji nade”, dok je samo na trećem protestu “Srbija protiv nasilja” procenjen broj demonstranata bio oko 60.000. Dakle, “veličanstveni” skup naprednjaka nije bio ni najbrojniji skup tog meseca, a kamoli u istoriji glavnog grada Srbije. Po tom parametru, dugo najavljivani veličanstveni skup bio je veličanstveni promašaj.

Ipak, valjda je dosad već jasno da je Aleksandar Vučić vrlo vešt u kreiranju sopstvene realnosti, u koju potom uvlači milione građana Srbije. Tanjug je neposredno nakon mitinga izvestio da je na Vučićevom mitingu bilo oko 200.000 ljudi, a isti podatak munjevitom brzinom preuzeli su tabloidi i režimske televizije. Tako je ova poruka stigla do prosečnog birača iz unutrašnjosti. Po ovom parametru, miting “Srbija nade” ispunio je svoju svrhu u naprednjačkom biračkom telu – održao je privid iskrene masovne podrške. Protesti “Srbija protiv nasilja” ubrzo su počeli da se osipaju, ali zasluge za to više se mogu pripisati lošim potezima opozicije nego dobrim potezima vlasti.

foto: marija janković

Najuspešniji od Vučićevih kontramitinga bili su skupovi “Budućnost Srbije”, nastali kao odgovor na višemesečne proteste “Jedan od pet miliona” 2019. godine. Iako se sadržina tih mitinga nije značajno razlikovala od drugih skupova pomenutih u ovom tekstu, 2019. godine još uvek nije u toj meri bilo zamoreno biračko telo vladajuće partije. Nakon toga, jedina godina u kojoj nije bilo izbora bila je 2021. U vremenima neprestane predizborne kampanje, nema kraja ni predizbornim skupovima, a za svaki od njih mora se ispuniti određena kvota. A to, očigledno, postaje sve teže.

ŠTA SE KUVA U “MESIDŽ BOKSU”

Mitinzi su, ipak, samo jedna od kriznih mera Srpske napredne stranke. Svakako, ona koja se koristi kada ozbiljno zagusti. Da bi skupovi bili maksimalno korisni, oni uvek bivaju ispraćeni prigodnim porukama. Najnovija poruka iz “mesidž boksa” naprednjaka je kampanja “Vučiću verujem”, nastala neposredno nakon još jedne Vučićeve najave referenduma o poverenju samom sebi.

Javna deklaracija odanosti predsedniku Srbije nije ništa novo. Prvi put je, međutim, napravljena čitava Instagram stranica posvećena Vučićevim delima. Pre toga, funkcioneri SNS-a uglavnom su se zadržavali na pojedinačnim porukama i fotografijama. Primera radi, u januaru 2023. društvene mreže naprednjaka preko noći su preplavile fotografije vukova i srpske zastave, uz reči: “Uvek uz svog predsednika”. “Vučićevi vukovi” stvorili su se volšebno na startu pregovora predsednika Srbije i zapadnih lidera o Kosovu, koji je naposletku rezultirao Vučićevim potpisivanjem Ohridskog sporazuma. Kampanja je bila jasna – Vučićevi “vukovi” stoje uz predsednika i spremni su da ga, ako bude bilo potrebe, sami brane. Dve godine kasnije, “vukovi” su reciklirani u “lojaliste”, ali poruka je ostala ista.

Sve Vučićeve uspešne krizne kampanje spaja jedna zajednička nit, a to su mediji. Od početka godine, nije bilo dana kada se lik predsednika Srbije nije pojavio na malim ekranima. Prema podacima Istinomera, Vučić se za 11 meseci u 2024. godini 322 puta pojavljivao na kablovskim i televizijama s nacionalnom pokrivenošću.

Kada je urednička politika svih televizija sa nacionalnom frekvencijom maslo jednog čoveka, kada je javni servis zarobljen, a poruke tabloida sa milionskom čitanošću dolaze iz jedne te iste kuhinje, istina pada u drugi plan. Skup od 10.000 duša postaje milionski, nenasilni građanski i studentski protesti postaju obojene revolucije, a svaka reč izgovorena u javnom prostoru uz minimalno truda biva izvučena iz konteksta.

Čini se, ipak, da se okolnosti menjaju. Iako Vučić uporno tvrdi da podrška Srpskoj naprednoj stranci raste – nekonzistentni “mesidž boks” naprednjaka ukazuje na to da vlast nikako ne uspeva da pronađe lek za rastuće nezadovoljstvo. Videlo se to i u Vučićevom obraćanju u ponedeljak, kada je, dok su kraj njega statirali premijer i predsednica parlamenta, ponovo proglasio studentske zahteve ispunjenim.

Kasnije je poručio studentima da ga pozovu na partiju šaha iako dobro zna da je ta partija uveliko u toku.

Podrška “pravu na život”

Ako su glavni čin vlasti u vreme ozbiljnih kriza kontramitinzi, intermeco period je do sada popunjavan jednokratnim deljenjima novca, povećavanjima plata u javnom sektoru, studentskim i penzionerskim karticama ili spiskovima podrške predsedniku Vučiću.

Najnoviji spisak podrške jeste svojevrsna “Peticija podrške pravu na život predsednika Srbije Aleksandra Vučića”, koju je pokrenuo izvesni Institut za političko umrežavanje. Ista organizacija je i 2021. godine skupljala potpise za odbranu ugleda predsednika “od medijskog rata koji protiv njega vode političke i interesne grupe u zemlji i okruženju i medijima pod njihovom kontrolom”, a na njenom čelu nalazi se Aleksandar Đurđev, čovek blizak Srpskoj naprednoj stranci.

Peticija podrške pravu na život Aleksandra Vučića skupila je 46 potpisa. Među njima je četvoro ministara – Ivica Dačić, Milan Krkobabić, Maja Popović i Dejan Ristić. Tu je i predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić, a na spisku su, između ostalih, i predsednik Slobodne Crne Gore Vladislav Dajković, urednik “Politike” Bojan Bilbija, medijski ekspert Nebojša Krstić i kandidat za Regulatorno telo za elektronske medije (REM) Dejan Vuk Stanković.